Nagrađeni esej na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Tek neka nijansa bledila razlikovala je tri veka stari kamen i izboranu kožu hladne šake iz koje su godinama proticale emocije u obličju tinte. Aleksa Šantić i Stari most, zajedno su ih šibale burne decenije; već treća novog veka gazila je svoje dane, sada u nijansama proleća. To buđenje prirode pesnik prepušta onima koje ono još može uzdići, a on će mu biti zahvalan ako se koja nit zaplete u pero i hartiju, pre nego snaga otekne poput peščanog sata. Pod njim, na vrhu simbola jednog grada, onog koji je mnoge dočekao i ispratio, prostirao se Mostar, najlepši biser školjke Hercegovine. Most je večnost, ljudi prolaznost, a u tom boju sme biti samo jedan pobednik. Na ćupriji, iznad Neretve, naspram varoši, podno Veleža, malo čovekoliko zrnce ušuškano je u zagrljaj suštine.
Izvajao sam s tobom uspomenu na dane što sam želeo da se nikada ne završe i za koje sam, dečje naivno, verovao da će se večno ponavljati, ne posustavši u toj želji i kada su mnome tekle i godine zrele. Zenicama sam sledio tvoj tok, dok bejah dete što je zamislilo dugu travnatu stazu svog dvorišta, među fenjerima u nizu, bašču pod belim krošnjama; trenje i hor cvrčaka u letnjoj noći. Odrastao sam uz hartiju i pero, ali srce je raspoznalo tvoj šapat u kojem si rekla kako će kod mene mesto brojki i računa tu pisati stihovi. Mnogi su odlazili, a pitam se jesu li te gledali dok ne iščezneš sa horizonta, da li su znali kako je svaki prizor reke jedinstven i neponovljiv.
Neretva je tekla venama, padine Veleža užlebile su se u dušu, a srčane komore premošćavao je stari most. Već slabašno telo ispunjavao je ponos od hercegovačkog kamena, iza kapaka cvetali su behari, grlom se spuštala slast plodova raspuklih granata. Noge i ruke ispunjavale su ulice i sokaci Mostara. Da se raščlani u prah, da svaki atom koji ga čini prekine spone sa drugima – našao bi svoje mesto u mozaiku drevnog mesta. Razumeo je Aleksa njegov nemušti jezik tišine sazdane od emocija.
Jedno leto mora biti poslednje, kao i prvo, ali tvoj spomenik neće biti komad kamena u uzglavlju, ti ćeš se samo preseliti i živeti na policama, kupati se u očima čitalaca, grejati se emocijom ili pokličom srca, hraniti se čitanjem iznova i iznova. Pod presama ćeš uzimati eliksir večnog života, bićeš tu svakako, samo ne telom, onim najprolaznijim. Jedan od prizora prolaznika zbog tebe je slika inspiracije; jedna muka i bol potlačenog tvojom rukom je postala simbol želje koja razara svaku silu. Iz miliona zaljubljenih srca izdvojilo se jedno koje je na pladnju poklonjeno, suza teža od okeana, radost duše koja ljubi zauvek ima ime, jedno drvo nara isto kao sve drugo, potpuno je drugačije ofarbano nijansama reči. Umetnošću si udahnuo živote. Vetrovi prolaznosti će odneti sve cifre i račune, sve novce sveta, a tvoje pesme će pronositi vazduh večnosti i mladosti koja zauvek traje.
Slušao je šapat mosta…
Spajam obale tri veka, ali za sva leta to ostadoh samo za one nesvesne, slučajne. Hajrudin me je napravio da bi ispunio svoju viziju, oduvek sam bio tu da poduprem želje do obale stvarnosti. Bezbroj puteva i staza je na meni, odabrao si svoj, koji je počinjao i završavao tamo gde obojica pripadamo. Živeo si, voleo, radovao se, patio, stvarao, sanjao, pomagao, prkosio, svedočio promenama. Možda bi negde tamo u vetrovima vremena odleteo poput zrna prašine, možda bi te pojelo prostranstvo.
A možda, da sam pokušao… otelo se iz hodnika podsvesnog. Najednom, kao vetar u omirini, trulež žuči topio je spone srca i razuma. Iskrsavale su u sećanju pesnika priče sa poznanicima što su se vraćali iz dalekog sveta. Zborili su o maloj sredini i velikom svetu, leteli su oko njih osmeh, sećanje i seta…
Možda bih bio vredniji i Mostaru, ljubav ne bi presahla ni na kraju sveta, ni vremena, a mogao sam dokučiti neke snažne reči koje nikada neće stići do mene. Gledao sam prijatelje kako odlaze, puni želje i nade, a na povratku je svaki imao osmeh ispunjenosti, mirisa, pogleda, šara vaseljene i srce puno novih snova što se nastavljaju na ostvarene. Pružali su mi se bulevari na kojima je još Hajne hodao. Tu je još njegov duh, ali je druge prožimao.
Urlale su pesme ariju u kovitlacu misli. Između smisla i nihilizma smestila su se pitanja o lirici, o „Prosveti”, o horu, o delu kao simbolu života.
Gospod me je darovao, ja krckao kroz pesme. Gde je trebalo graditi, ostala je pustoš i moji smešni inati. Nestvorena dvorišta bez behara, fenjera, šadrvana, dece i unuka. Umesto slika, iz iskustva imam maštanja, mnogo sam slušao, malo video, zalud sve kada pesme svirača utihnu pred jednim svatovima… Niz grlo se skotrljala kugla od pelina teža od sveg tereta ovog sveta. Od svih prilika, ostala je starina podstanar. Duša želi širinu, ja joj nisam dao. Nikada saznati neću šta bi me čekalo negde tamo.
Niti proleća, u koje je do malopre gotovo bio vezan, popuštale su zagrljaj, gubile snagu, padale u duboku Neretvu zaborava, u koju je netremice gledao i kada su plameni goreli i kada se vetar u njemu smirivao.
Istinu znaš gde je. Počeo si život kao budući trgovac i svuda si video bol.
Venuo sam i pre cvata… zborilo je primirje jedne duše, ni pobedničko, ni ono koje prati poraz.
Dvoje mladih stajali su nekoliko metara daleko. Podzemlje konačnog preispitivanja i sedmo nebo mladosti nisu se uočavali. Samo se između tih krajnosti spuštala nit monologa zanesenog momka.
„Ko kakva slika, čarobna iz rama, u tvoju baštu gde šedrvan bije, ti mirno gledaš iz prozora sama, i naslonjena. Tiho miris vije. Na tvoje leje mesečina pada, topla i meka, i ruke ti mije srebrom… Ti ne znaš da preda mnom sada, noć duga stoji, pusta i u čami s razvalinama… iznad gluha grada…”
Da li zbog emocije ili poznatih reči, tek je zaljubljenu mladost obgrlio sluh čika Alekse. Još rastresen dilemama života na izmaku, predah je našao u jednoj ljubavi dva života koja se tek bude. Slušao je… maramicom je obrisao suzu što se slivala niz obraz, ali je još dugo, dugo zadržao na jagodici. Bujao je novi izvor, iz ogledala duše, pred ušćem života.
Svi nagrađeni eseji objavljeni su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.