Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Кућа страве и ужаса

Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године

Василиса Илинчић

Кућа страве и ужаса

Језиво је колико је близу, а опет, кад стигнеш, чини се да је потпуно на (другом) крају свијета. Немам осјећај за вријеме. Сати проведени у вожњи на последњем сједишту загушљивог комбија напросто су опијени голим страхом, у којем се сваки трен чини као вјечност, а вјечност као милисекунда. Мада, још је дан, не би требало да је предалеко. Уосталом, као да је битно. Осјећам силуету како ми се приближава. Неки недефинисани немир наједном почиње да прожима овај скучени, задимљени простор. Средовјечни мушкарац грубог и дугачког корака ми прилази и стријеља ситним, благо искошеним очима. Не пролази ме језа, поглед није хладнокрван и животињски, какав би, у овој ситуацији отмичара и заточеника, требало да буде. Из ових очију исијава мржња и нека потреба за туђом муком, за иживљавањем. Схватио сам да треба да устанем и изађем као и остали. Врео јунски ваздух запљуснуо ми је лице и на трен сам скоро па визуализовао дом. Дом… Мјесецима уназад сам се питао да ли је то од овог кобног прољећа постало само илузија. Да ли су заиста црне гвоздене птице што су с краја марта долетјеле умјесто славуја и прољећну пјесму замијениле смрћу биле најгоре што је могло да се догоди? Ето, није прошло ни десетак дана како је небо над Приштином мирно и ведро, без олујних налета у којима би нам као киша падао осиромашени дах сатаниста, цинизмом и бесрамношћу замаскираних у милосрдне анђеле. С приближавањем Видовдана, ја сам вјеровао и у долазак бољих дана, мислећи да горе не може, али, док гледам подмукле очи отмичара, схватам да може. И да ће бити горе.
„Гдје нас воде, знаш ли?”, уплашено је питао неко. Окренуо сам се и угледао коју годину старијег момка, преблиједјелог и скамењеног лица. Слијегнух раменима, знајући да ниједна ријеч не би могла да ублажи ситуацију. И остали су ишли тако, загледани у једну тачку, тешких корака, као да су неко технолошко чудо, или у најмању руку врло вјешто омађијани. Било нас је десетак, посве различитих година и, вјероватно, са различитих дјелова Косова. Никог нисам познавао. На минут смо стали, јер је вођи ове језиве колоне пришао неки посве ћелав човјек са наочарима тананог оквира, дајући му неку бијелу кутију. Један доби кутију и оде, а други преузе његово мјесто на челу и поведе нас још више узбрдо. Услед олисталог грмља каквог је овдје било на претек, уочио сам како се нешто горе издваја упадљиво жутом нијансом. Не знам зашто, али чим сам то запазио, мојим венама прострујао је неприродно хладан млаз крви. А како је то жутило постајало веће, тако је и крв постајала хладнија.
„Оно је неки зид, некаква кућа, чини ми се”, опет ми се обратио момак од малоприје. Вјероватно је и он осјетио сабласт из те жуте боје. Покушавао је да причом прекрати вријеме. Чудно, у оваквим ситуацијама логичније би било да покушава да га продужи… Жута зидина постајала је све већа, док напослијетку нисмо стигли буквално до самих врата. Мада је на први поглед обично старинско домаћинство, ово страхом обасуто здање исијавало је нечим монструозним, нечим што сам досад гледао само у оним ратним филмовима. Можда и горе од тога. Далеко је то од домаћинства. Ћелави (не)човјек који је преузео усмјеравање колоне одједном нас је постројио и почео пажљиво да посматра. Изражене јагодице, дебеле обрве и уређени бркови који су заокруживали усне и падали до браде под необично прецизним углом од шездесет степени давали су прилици испред нас још сабласнији изглед. Зашкрипила су врата и на њима се појавила униформисана громада од цијела два метра, а двориштем се проширио одвратан мирис, гдје је засигурно било мјешавине и крви, и инфузије, и оног болничког ужаса. Крајичком ока покушах да осмотрим лице особе на вратима, а имао сам шта и да видим. Лед у жилама, који сам осјећао пењући се, био је топао као пијесак у Сахари у поређењу с овим сад. Он је. Ћелавко и громада почеше да се тихо домунђавају, а онда ова крупна сподоба одведе са собом отприлике половину људи из колоне, са њима и момка који ми је постављао питања, а нас бескоси брко уведе у кућу. Унутра је тек почео хорор. На подовима је било остатака крви, а неки кавкасолики људи трчали су од једне до друге собе. Наједном сам само чуо неколико пуцања. Звук је допирао са спољашње стране. Да ли то и нас чека? Или нешто много горе… Остаје ми само да се молим, а дотада, бићу највјероватније скучен у мајушном дијелу замрачене просторије гдје су нас смјестили, боље речено, натрпали. Двадесетак нас је било сигурно, а тамница није била већа од просјечног купатила. Некако сам се дограбио ћошка и згучио се као дијете. Неки човјек је допузио до мене и почео неку необавезну причу. По начину на који је наглашавао неке ријечи, било је видно да је Горанац.

„Не питај, овдје сам тек неколико дана. На моју несрећу, разумијем албански, јер су ми прве комшије Албанци. Ниси свјестан шта раде и шта планирају. Испитивали су нас јесмо ли добро, да ли су нас тукли, а потом неке водили иза. Чуо сам да помињу неке бубреге, као и нека енглеска имена. Видио сам и неку носату сподобу, мислим да је рођак неког од ових униформисаних, помињао је чак и турски”, говорио ми је, од страха фиксирајући тачку испред себе. Мучно наслоних чело уз зид и у томе ми мисао паде на кућу, на родитеље и на брата. Знао сам да ме траже. Мада ми нико није вјеровао, осјећао сам сваку сузу своје мајке. Неки недефинисани физички додир са сада далеким ближњима засигурно је постојао. Давао ми је неку, могу слободно рећи, надљудску снагу. Апсурдно, као да ћу их икад више видјети…
Дани су пролазили, а нас су почели свакодневно да воде на нека испитивања. Неко би помислио претргоше се од бриге за здравље. У касно вече узимали су по неколицину из собе. И после су се чули само крици, а у неко глуво доба нешто налик авиону. Било ме је страх и да размишљам о свему. Нека буде воља божја. Ту и тамо само сам се присјећао предивне траве Крстопоља, дугих шетњи у топлом прољећном предвечерју, сњеговитих врхова Шаре, а понајвише неких свакодневних ствари. Тада је изгледало као да сам у трећој деценији живота упао у колотечину. Чезнуо сам за неким узбуђењем, промјеном, ма за чим све не… Тако је то, кад је човјеку све потаман, умије да фантазира о филмским перипетијама и драмским заплетима, али кад моћници одлучују о његовој судбини, има само једну жељу – да продужи себи постојање, јер одавно више не живи. У врело видовданско вече одвели су мене и овог Горанца, који ми је био ту за неке обичне разговоре о прошлости. Нормалним људима једина извјесност је садашњост, а затвореницима у Кући страве и ужаса, прошлост. Мислио сам да ћу поживјети још који дан, али ето, живот сам изгубио на издисају 28. јуна 1999. у озлоглашеној соби заташканог и сакривеног логора. Нисам преминуо као што Срби умиру на Видовдан. Моја смрт није била славна и идеалистичка, оправдана родољубљем, јунаштвом и чојством. Усмртила ме је страхотна, неописива бол на операционој полулежећој столици. Моје срце можда данас куца унутар празних груди неког велемоћника, али душа ми је свјетлосним годинама далеко од тога. Чека да селективна правда колонијалног друштва некад без западноевропског цинизма узме у обзир тортуру мог народа, овај тајни план филозофа из пакла, што о мудрости није знао ништа. А дотад живјећу у нематеријалном облику, чувати своју земљу од милосрдних анђела и постарати да сјећање на ту кобну кућу не изблиједи. И да бијела фарба неће спрати жутило, нити ће којекакви изговори о кречењу куће пред свадбу или порођају у озлоглашеној мучитељској соби успорити цунами истине који је почео да набујава. И само чека прави тренутак да величанственом снагом удари о тло и распрши се унедоглед.

 

Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.

 

Оставите ваш коментар

Купон не важи за књиге које су већ на специјалним акцијама
Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу