Милорад Шапчанин у свом драмском спеву Задужбина чини оно што су чинили и што ће чинити вероватно многи српски писци, осврће се на национални мит, на највећу трауму нашег народа из прошости: Косовски бој и најистакнутије личности везане за тај период. Нејасно је да ли је у овом делу централна тема зидање задужбине као заоставштине владара, која има да подсећа будућа поколења на његову величину и аманет, или је све то једна метафора: задужбина је све оно што су нам преци оставили и што на известан начин усмерава наше животне циљеве и поступке.
Он исцрпно поставља сваку сцену, описујући многе детаље, говори где се радња дешава, како изгледа просторија, па наводи чак и неке симболичне приказе или предмете. Најављује које личности ће у сцени учествовати, у шта су обучене, што све доприноси уживљавању у средњовековље о коме је реч, али то омогућава да, чак и пре него што сцена отпочне, читалац у глави може имати слику атмосфере. Спев Задужбина укључује певање песама, изговарање здравица и с те стране је изузетно богат и разнолик. Додајмо томе и и способност Милорада Шапчанина да све то окити певљивом, неусиљеном римом.
У спеву говоре личности које добро познајемо из историје и народне песме. Средишња позиција припада цару Лазару и он је баш онакав каквог га замишљамо и каквим га доживљавамо.
Као и он, у спеву Задужбина и Вук Бранковић нам је познат, он говори из перспективе искусног велможе, а Југ Богдан из мудрости свог искуства. Занимљива личност је и Хомољанин Живко, који некако подсећа на Марка Краљевића – јунак који не зна за страх, на речима делује агресивно и понаша се као да је Хомоље његова кућа, где сви морају да га слушају.
Расправа почиње око питања да ли Лазар Хребељановић, попут Немањића, треба да у тренутку опасности од Турака гради манастир Раваницу. Та одлука је подигнута на толико висок ниво важности да испада да све зависи од тога. Осим уколико је реч о опредељењу за царство небеско у пренесеном значењу, овако жустра расправа и толики значај који се придаје грађењу цркве је прилично претеран. Самим тим се осећа да је Шапчанин по сваку цену хтео да напише неки спев од националног значаја, али није хтео да поново потеже Косово, вечеру пред бој, дан после битке, него да пронађе неки нови мотив. Иако у томе није баш успео, јер би ова тема пре могла да буде важна у уводу у неку важнију причу или као главни мотив једне појединачне песме, она има занимљиву карактеризацију ликова и живописни приказ њихових односа. Опет је прилично занимљив Хомољанин Живко, који се представља чак и у контексту зидања Раванице као неко ко не поштује много цркву и веру, али је симбол доброг човека:
Гради, царе, моли те Хомоље,
И Звижд кршни и лепа Ресава.
Имамо ти тамо изобиља,
Свега, али богомоља мало.
Ја, додуше, редак гост сам цркви,
О Васкрсу, о светом Божићу,
П’ онда опет там’ о Тројицама.
(Патријарху.)
Опрости ми, вељи светитељу,
Од мен’ немаш гора хришћанина.
Патријарх:
Ал’ ти делиш кљасту и богаљу,
Сиромахом отац си и мајка,
Који дели, вазда је у цркви.
Сукоб се даље плете око тога колико изградња цркве кошта. Милорад Шапчанин уводи у спеву Задужбина још једну важну личност, познату из епске песме, Рада Неимара, затим мистериозног Пустиника и тако се током читавог дела личности приклањају у два различита табора са сукобљеним ставовима о градњи цркве. Има ту лепих, певљивих стихова који добро опонашају или се наслањају на народну поезију.
Последња сцена спева не садржи разговор, већ се своди на посматрање цркве која је ипак саграђена, затим патријарх цркву благослови и отпочиње прва литургија.
Иако је доста натегнута тема, Милорад Шапчанин у Задужбини успева да нам још више приближи личности које познајемо и наново расветљава један аспект неразрешен у нашем менталитету: расцепљеност између религиозног духа и практичне стварности. Задужбина је у том смислу можда симбол поделе чак и око онога око чега би требало да сви будемо сложни.
Порталибрис је издао и друга дела заборављених писаца у оквиру едиције Отргнуто од заборава, међу којима су Људевит Вулићевић, Божидар Николајевић, Светозар Ћоровић, Војислав Ј. Илић Млађи.