Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
– Ko si ti i kojim dobrom? – zagrmi Stevan kada me je video na vratima kuće koja mi je izgledala oronulo, a opet je bila među lepšim u okolini.
Bez obzira na to što sam se dugo pripremao za ovaj susret, mnogo čitao o tom vremenu, smišljao tekst, nisam mogao odmah da dam odgovor.
Svi filmovi, knjige, teorije, praksa, sve što je imalo veze s putovanjima kroz vreme mi je bila poznanica. Sve unapred predviđeno, izgled, garderoba, termini, reči, naučeno, ali trenutak susreta me je paralisao jer nisam zaboravio zašto sam tu, nisam ni oklevao, nego sam bio počastvovan.
– Bled si, napij se malo ’ladne vode, pa rekni ko te šalje, Đorđe li il’ ko.
– Šalju me svi koje si zadužio… – nakašljah se. Tekst nije dobro zvučao, pokušao sam da improvizujem – želim da ti ukažem da smo ponosni tvoji potomci, da se divimo tvojoj hrabrosti, da smo zahvalni za sve što si učinio i što ćeš učiniti. Za ono što si nam izborio, u stvari, pokazao za šta da se borimo.
– Slušaj, krećem na Jasenjar, ako ’oćeš, polazi.
Prošao je pored mene, ja sam znao, ali on nije, da je tog trenutka krenuo u svoju prvu pobedu i u istoriju.
Nije isteklo vreme koje sam imao na raspolaganju, ali očigledno Stevan svoje nije hteo trošiti na mene.
Žao mi je što nisam mogao da mu kažem koliko su značajne njegove borbe i koliko su nam pomogle.
Odmalena su mi roditelji pričali kako se njegova majka, Sinđelija, nakon smrti Stevanovog oca, preudala u to selo, Grabovac, u našoj okolini i kako su ga po njoj prozvali Sinđelić.
Voleo sam kada smo imali nastavu istorije pored njegove kuće. Upijao sam svaki podatak koji je bio poznat o njemu. A sada, kada radim doktorski rad s temom Prvog srpskog ustanka i kada sam imao ovakvu priliku, nažalost, nisam rekao sve što sam hteo.
Najsnažnije osećanje koje vučem iz susreta s vojvodom je hrabrost koja se osećala u vazduhu, kao oreol koji ga je pratio.
Znao sam šta ga čeka. Sve, napamet. Imam već u glavi čitav koncept svoje disertacije.
Opisaću Boj na Ivankovcu, posle kojeg je, zbog svog herojstva, postavljen za resavskog vojvodu, zatim borbe po moravskom kraju, oslobađanja gradova ću hronološki navoditi, zatim ću ekranizovati Boj na Čegru od 31. maja 1809. godine.
Moj najveći cilj će biti da pokolenjima ukažem na značaj bitke.
U ogromnom šancu sa 3.000 saboraca iz rodnog kraja, Stevan se borio za uzviše ciljeve, za slobodu koju sada imamo, za kolektivno iznad individualnog. Tog poslednjeg dana maja Osmanlije su četiri puta neuspešno napadale, ali, nakon toga, upadaju u šanac i borba prerasta u skoro goloruke napade. Protivnici su bili brojniji, a cilj veliki. Kada je video da nije moguće spasti živote, svoj i svojih saboraca, nije želeo olako ni da padne. I u trenucima smrti razmišljao je o časnom porazu i što većem oslabljenju neprijatelja. Iz svoje kubure pucao je u bure baruta i stavio tačku na boj. Pali su mrtvi i naneli teške gubitke protivniku.
Niški paša je naredio da se od srpskih lobanja sazida kula.
Završni deo će biti obeležen fotografijama Ćele-kule sa uzidanih nešto manje od hiljadu lobanja kao simbol strahota koje je srpski narod preživeo, ali i veličanje borbe za slobodu.
Ostaviću to svedočanstvo za naša pokolenja kako bi se sačuvalo od zaborava isto kao što je nama vojvoda ostavio probuđenu svest o slobodi i pokazao vrednosti koje su iznad nas samih.
Kao što nam je Alfons de Lamartin, francuski književnik i političar, zapisao kada je video spomenik:
„Nek Srbi čuvaju ovaj spomenik!
On će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi.”
Skinuo sam naočare i krenuo da beležim.
Hvala ti, Stevane!