Nagrađena priča na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Vladimir Jovanović
Vrana olujna
– Kad slavuj u lugu zamukne? I detlić u drvo ne udara? Kad jagnje neće iz tora i zaćuti miš u duvaru? Oluja tad dolazi, da polomi slabo i očvrsne jako – pevušila je starica njišući se na najvišoj grani jednog hrasta. Dok je mršavim rukama grabila grane da je vetar ne bi zbacio, sitnu glavu je hitro okretala čas na jug, čas na sever, njušeći vetar koji je se spuštao sa planina.
– Da, dolazi. Dolazi. Sutra? Već sutra? Da, sigurno sutra. Tako mora biti. Tako mora biti – mrmljala je sebi u bradu dok su joj sitne zelene oči živahno poigravale po požutelim beonjačama.
A onda jedan oblak iznenada zakloni mesec i vetar, koji naglo ojača, natera staričino lice da se u trenutku skameni. Ona ućuta i usredsredi svu pažnju na ovu promenu. Trenutak kasnije se pokrenu i stade žurno da se penje uz poslednje, sve tanje grane. Gore, na samom vrhu drveta, sklupča se poput neke velike ptice i odveza maramu koja kao crna zastava stade da se vijori oko njene glave.
– Ooo, dušo. Osećam te – poče da sopće, tiho i uzbuđeno. – Velika si. I veliki led nosiš. Srećo i nesrećo naša. Tako mora biti, tako mora biti. Treba se spremiti. Treba prikupiti snagu – uzvrpolji se starica, ali se brzo umiri, udahnu duboko i tiho i zaneseno poče da peva. Pesma je bila stara i značenje reči joj je bilo nepoznato, ali je još kao devojčica u uzdasima između stihova prepoznala zvuk hučanje vetra, a u iznenadnim grlenim vrhuncima zaglušujuće udare groma i zaslepljujuću šibu munje. Pesma je trajala i bivala sve glasnija, dok se na njenom vrhuncu kao odgovor ne oglasiše petlovi iz usnulog sela ispod. Svitalo je.
– Vreme je da se pođe. Treba se spremiti. Treba prikupiti snagu – ponovi starica i poče odlučno da silazi.
Dva sata kasnije, raspuštene kose, lica obojenog u crno i u kostimu napravljenom od vraninog perja, gegala se kroz sokake obilazeći svaku kuću u selu. Lupala je dlanom u veliki limeni pleh dok je grlenim glasom oponašala huk vetra.
– Ide Vrana! Ide Vrana! Evo Olujnice! – čula je uzbuđene glasove iza taraba, po baštama i iza ambara, ali nikoga nije videla. Krili su se od nje. Nesreća je ako te vrana vidi u svom pohodu kroz selo. Kada obiđe sve kuće, ona pođe putem u polje. Tada ljudi izađoše i počeše da je prate na odstojanju, u tišini.
Polje, nabubrilo od letine, omamljivalo je svojim mirisom. Godina je bila rodna, izdašna. Po voćnjacima su se grane povijale od plodova šljive, jabuke, dunje i kruške. Gidže vinograda, načičkane još zelenim grozdovima, marširale su naniže ka vrbacima pored reke.
– Ne daj na nas, Vrano! – začu se iz glas gomile iza nje.
– Teraj led od nas, baba. Već treću godinu bije po nama!
– Pomozi nam, Sveti Ilija!
– Kuku mene! – zaleleka ženski glas.
Starica stade i lupi nogom u zemlju.
– Sklanjajte čeljad i stoku – reče suvo pošto sačeka da se gomila iza nje utiša. – Klonite se drveća i ne idite u njive. Ja ću da teram led u Dublje i Smolovac i preko reke ako budem mogla, u tišak i senjak. Dolazi nam velika nesreća. Zapalite sveće i molite se.
Ona pljunu i nastavi dalje. Išla je kroz polje još neko vreme, a onda siđe sa puta i krenu ka velikom stablu oraha koje je stajalo na sredini livade. Pošto očisti lice vodom iz kamenog zdenca pored, ona sede u hladovinu. Sa trpeze koju je selo postavilo za nju uze samo šaku oraha i stade da ubacuje jedan po jedan u usta i da ih polako gricka. Sada je trebalo čekati. Skoro je bilo podne. Vetar je otišao da negde prikuplja snagu, a tišina i omorina su polegli po zemlji. Sve živo je znalo da oluja dolazi. Vrana zadrema poluotvorenih očiju.
– Čula sam te – reče starica ne pomerivši se.
– I ja sam tebe noćas – odgovori joj dečji glasić.
– Jesi li? – reče Vrana i otvori oči. Osmeh joj prelete preko usana.
– Da.
Devojčica je stajala na tri koraka od nje. Starica je pozva pokretom ruke i dete priđe i spusti se na zemlju pored njenih nogu.
-– Osetila si?
– Jesam. Htela sam da ti dođem.
Starica odmahnu glavom.
– Bolje što nisi. Nije ti još vreme. Šta si osetila?
– Sanjala sam.
– Da?
– Veliko kolo, na širokom polju, puno mladića i devojaka u belom kako igraju. Onda je nebo postalo crno i led je počeo da pada. Nisu prestajali da igraju iako su im haljine postale crvene od krvi. Tada sam se probudila i čula tvoj glas.
– Uplašila si se?
– Nisam – odgovori devojčica odlučno stisnuvši usne.
– Dobro je – odgovori baba. – Dobro je. Uzmi nešto, ponesi kući i idi. Lepo što si došla.
Devojčica pođe, pa zastade i okrenu se.
– Mogu li da ti pomognem?
– Danas ne. Idi kući. I ne izlazi. Je si li čula? – odgovori starica i pogledom isprati devojčicu, koja otrča ka selu. Međutim, zaustavi se na pola puta i poče da je doziva.
– Šta je sad? Idi kući, dete! – viknu Vrana nezadovoljno.
– Vetar! – vikala je devojčica mašući. – Čuješ li, Vrano? Vetar!
Lišće u krošnji iznad babine glave poče da zvoni.
– Pokrenuo se. Počinje.
– Trči kući odmah! – viknu starica i poče da se penje uz stablo oraha. Na vrhu sede i osvrnu se oko sebe. Ispod nje, u dolini, je bila Medveđa, njeno selo.
Nešto dalje, na obronku brda iznad same reke, se ugnezdio Mrakovac. Iznad poslednjih kuća, na hrastu zapisu, je već sigurno sedela stara mrakovačka vrana. Ona načulji uši ne bi li čula njen glas u vetru.
– Ništa. Slaba i bolesna. Ni od kakve koristi– pljunu nezadovoljno baba, ubaci novi orah u usta i nastavi da mljacka.
Onda okrenu pogled ka useku između Mrakovačkog brda i Orlovca. Tamo, u senci, bilo je selo Rutojevac i u njemu rutojevačka vrana. Mlada, crnomanjasta, širokih bokova i velikih grudi.
– Luda – odmahnu glavom starica.
A na sat hoda od Rutojevca, u podnožju planine je bio ubogi Pečenog. Starica prizva u sećanje njihovu vranu: mršavu devojčicu, povijenu i ružnu jadnicu, izduženog, bledog lica. Od nje je najviše zazirala. Mogla je šapatom da kontroliše vetar. Bila je jaka i iz leta u leto je osećala kako njena snaga sve više raste.
Starica stavi prst u usta i zamisli se. Znala je da od zajedničkog teranja oluje neće biti ništa. Mlade vrane su se prozlile. Štitile su samo atare svojih sela i gurale oluju ka dolini.
Ona ponovo oslušnu vetar koji je dolazio rekom od Mrakovca. I dalje ni glasa od mrakovačke vrane. Starica zažmuri, tiho zapeva i usmeri pesmu ka reci. Zadovoljno klimnu glavom, kada oseti kako se strujanje vazduha iznad vode ugiba i nit vetra za trenutak prekida. Ta vrata moraju biti odškrinuta da oluja kroz njih prođe. Ali kako bez pomoći mrakovačke vrane? Ona je tu brešu držala otvorenom.
– Sama.
Onda je iznenada počelo. Vetar donese šapat vrane iz Pečenoga. Tih, samouveren. Starica ga je hipnotisana slušala. Međutim, ritmičnost mu se ubrzo pokvari. On postade zadihan, isprekidan. Gubio je kontrolu, gušio se i postajao vika i vrisak. Onda od planine vetar donese miris leda, zvuk pucanja grana i plač dece. Starica se prekrsti. Led je padao podno planine.
Sledeća se svojim ludačkim kricima oglasi vrana iz Rutojevca. Vetar postade olujan. Gurala ga je ka dolini rutojevačka vrana, sabijala u usek između Orlovca i Mrakojevačkog brda, ali uzalud. Vrištala je, besnela i onda zamukla. Led je padao na Rutojevac.
Sitna kiša se pretvori u pljusak. Munja sevnu. Kada crnilo poče da prelazi preko Orlovca i oblaci da pune nebo iznad Medveđanske doline, Vrana započe svoju pesmu. Poslala ju je u susret oluji da joj odmeri snagu, da pokuša da je zadrži ili uspori. Pesma i vetar se sudariše na padinama Orlovca. Oblaci stadoše da se nadimaju, vetar za trenutak poče da okleva, ali njegova snaga ubrzo prevlada i, razvejavši pesmu, on još bešnje grunu ka dolini. Nebom počeše da se gomilaju sivi, ledonosni oblaci. Vrana se okrenu ka reci i Mrakovcu. Nije čula glas mrakovačke vrane. Ona zapeva grleno u pokušaju da razbije vetar koji je duvao niz reku, međutim, i taj vetar je dobio na snazi. Uspela je samo da ga savije, ali ne i da ga prekine.
Vrana kriknu osujećeno i opsova. Jedva je uspevala da se zadrži da je vetar ne zbaci sa drveta. Munje su sevale svuda oko nje. Noć pade usred bela dana i nebo se gotovo spoji sa zemljom. Imala je utisak da može da podigne ruku i da je umoči u crnilo. Huk vetra je bio zaglušujući. Oluji je bio blokiran put. Nebo iznad Medveđe poče da vri.
Vrana se ponovo uspravi i zapeva. Ovog puta ona ujedini snagu svoje pesme sa silinom oluje i udari u nameri da zajedno probiju barijeru na reci. Nije uspelo. Rečni vetar nije hteo da popusti. Vrana prekinu pesmu i klonu. Gubila je snagu. Bila je mokra do gole kože. Vetar joj je odneo maramu, kostim od perja i većinu odeće. Polunaga i slaba, visila je na grani. Oblaci su se zgrušnjavali nad dolinom i led samo što nije počeo da pada.
Baba se ispravi i zapeva poslednji put. Uspela je da skrene vetar sa reke, da napravi izbočinu koju je okrenula ka dolini. Kad olujni vetar udari u tu izbočinu, rečni vetar ga pokrenu nizvodno. Ovaj jurnu u tom pravcu, udari u Orlovac, vrati se nazad do Mrakovačkog brda, pa od Mrakovačkog brda opet niz reku. Kružno kretanje stvori ogromni vazdušni vrtlog. Taj vrtlog prikupi sve ledonosne oblake sa neba i sabi ih u jednu tačku, u levak, tačno iznad drveta na kome je bila baba.
Kad su predveče, pošto je oluja prošla, seljani sišli u polje, našli su da je orah nestao ispod brda leda. Tri dana se led topio na letnjoj žegi. Trećeg dana predveče ispod jedne polomljene grane našli su Vranino telo.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti.