Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Владимир Јовановић
Врана олујна
– Кад славуј у лугу замукне? И детлић у дрво не удара? Кад јагње неће из тора и заћути миш у дувару? Олуја тад долази, да поломи слабо и очврсне јако – певушила је старица њишући се на највишој грани једног храста. Док је мршавим рукама грабила гране да је ветар не би збацио, ситну главу је хитро окретала час на југ, час на север, њушећи ветар који је се спуштао са планина.
– Да, долази. Долази. Сутра? Већ сутра? Да, сигурно сутра. Тако мора бити. Тако мора бити – мрмљала је себи у браду док су јој ситне зелене очи живахно поигравале по пожутелим беоњачама.
А онда један облак изненада заклони месец и ветар, који нагло ојача, натера старичино лице да се у тренутку скамени. Она ућута и усредсреди сву пажњу на ову промену. Тренутак касније се покрену и стаде журно да се пење уз последње, све тање гране. Горе, на самом врху дрвета, склупча се попут неке велике птице и одвеза мараму која као црна застава стаде да се вијори око њене главе.
– Ооо, душо. Осећам те – поче да сопће, тихо и узбуђено. – Велика си. И велики лед носиш. Срећо и несрећо наша. Тако мора бити, тако мора бити. Треба се спремити. Треба прикупити снагу – узврпољи се старица, али се брзо умири, удахну дубоко и тихо и занесено поче да пева. Песма је била стара и значење речи јој је било непознато, али је још као девојчица у уздасима између стихова препознала звук хучање ветра, а у изненадним грленим врхунцима заглушујуће ударе грома и заслепљујућу шибу муње. Песма је трајала и бивала све гласнија, док се на њеном врхунцу као одговор не огласише петлови из уснулог села испод. Свитало је.
– Време је да се пође. Треба се спремити. Треба прикупити снагу – понови старица и поче одлучно да силази.
Два сата касније, распуштене косе, лица обојеног у црно и у костиму направљеном од враниног перја, гегала се кроз сокаке обилазећи сваку кућу у селу. Лупала је дланом у велики лимени плех док је грленим гласом опонашала хук ветра.
– Иде Врана! Иде Врана! Ево Олујнице! – чула је узбуђене гласове иза тараба, по баштама и иза амбара, али никога није видела. Крили су се од ње. Несрећа је ако те врана види у свом походу кроз село. Када обиђе све куће, она пође путем у поље. Тада људи изађоше и почеше да је прате на одстојању, у тишини.
Поље, набубрило од летине, омамљивало је својим мирисом. Година је била родна, издашна. По воћњацима су се гране повијале од плодова шљиве, јабуке, дуње и крушке. Гиџе винограда, начичкане још зеленим гроздовима, марширале су наниже ка врбацима поред реке.
– Не дај на нас, Врано! – зачу се из глас гомиле иза ње.
– Терај лед од нас, баба. Већ трећу годину бије по нама!
– Помози нам, Свети Илија!
– Куку мене! – залелека женски глас.
Старица стаде и лупи ногом у земљу.
– Склањајте чељад и стоку – рече суво пошто сачека да се гомила иза ње утиша. – Клоните се дрвећа и не идите у њиве. Ја ћу да терам лед у Дубље и Смоловац и преко реке ако будем могла, у тишак и сењак. Долази нам велика несрећа. Запалите свеће и молите се.
Она пљуну и настави даље. Ишла је кроз поље још неко време, а онда сиђе са пута и крену ка великом стаблу ораха које је стајало на средини ливаде. Пошто очисти лице водом из каменог зденца поред, она седе у хладовину. Са трпезе коју је село поставило за њу узе само шаку ораха и стаде да убацује један по један у уста и да их полако грицка. Сада је требало чекати. Скоро је било подне. Ветар је отишао да негде прикупља снагу, а тишина и оморина су полегли по земљи. Све живо је знало да олуја долази. Врана задрема полуотворених очију.
– Чула сам те – рече старица не померивши се.
– И ја сам тебе ноћас – одговори јој дечји гласић.
– Јеси ли? – рече Врана и отвори очи. Осмех јој прелете преко усана.
– Да.
Девојчица је стајала на три корака од ње. Старица је позва покретом руке и дете приђе и спусти се на земљу поред њених ногу.
-– Осетила си?
– Јесам. Хтела сам да ти дођем.
Старица одмахну главом.
– Боље што ниси. Није ти још време. Шта си осетила?
– Сањала сам.
– Да?
– Велико коло, на широком пољу, пуно младића и девојака у белом како играју. Онда је небо постало црно и лед је почео да пада. Нису престајали да играју иако су им хаљине постале црвене од крви. Тада сам се пробудила и чула твој глас.
– Уплашила си се?
– Нисам – одговори девојчица одлучно стиснувши усне.
– Добро је – одговори баба. – Добро је. Узми нешто, понеси кући и иди. Лепо што си дошла.
Девојчица пође, па застаде и окрену се.
– Могу ли да ти помогнем?
– Данас не. Иди кући. И не излази. Је си ли чула? – одговори старица и погледом испрати девојчицу, која отрча ка селу. Међутим, заустави се на пола пута и поче да је дозива.
– Шта је сад? Иди кући, дете! – викну Врана незадовољно.
– Ветар! – викала је девојчица машући. – Чујеш ли, Врано? Ветар!
Лишће у крошњи изнад бабине главе поче да звони.
– Покренуо се. Почиње.
– Трчи кући одмах! – викну старица и поче да се пење уз стабло ораха. На врху седе и осврну се око себе. Испод ње, у долини, је била Медвеђа, њено село.
Нешто даље, на обронку брда изнад саме реке, се угнездио Мраковац. Изнад последњих кућа, на храсту запису, је већ сигурно седела стара мраковачка врана. Она начуљи уши не би ли чула њен глас у ветру.
– Ништа. Слаба и болесна. Ни од какве користи– пљуну незадовољно баба, убаци нови орах у уста и настави да мљацка.
Онда окрену поглед ка усеку између Мраковачког брда и Орловца. Тамо, у сенци, било је село Рутојевац и у њему рутојевачка врана. Млада, црномањаста, широких бокова и великих груди.
– Луда – одмахну главом старица.
А на сат хода од Рутојевца, у подножју планине је био убоги Печеног. Старица призва у сећање њихову врану: мршаву девојчицу, повијену и ружну јадницу, издуженог, бледог лица. Од ње је највише зазирала. Могла је шапатом да контролише ветар. Била је јака и из лета у лето је осећала како њена снага све више расте.
Старица стави прст у уста и замисли се. Знала је да од заједничког терања олује неће бити ништа. Младе вране су се прозлиле. Штитиле су само атаре својих села и гурале олују ка долини.
Она поново ослушну ветар који је долазио реком од Мраковца. И даље ни гласа од мраковачке вране. Старица зажмури, тихо запева и усмери песму ка реци. Задовољно климну главом, када осети како се струјање ваздуха изнад воде угиба и нит ветра за тренутак прекида. Та врата морају бити одшкринута да олуја кроз њих прође. Али како без помоћи мраковачке вране? Она је ту брешу држала отвореном.
– Сама.
Онда је изненада почело. Ветар донесе шапат вране из Печенога. Тих, самоуверен. Старица га је хипнотисана слушала. Међутим, ритмичност му се убрзо поквари. Он постаде задихан, испрекидан. Губио је контролу, гушио се и постајао вика и врисак. Онда од планине ветар донесе мирис леда, звук пуцања грана и плач деце. Старица се прекрсти. Лед је падао подно планине.
Следећа се својим лудачким крицима огласи врана из Рутојевца. Ветар постаде олујан. Гурала га је ка долини рутојевачка врана, сабијала у усек између Орловца и Мракојевачког брда, али узалуд. Вриштала је, беснела и онда замукла. Лед је падао на Рутојевац.
Ситна киша се претвори у пљусак. Муња севну. Када црнило поче да прелази преко Орловца и облаци да пуне небо изнад Медвеђанске долине, Врана започе своју песму. Послала ју је у сусрет олуји да јој одмери снагу, да покуша да је задржи или успори. Песма и ветар се сударише на падинама Орловца. Облаци стадоше да се надимају, ветар за тренутак поче да оклева, али његова снага убрзо превлада и, развејавши песму, он још бешње груну ка долини. Небом почеше да се гомилају сиви, ледоносни облаци. Врана се окрену ка реци и Мраковцу. Није чула глас мраковачке вране. Она запева грлено у покушају да разбије ветар који је дувао низ реку, међутим, и тај ветар је добио на снази. Успела је само да га савије, али не и да га прекине.
Врана крикну осујећено и опсова. Једва је успевала да се задржи да је ветар не збаци са дрвета. Муње су севале свуда око ње. Ноћ паде усред бела дана и небо се готово споји са земљом. Имала је утисак да може да подигне руку и да је умочи у црнило. Хук ветра је био заглушујући. Олуји је био блокиран пут. Небо изнад Медвеђе поче да ври.
Врана се поново усправи и запева. Овог пута она уједини снагу своје песме са силином олује и удари у намери да заједно пробију баријеру на реци. Није успело. Речни ветар није хтео да попусти. Врана прекину песму и клону. Губила је снагу. Била је мокра до голе коже. Ветар јој је однео мараму, костим од перја и већину одеће. Полунага и слаба, висила је на грани. Облаци су се згрушњавали над долином и лед само што није почео да пада.
Баба се исправи и запева последњи пут. Успела је да скрене ветар са реке, да направи избочину коју је окренула ка долини. Кад олујни ветар удари у ту избочину, речни ветар га покрену низводно. Овај јурну у том правцу, удари у Орловац, врати се назад до Мраковачког брда, па од Мраковачког брда опет низ реку. Кружно кретање створи огромни ваздушни вртлог. Тај вртлог прикупи све ледоносне облаке са неба и саби их у једну тачку, у левак, тачно изнад дрвета на коме је била баба.
Кад су предвече, пошто је олуја прошла, сељани сишли у поље, нашли су да је орах нестао испод брда леда. Три дана се лед топио на летњој жеги. Трећег дана предвече испод једне поломљене гране нашли су Вранино тело.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.