Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Ноћ пред Берлински конгрес”, Владимир Ђорђевић

„Ноћ пред Берлински конгрес”, Владимир Ђорђевић

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

 

Видим Крагујевчани ми подигли споменик тик уз Лепеницу. Ту где сам и рођен. Нису материјал штедели. Потрефили и изглед. У левој руци штап, у десној свитак, закон, одлуке конгреса берлинскога, писаније света. На глави цилиндар. Исти…

Кажу данас ови, како их зову, тинејџери – ваљда нема за то ниједна српска реч – када се налазе код мог споменика:

„Хајде да се нађемо код мађионичара.”

Стварно је требало имати чаролију у рукама па испословати за Србију ту велику ствар.

Памтићу ноћ пред конгрес, свакога дана ми се враћала пред очи.

Те ноћи све што сам знао о Србији прошло ми је кроз главу. Питао сам се баш као и јунак Шекспиров: „Бити ил’ не бити?” А знао сам да морам да будем, и да морамо да будемо, и да мора да буде. Да, да Србија буде независна. Сањали су сви то и упирали последње груменове снаге изгубане још од Карађорђа и Милоша па надаље. Морао сам да будем и вожд и кнез, да узвикујем „којекуде” и понављам „чиниш ’волико”.

Те ноћи тражио сам Милошеву мудрост, лукавство, сналажљивост, досетљивост и откопавао из времена Ђорђијеву храброст, одважност, прекост, хајдучлук. Све је нагрнуло на мој мозак, прошлост давна и она скорашња, и садашњост и будућност скора и даља. Просто ми се замути од силних времена које наш језик познаје, а и наш народ зна. Није ти он од једнога времена, већ ти је он каљен у многима и за многа љета.

Све ми се скупило: и први устанак, и Марићевића јаруга, и Таково, и буне – оне праве и оне накићене. Већ су нас називали нељудима и чудним народом што смо се на Турке дигли, кажу, зла им наносите, а нас што вековима јахаше и на колац набијаше то нико не помиње. То што смо ми гинули да би се по Европи мирно шетало, то што смо ми западни свет од чалме спасли, то некако промаче свима. Нисам имао мира, нисам знао шта да кажем, а шта да мислим. Да ли је боље да нешто прећутим и шта и зашто? Свеједно, ионако ће по нама пљуштати.

Нисам тренуо, мало као да задремах, ето, указа ми се Милош Обреновић, од оца Теодора и мајке Вишње.

– Јоване, видим, спремио си се, немој дужан да им останеш. Знам, питаће те како мислите у свет с оним неписменим Милошем. Нисам био писмен, али писменијег од мене скоро да није било. Зна то Србија и историја зна. Ти сутра стављаш тачку на све оне моје непроспаване ноћи. Мислиш, мени је требало да трчим за пашама док ми глава не побели, да играм час овако час онако. Е, мој Ристо, није друкчê могло, ако ’оћемо то што ти сутра ’оћеш, ту независност, не може друкчије. Ко ће нама да плати турска зла, па и она два можда највећа наслеђена из њине управе, то су ти подмићивање и мито. Од тога ће Србију тек глава да боли.

Мада да ти кажем, ми смо ти независни пред Богом нашим, веру имамо истиниту и Бога јединога. Ти си верујући, па ћеш разумети да само ко темеље духовне полаже у душу народа, тај град неосвојиви гради.

Бранили Срби да се зна истина, па нису дали деци да уче да сам 139 храмова подигао и обновио, почевши од године 1818. од Старе крагујевачке цркве и Старе јагодинске, па онда редом. Помоли се ноћас Господу да управи све знање твоје нашем циљу. Сутра нам је бој нов косовски.

Питаће те за крушку, ону пред двором, и ако не питају, знај она је минус. А она је увела ред, а питај њих дворови њихови беху ли крвави.

Онда им саспи све оно што сам покренуо ја и ови моји после мене. Све оно прво у Србији што отпоче да гради ту, како сада кажу модерну Србију, ја више волим рећ домаћинску.

Управо Обреновићи граде у Крагујевцу, тадашњој престоници, прву гимназију, позориште, Лицеј, библиотеку, галерију, оснива се први оркестар, штампарија, излазе прве новине, оснива се коњичка гарда, војна болница, први суд у Србији, полицијска станица, прва апотека. А онда оно теби блиско доносимо први устав на Сретење 1835. Видим да су Срби тај дан узели за Дан државности. И треба. А кажу Милош није марио за писане законе.

Онда зачеци војне индустрије, први топови изливени у Крагујевцу, долази Шарл Лубри, истина указом Александра Карађорђевића, али знај и они и ми смо једно, поделе су нам највећи непријатељ. Затим ко све пролази кроз престоницу и оставља велики траг. Прва сијалица у Србији овде је засијала, тек седам година касније на двору у Београду.

Све то и још сијасет ствари смо ти утемељили и покренули, ми „назадни” у „назадној” Србијици. Реци им то да не мисле да смо само били по шумама и давили се с Турцима.

И само га нестаде.

Знам све то што ми говори, знам, припремио сам се кô запета пушка. Ето и та пушка прва српска, направише је у Крагујевцу, чувена „кокинка”, боље тада у свету није било.

Таман склопих очи ето га опет.

– Еј, Ристо, спаваш ли, Јоване Ристићу?

Чиниш ’волико, учио си школе ал’ послушај ти овог Милоша неписменог. Реци им колико смо само скупштина одржали и шта је све на њима изгласано. Она Митровска 1924, па Световасилијевска 1827, па Трифунска 1834, па 1860. Преображењска, па 1867. Михољска, свака носи одлуке које показују да смо озбиљна држава, мој Јоване.

Опет га нестаде. Ма немам мира. Да ли ћу се свега сетити?

Чујем неки са Запада замерају и Тополску буну. Тај Други српско-турски рат, када смо вратили Топлички, Нишки, Врањски и Пиротски округ, али се једна група официра побунила и хтела да доведе на престо Петра Карађорђевића, стрељаше их у Аранђеловцу 31. маја 1878.

Лепо рече Милош: највећи непријатељи смо сами себи. Да ли ће се Срби некада опаметити?

Конгрес је и сазван због ревизије Санстефанског мира, потписаног на крају тог Другог српско-турског рата.

И ево га поново.

– Јово, не заборави Михаила и оно шта он све поради, донесе културу, они то воле, на то ће да падну. Донесе човек лепо понашање, књиге, балове, музику, слике, све оно европејско што да ти право кажем и ваља. Ал’ не заборави да штитиш наше, наша традиција је наш темељ, из ње смо постали. Ако хоћеш да сачуваш достојанство народа и државе мора традиција да се негује, јер то смо ми, а ако човек себе не негује, он нестаје.

Заобићи Милана, иако те он ту и послао, и његову епохалну идеју о рату са Бугарима, та Сливница нас упропасти. Мада, признајем му реформу војске, али војску помињи што мање, видиш да нас чекају на сваком камичку о који нам се војник очешао.

Поштовали смо све међународне договоре, савијали се често, ја сам и клечао и пузао, никога нападали нисмо, ваљда ће то неко да види, Јоване мој.

Ајд да ти ја не причам све, мада могу, видим до сванућа има још времена. Мало и ти додај, ниси џабе толике школе савладао. Еј, четири пута си био премијер. Ил’ си толика глава ил’ то Срби тешко уче. Ајд мало додај од тијех школа. Знаш ти, умеш, двапут си кормило државно водио уместо малолетних Милана и Александра.

Ајд одспавај мало.

Да, добро каже, ваљда ћу и ја нешто моћи да придодам.

– Него, да не заборавим – поврати се господар. – Видим да ће да председава овај Бизмарк, мада знај, то ће бити битка између њега и наше највеће узданице, брата Руса Александра Горчакова. Желим ти лаку ноћ.

Свањава.

Ја одох са свим тим причама и Милошевим и мојим и сваког Србина, јер ја сам овде у име Србије.

И би Конгрес и доби Србија независност.

Сада, мој народе српски, види шта ћеш с њом.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу