Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Noć pred Berlinski kongres”, Vladimir Đorđević

Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine

 

Vidim Kragujevčani mi podigli spomenik tik uz Lepenicu. Tu gde sam i rođen. Nisu materijal štedeli. Potrefili i izgled. U levoj ruci štap, u desnoj svitak, zakon, odluke kongresa berlinskoga, pisanije sveta. Na glavi cilindar. Isti…

Kažu danas ovi, kako ih zovu, tinejdžeri – valjda nema za to nijedna srpska reč – kada se nalaze kod mog spomenika:

„Hajde da se nađemo kod mađioničara.”

Stvarno je trebalo imati čaroliju u rukama pa isposlovati za Srbiju tu veliku stvar.

Pamtiću noć pred kongres, svakoga dana mi se vraćala pred oči.

Te noći sve što sam znao o Srbiji prošlo mi je kroz glavu. Pitao sam se baš kao i junak Šekspirov: „Biti il’ ne biti?” A znao sam da moram da budem, i da moramo da budemo, i da mora da bude. Da, da Srbija bude nezavisna. Sanjali su svi to i upirali poslednje grumenove snage izgubane još od Karađorđa i Miloša pa nadalje. Morao sam da budem i vožd i knez, da uzvikujem „kojekude” i ponavljam „činiš ’voliko”.

Te noći tražio sam Miloševu mudrost, lukavstvo, snalažljivost, dosetljivost i otkopavao iz vremena Đorđijevu hrabrost, odvažnost, prekost, hajdučluk. Sve je nagrnulo na moj mozak, prošlost davna i ona skorašnja, i sadašnjost i budućnost skora i dalja. Prosto mi se zamuti od silnih vremena koje naš jezik poznaje, a i naš narod zna. Nije ti on od jednoga vremena, već ti je on kaljen u mnogima i za mnoga ljeta.

Sve mi se skupilo: i prvi ustanak, i Marićevića jaruga, i Takovo, i bune – one prave i one nakićene. Već su nas nazivali neljudima i čudnim narodom što smo se na Turke digli, kažu, zla im nanosite, a nas što vekovima jahaše i na kolac nabijaše to niko ne pominje. To što smo mi ginuli da bi se po Evropi mirno šetalo, to što smo mi zapadni svet od čalme spasli, to nekako promače svima. Nisam imao mira, nisam znao šta da kažem, a šta da mislim. Da li je bolje da nešto prećutim i šta i zašto? Svejedno, ionako će po nama pljuštati.

Nisam trenuo, malo kao da zadremah, eto, ukaza mi se Miloš Obrenović, od oca Teodora i majke Višnje.

– Jovane, vidim, spremio si se, nemoj dužan da im ostaneš. Znam, pitaće te kako mislite u svet s onim nepismenim Milošem. Nisam bio pismen, ali pismenijeg od mene skoro da nije bilo. Zna to Srbija i istorija zna. Ti sutra stavljaš tačku na sve one moje neprospavane noći. Misliš, meni je trebalo da trčim za pašama dok mi glava ne pobeli, da igram čas ovako čas onako. E, moj Risto, nije drukčê moglo, ako ’oćemo to što ti sutra ’oćeš, tu nezavisnost, ne može drukčije. Ko će nama da plati turska zla, pa i ona dva možda najveća nasleđena iz njine uprave, to su ti podmićivanje i mito. Od toga će Srbiju tek glava da boli.

Mada da ti kažem, mi smo ti nezavisni pred Bogom našim, veru imamo istinitu i Boga jedinoga. Ti si verujući, pa ćeš razumeti da samo ko temelje duhovne polaže u dušu naroda, taj grad neosvojivi gradi.

Branili Srbi da se zna istina, pa nisu dali deci da uče da sam 139 hramova podigao i obnovio, počevši od godine 1818. od Stare kragujevačke crkve i Stare jagodinske, pa onda redom. Pomoli se noćas Gospodu da upravi sve znanje tvoje našem cilju. Sutra nam je boj nov kosovski.

Pitaće te za krušku, onu pred dvorom, i ako ne pitaju, znaj ona je minus. A ona je uvela red, a pitaj njih dvorovi njihovi behu li krvavi.

Onda im saspi sve ono što sam pokrenuo ja i ovi moji posle mene. Sve ono prvo u Srbiji što otpoče da gradi tu, kako sada kažu modernu Srbiju, ja više volim reć domaćinsku.

Upravo Obrenovići grade u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici, prvu gimnaziju, pozorište, Licej, biblioteku, galeriju, osniva se prvi orkestar, štamparija, izlaze prve novine, osniva se konjička garda, vojna bolnica, prvi sud u Srbiji, policijska stanica, prva apoteka. A onda ono tebi blisko donosimo prvi ustav na Sretenje 1835. Vidim da su Srbi taj dan uzeli za Dan državnosti. I treba. A kažu Miloš nije mario za pisane zakone.

Onda začeci vojne industrije, prvi topovi izliveni u Kragujevcu, dolazi Šarl Lubri, istina ukazom Aleksandra Karađorđevića, ali znaj i oni i mi smo jedno, podele su nam najveći neprijatelj. Zatim ko sve prolazi kroz prestonicu i ostavlja veliki trag. Prva sijalica u Srbiji ovde je zasijala, tek sedam godina kasnije na dvoru u Beogradu.

Sve to i još sijaset stvari smo ti utemeljili i pokrenuli, mi „nazadni” u „nazadnoj” Srbijici. Reci im to da ne misle da smo samo bili po šumama i davili se s Turcima.

I samo ga nestade.

Znam sve to što mi govori, znam, pripremio sam se kô zapeta puška. Eto i ta puška prva srpska, napraviše je u Kragujevcu, čuvena „kokinka”, bolje tada u svetu nije bilo.

Taman sklopih oči eto ga opet.

– Ej, Risto, spavaš li, Jovane Ristiću?

Činiš ’voliko, učio si škole al’ poslušaj ti ovog Miloša nepismenog. Reci im koliko smo samo skupština održali i šta je sve na njima izglasano. Ona Mitrovska 1924, pa Svetovasilijevska 1827, pa Trifunska 1834, pa 1860. Preobraženjska, pa 1867. Miholjska, svaka nosi odluke koje pokazuju da smo ozbiljna država, moj Jovane.

Opet ga nestade. Ma nemam mira. Da li ću se svega setiti?

Čujem neki sa Zapada zameraju i Topolsku bunu. Taj Drugi srpsko-turski rat, kada smo vratili Toplički, Niški, Vranjski i Pirotski okrug, ali se jedna grupa oficira pobunila i htela da dovede na presto Petra Karađorđevića, streljaše ih u Aranđelovcu 31. maja 1878.

Lepo reče Miloš: najveći neprijatelji smo sami sebi. Da li će se Srbi nekada opametiti?

Kongres je i sazvan zbog revizije Sanstefanskog mira, potpisanog na kraju tog Drugog srpsko-turskog rata.

I evo ga ponovo.

– Jovo, ne zaboravi Mihaila i ono šta on sve poradi, donese kulturu, oni to vole, na to će da padnu. Donese čovek lepo ponašanje, knjige, balove, muziku, slike, sve ono evropejsko što da ti pravo kažem i valja. Al’ ne zaboravi da štitiš naše, naša tradicija je naš temelj, iz nje smo postali. Ako hoćeš da sačuvaš dostojanstvo naroda i države mora tradicija da se neguje, jer to smo mi, a ako čovek sebe ne neguje, on nestaje.

Zaobići Milana, iako te on tu i poslao, i njegovu epohalnu ideju o ratu sa Bugarima, ta Slivnica nas upropasti. Mada, priznajem mu reformu vojske, ali vojsku pominji što manje, vidiš da nas čekaju na svakom kamičku o koji nam se vojnik očešao.

Poštovali smo sve međunarodne dogovore, savijali se često, ja sam i klečao i puzao, nikoga napadali nismo, valjda će to neko da vidi, Jovane moj.

Ajd da ti ja ne pričam sve, mada mogu, vidim do svanuća ima još vremena. Malo i ti dodaj, nisi džabe tolike škole savladao. Ej, četiri puta si bio premijer. Il’ si tolika glava il’ to Srbi teško uče. Ajd malo dodaj od tijeh škola. Znaš ti, umeš, dvaput si kormilo državno vodio umesto maloletnih Milana i Aleksandra.

Ajd odspavaj malo.

Da, dobro kaže, valjda ću i ja nešto moći da pridodam.

– Nego, da ne zaboravim – povrati se gospodar. – Vidim da će da predsedava ovaj Bizmark, mada znaj, to će biti bitka između njega i naše najveće uzdanice, brata Rusa Aleksandra Gorčakova. Želim ti laku noć.

Svanjava.

Ja odoh sa svim tim pričama i Miloševim i mojim i svakog Srbina, jer ja sam ovde u ime Srbije.

I bi Kongres i dobi Srbija nezavisnost.

Sada, moj narode srpski, vidi šta ćeš s njom.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu