Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Snježana Latinović
Vojinovića most
Umoran od duga puta i neprospavanih noći, Miloš Vojinović utonu u košmaran san. Postelja ispod njega njihala se u ritmu konjskog kasa, a osećaj da ugovor sa Dubrovčanima neće biti duga veka preselio se u san.
Huk Sitnice se pojačavao, voda se razlivala sve do Donžon kule koju podigoše Vojinovići u Vučitrnu. U Milošev san dolete golub i pored njegovog uzglavlja spusti zavežljaj. Miloš se prenu iz sna jer ga lepet golubovih krila zapahnu hladnim vazduhom, kao da se izmešaše san i java. Naglo otvori oči, naviknut na brzo reagovanje. San je bio toliko stvaran da je, nesvesno, potražio zavežljaj pored uzglavlja. Ugleda ga kad se oči privikoše na polumrak. Zora je bila blizu. Setio se majčinih priča o golubovima i shvati da je primio božju poruku. U tkaninu su bila uvijena dva kamenčića, crvene i sive boje. Držao ih je u rukama i osećao njihovu toplotu koja mu je ubrzavala otkucaje srca. Šta znače? Zašto je baš on odabran?
Kamenčiće nije pokazao čak ni braći Altomanu i Vojinu. Grejali su mu bok dok je pogledom ispraćao karavane na putu Dubrovnik–Skoplje. Prelaz preko Sitnice usporavao je karavane. Danas je huk vode bio jači nego prethodnih dana.
Na jutarnjoj službi, kojoj je prisustvovao sa ostalom vlastelom, sinu mu rešenje zagonetke. Odjednom je razumeo huk Sitnice, veliki broj putnika kroz Vučitrn, vrelinu kamenčića, znao je da treba sagraditi most. Biće to Vojinovića most sa lepo izvijenim lukovima, dovoljno širok da mogu karavani bez problema prelaziti Sitnicu. Radost saznanja podelio je sa braćom.
Otpoče gradnja. Sjatiše se radnici sa svih strana. Nije šala, sestrići cara Dušana podižu most. Dovlači se kamen sa svih strana. Po ceo dan vredni radnici zidaju, ali kako padne noć, Sitnica jače zahuči, naraste i sruši ono što je danju sazidano. Reklo bi se da ne dâ mostu na sebe. Pravili su se novi nacrti, kolje udaralo dublje, ali noć bi odnela ono što je dan sazidao. Tada se oglasi sa Čičavice vila:
Oj, Miloše, mladi Voj’noviću,
Ne mo’š lako sagraditi mosta,
Moraš naći takvoga kamena
Kakva ti je golub donosio.
Razasla Miloš ljude na sve strane, dovlače sivi i crveni kamen, ponovo zidaju, noć ponovo ruši ozidano. Opet vila Milošu poručuje:
Oj, mlađani Miloš Voj’noviću,
Nađi malu u planini crkvu
I u crkvi sedoga monaha,
On će tebi kamenje kazati.
Rastrčaše se ljudi po okolnim planinama tražeći crkvu i sedog monaha. Potraga je trajala danima. Vojinovići su oduvek bili strpljivi i verovali u božju pomoć. Bog im je posla. Pred očima tragača ukaza se crkva, iza nje pećina na čijem ulazu su se gnezdili golubovi. Monah ih s radošću dočeka. Prekrsti štapom i golubovi oslobodiše ulaz u pećinu.
Od tog dana radovi su tekli nesmetano. Tesari su obrađivali kamen do savršenstva. Zidari su naizmenično nizali crveni i sivi kamen. Most je rastao u dužinu i širinu. Pojaviše se pred očima posmatrača savršeni lukovi, prvo pet, pa još četiri. Golubovi su preletali građevinu…
Vojinovića most stoji na istom mestu, reka Sitnica ga je odavno napustila, napustili su ga i putnici. Ali on odoleva svemu, opominje i podseća na vreme velikih ljudi i velikih dela.
Ako dođete u Vučitrn i stanete pored mosta, nemojte da vas začudi ako vam golub sleti na rame. Oni ga jedini još obilaze. Ko zna, možda u kljunu nosi neki zavežljaj. Novu poruku za nas, zahvalne potomke.