Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Сњежана Латиновић
Војиновића мост
Уморан од дуга пута и непроспаваних ноћи, Милош Војиновић утону у кошмаран сан. Постеља испод њега њихала се у ритму коњског каса, а осећај да уговор са Дубровчанима неће бити дуга века преселио се у сан.
Хук Ситнице се појачавао, вода се разливала све до Донжон куле коју подигоше Војиновићи у Вучитрну. У Милошев сан долете голуб и поред његовог узглавља спусти завежљај. Милош се прену из сна јер га лепет голубових крила запахну хладним ваздухом, као да се измешаше сан и јава. Нагло отвори очи, навикнут на брзо реаговање. Сан је био толико стваран да је, несвесно, потражио завежљај поред узглавља. Угледа га кад се очи привикоше на полумрак. Зора је била близу. Сетио се мајчиних прича о голубовима и схвати да је примио божју поруку. У тканину су била увијена два каменчића, црвене и сиве боје. Држао их је у рукама и осећао њихову топлоту која му је убрзавала откуцаје срца. Шта значе? Зашто је баш он одабран?
Каменчиће није показао чак ни браћи Алтоману и Војину. Грејали су му бок док је погледом испраћао караване на путу Дубровник–Скопље. Прелаз преко Ситнице успоравао је караване. Данас је хук воде био јачи него претходних дана.
На јутарњој служби, којој је присуствовао са осталом властелом, сину му решење загонетке. Одједном је разумео хук Ситнице, велики број путника кроз Вучитрн, врелину каменчића, знао је да треба саградити мост. Биће то Војиновића мост са лепо извијеним луковима, довољно широк да могу каравани без проблема прелазити Ситницу. Радост сазнања поделио је са браћом.
Отпоче градња. Сјатише се радници са свих страна. Није шала, сестрићи цара Душана подижу мост. Довлачи се камен са свих страна. По цео дан вредни радници зидају, али како падне ноћ, Ситница јаче захучи, нарасте и сруши оно што је дању сазидано. Рекло би се да не дâ мосту на себе. Правили су се нови нацрти, коље ударало дубље, али ноћ би однела оно што је дан сазидао. Тада се огласи са Чичавице вила:
Ој, Милоше, млади Вој’новићу,
Не мо’ш лако саградити моста,
Мораш наћи таквога камена
Каква ти је голуб доносио.
Разасла Милош људе на све стране, довлаче сиви и црвени камен, поново зидају, ноћ поново руши озидано. Опет вила Милошу поручује:
Ој, млађани Милош Вој’новићу,
Нађи малу у планини цркву
И у цркви седога монаха,
Он ће теби камење казати.
Растрчаше се људи по околним планинама тражећи цркву и седог монаха. Потрага је трајала данима. Војиновићи су одувек били стрпљиви и веровали у божју помоћ. Бог им је посла. Пред очима трагача указа се црква, иза ње пећина на чијем улазу су се гнездили голубови. Монах их с радошћу дочека. Прекрсти штапом и голубови ослободише улаз у пећину.
Од тог дана радови су текли несметано. Тесари су обрађивали камен до савршенства. Зидари су наизменично низали црвени и сиви камен. Мост је растао у дужину и ширину. Појавише се пред очима посматрача савршени лукови, прво пет, па још четири. Голубови су прелетали грађевину…
Војиновића мост стоји на истом месту, река Ситница га је одавно напустила, напустили су га и путници. Али он одолева свему, опомиње и подсећа на време великих људи и великих дела.
Ако дођете у Вучитрн и станете поред моста, немојте да вас зачуди ако вам голуб слети на раме. Они га једини још обилазе. Ко зна, можда у кљуну носи неки завежљај. Нову поруку за нас, захвалне потомке.