Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Бранка Трифуновић
Вилине воде
Не зна да ли је то сећање стварно или је у њој шивено од парчића онога што су јој причали годинама, а што је од њеног зла и несреће нарасло у најистинитију истину. Чувале су овце она и Мила, старија јој сестра, на ободу гаја, па им је једно шиљеже одлутало. Спуштајући се низа страну у потрази за јагњетом, зачула је песму и смех и запутила се ка тим гласовима. Одједном, ти се гласови сасвим прелише у хук воде која је бучно израњала из стене и рушила се у стрмину. Откуд извор на месту одакле ју је до малочас дозивала сребрнаста звоњава женских гласова? Земља око извора била је сасвим утабана у савршеном кругу. Босоногим трком девојчица се сјури у дно тог призора. Вода јој је росила запламљено чело и образе и гргољила гласно неку чудно познату мелодију. Сливала се у бистар поточић на чијем су дну међу камењем светлуцали дукати, сребрни новчићи и накит. Свуд около по избочинама у стени, младицама и грмљу биле су мараме, кошуље, пешкири и везена платна, чудо шарено и сјајно какво Неда још никада није видела.
Не зна колико је ту била док је није пренуло сестрино дозивање. Тад покупи скуте искрпљене сукњице и заграби са дна поточића пуну шаку речних облутака, један прстен и брош и неколико новчића, па крену да се пење уз стрмину ка сестрином дозивању. Сећа се живо радосног трка и журбе да што пре стигне кући и да обрадује чудесним благом које јој је звонило у скутима своју мајку, сиву, повијену жену угаслог осмеха. Не памти да је икада видела мајчину радост. Сећа се још јасније и ужаснутог мајчиног погледа пред којим је расула на земљани под благо из скривеног потока.
После су годинама злослутно шапутали о њеном ужасном греху и дану када је украла нечију срећу са Вилиних вода. Било је то место на коме су се окупљале виле да се купају под воденим слапом, а затим, расплетених коса, плесале у оном утабаном кругу оивиченом тамнозеленом травом. Ту су долазили потребити и болесни, несрећни и унакажени, нероткиње и падавичари да се оном водом умију и напију се са извора. То је била жива вода, лек-вода, непресушни извор здравља и наде, дар од самог Бога или нечег старијег и страшнијег од њега. Виле су у тај хучни млаз уплитале бајалице и чини, а мештани су заузврат вилама остављали дарове. Од памтивека се знало: ни травка, ни камен, ни бисер, ни марамица – ништа се није смело однети са Вилиних вода. Шта се догађало онима који су се усудили да то правило прекрше и да ли их је уопште било, Неди никада нису рекли. Ућуткивали су је, ионако ћутљиву, и скретали разговор у неке друге рукавце.
Зурећи у шупљикав мрак, Неда се присећала страшног предања свог детињства и пребирала по својим сећањима најјезовитије од свега што су јој старији говорили и прећутали. Та су сећања била готово сасвим избледела кад се задевојчила и кад су јој сеоски момци стали красти погледе на игранкама и прелима. Испросили су је у кућу Боричића за Јанка, стаситог и тихог младића, јединца код три сестре. Није јој било ни пуних седамнаест, али њена је сива мајка вечито оцу говорила како је треба удати што пре, како се окрећу за њом момци, па ће зло неко у кућу донети. Допадао јој се Јанко. Врат му је мирисао на хлад под трешњом у цвату. Био је вредан и снажан, све је имање било на његовим плећима. Отац му је био напрасит пијанац, а мајка је сву силу своје душе дала у љубав према свом јединцу. Да је могла, дисала би ваздух који је он издисао. Неду је плашила и чинила неспокојном та чудна везаност њене свекрве за сина. И она је имала браћу, знала је шта је син, шта је мушко у кући, и њена је мајка волела синове као једне очи, али ова је љубав била толика да је стизала на махове до сопственог наличја: гушила га је, сапињала и стешњивала у своју бригу, пажњу и љубомору коју је осећала према свакоме ко би му се приближио, а нарочито према снахи.
Устајала је прва, а у постељу одлазила последња. Гледала је да се уклања с пута Јанковој мајци, да уради све кућне послове брзо и најбоље што може како се не би излагала њеним прекорима. Свекра је избегавала. Бојала га се. Никако није могла да предвиди како ће поступити, заплићући онако пијан у говору и ходу. Жену је тукао често и тешко, али јој Неда никада није чула ни јаук. Само јој се чинило да се њен тамни поглед све више наливао мржњом према њој, Неди, сваки пут кад би се стишала пијана стихија и стровалила у сан.
Њене свагдашње муке, нелагоду и страхове одагнао би Јанко кад би се, с првим мраком, вратио кући са њива и од говеда. Вребала је ретке тренутке самоће да наслони чело на његове груди. Он би је, као кришом, помиловао брзо по плећима и струку. Од тог је додира подилазила слатка језа све до корена косе. Поваздан је жудела за оним тренуцима присног шапутања у мраку њиховог скученог собичка по ком је млада жена распоредила хеклане комаде и букетиће сувог или свеже убраног цвећа. Често би у току дана, нешто радећи по кући, навраћала у ту њихову собицу, да на прозор стави јоргане и пусти унутра слапове сунца, да загњури главу у Јанкове кошуље, удобније размести јастуке, истресе ткане поњавице и згодније их распореди по углачаном поду.
Након неколико месеци почеше жене из комшилука и фамилије да је загледају и сашаптавају се крадом, али увек тако да она види. Свекрва је бивала све осорнија и оштрија према њој. Обраћала јој се ретко, у очима јој је читала дубоки презир и неку срџбу којој Неда није знала ни узрока ни решења. То што се заглушујуће гласно пред њом прећуткивало, рекао је Јанков отац у једној од својих пијаних олуја: „Ко доведе ову јаловицу, кућу да ми угаси? Терај, сине, ово тамо где си нашао.” Млади човек је прећутао. Касније јој је постељи рекао да ће бити деце, да не брине, да је млада и здрава и љубио јој је чело и очи. Мирисао је на очеву ракију. Све чешће, све љуће…
Неда чека најмрачнији вео мрака. Ослушкује ону таму. И кад би смела, не би могла да заспи. У дубини ноћи искрашће се и отићи на Вилине воде. Да силом и чистином сопствене туге моли силе свете и нечастиве, све силе света и свемира да добије дете. Понавља то у својој намученој мисли: „Да добијем дете. Да добијем дете. Само да добијем дете. Па ништа да немам и никога. Дете да добијем. Моје да буде.” Кроз те речи које као бајалица одзвањају њеном крвљу већ четврту годину, сплићу се нити оне њене нејасне, а страшне детиње успомене и Неда верује у то да је ово све заслужила јер је украла нечију срећу са Вилиних вода. Толико је пута помишљала да оде тамо и затражи опрост и смирај, али од страха и прадавног, нејасног, али страшног осећања греха није могла.
Пре неколико дана Јанко ју је крвнички истукао. Намотао је око своје крупне шаке њену густу, сјајну косу тргајући бесомучно док није ишчупао дебео прамен. Преко крваве огољене коже на крају темена везала је мараму. После је заспао пијан са њеном косом у шаци, а она је јецала у мраку. Одједном је из тог мрака изронила сува свекрвина рука и сручила се у шамар који је Неду више запрепастио него заболео. „Ћути, кучко! Не кукај! Не коби ми сина! Да је среће да те се само ратосиља”, шиштала је из оног мрака сву своју несрећу и јед, пусту женску, управљену на ово недужно створење, несрећно и само. Те се ноћи у Неди преломило: иде на онај извор, ништа не може бити горе од овога што ју је снашло. Добро је памтила пут иако се никада, никада више туда није упутила.
Треће ноћи од рођења Нединог и Јанковог сина Јована, још увек у блаженој полусвести од среће и усхићења, млада жена паде у мучан, тегобан сан, из ког се будила тешко, сва у зноју. Сањала је колевку насред собе, а беба се не види јер колевку заклањају три суђенице у белим хаљинама, које се попут воде сливају свуд по поду, па соба дошла бела и светла. А она, Неда, лежи на кревету у зноју и не може ни да се придигне нити да проговори. Оне нешто говоре и жена од свега разабира само да већају колико ће њен син живети. „Нек живи. Нека га мајци. Утопиће се у бунару на дан своје женидбе.”
А онда су се године нанизале лепше и сјајније него ичије на свету. Неда није знала да ли се све некако смирило, да ли су се од те исцрпљујуће борбе уморили Јанко и његови родитељи или њој то више није било важно јер се свила око свога дечака. Сада је, са неком новом мудрошћу, којој није знала ни порекла ни замаха, разумевала и свекрвину чудовишну љубав за Јанка и оно што су Јанко и његов отац тражили у ракији. Све је сад одједном знала и разумевала и све је праштала са дубоким уверењем да виле-суђенице из њеног сна нису биле стварне, већ да беху део магновења и радости због Јовановог доласка на свет.
Ипак, била је опрезна. Није смео са другом децом да се купа у реци, пратила га је у стопу и надзирала све његове кретње. Није о томе ни размишљала. Једноставно се зачело у њој неко лудило ком се није могла отети: да дечак буде стално заштићен и сигуран. Стрепела је над сваком његовом ватром и бдела ноћима мењајући му облоге на челу и половине кромпира у чарапама. Умирала је кад је пошао у школу и била једина која никад, никад није пропустила да га до школе испрати и пред школом дочека остављајући код куће све обавезе. Одвајала је за њега најједрије, најсјајније воћке, најлепши сир и комаде меса. Скривала се у сокацима његових снова ослушкујући му жеље, трептаје, бриге.
За Јована су испросили миражџику из истог села. Он се оцу поверио да је воли и да неће ниједну другу осим ње. Свадба је била велика и богата. Две су музике свирале. У Неди је куљао немир, мешао се са радошћу и поносом, али беше ипак јасан, свепрожимајућ. Бунар иза куће био је напуњен камењем пре двадесет и четири године и затворен даскама. Народ се чудио, па заборавио чим је наишло нешто од тога чудније. Јован је био весео. Леп и висок у белој кошуљи. Своју је невесту држао за руку пред свима, зорно, поносито. Мајка га је на трен испустила из вида. Тај се трен откотрљао у вечност.
Један се врисак проломио у ноћи. То је Неда нашла мртвог сина на оним даскама које су затварале бунар иза куће. Легао лицем према утабаној земљи и умро. Крај бунара је лежало нечије залутало јагње.