Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Петар Лејић
Вилени војвода
„Вјетар дува гдје хоће и фијук његов чујеш, али не знаш одакле долази и куда иде. Тако је са сваким који је рођен од Духа.” – Исус Христ
Спуштајући се преко Голобрда у окриље Малице, Душан се приклонио драчама у које нормална душа у касно доба никада не би привирила јер се одавно причало да су ту виђени дивљи пси. Ипак, некад су дивљи пси бољи од питомих вила, које те увуку у врзино коло, из ког не изађеш кад ти желиш, већ кад ти ноге откажу тамо пред зору, па ти одузму ноћ занавијек и утјерају у свијет духова, са којима мораш да се бориш од сумрака до сванућа. А, ове вечери се сумрак нагло спуштао у маличком крају, тамо подно Дријена. Оштром оку није могла промаћи надолазећа олуја и облак који је био више него спреман да изручи ледени садржај гоњен љетном жегом, која је мучила и стоку и људе. Упркос врућини, сеоским усјевима није требао још једаред лед и стихија која је пријетећи надолазила преко оближње шуме као дизано тијесто у кофи. Узевши нож, коjи је увијек носио задјевен у њедрима, Душан исука оштрицу и скочи кроз жбун лијеске поред себе и леже на земљу испод старог храста, оставши тако прикривен драчама које сезаше дубоко до шуме са ове стране, а све до путељка уз Малицу подно брда. Пободе тако нож у стари храст у висини својих кољена и леже испод њега и заспа.
– Усташе су поново одвеле двојицу из села – тихо ће Милосава.
У шпорету је ватра крцкала суварке, тек пристигле из шупе у старом сепету. Старина поред чађавог шпорета не проговори ништа, само једнако гледаше кроз прозор у даљину док је вјетар све носио пред собом, а шума се савијала под налетима олује час лијево, час десно, као да су крошње повијала два вјетра са различитих страна. Огрнут хаљетком преко жилавих и израђених рамена, упалих од немаштине и тешког живота, старина је безвољно погледао у правцу ватре, чији ватрени језици клекнуше пред налетом вјетра, који је потјерао чак и дим назад одакле је потекао. Вилене игре су опет ту, свуда око њих.
– Боље да воде и мене – проговори најзад старац, коме чекиње испод носа нису допуштале да буде довољно гласан а да не подвикне. А и навикао је. Од најранијег дјетињства и чувања оваца по Голобрду и Гујстуровим ливадама, Милан је морао да се надвикује са вјетром и даљином која га је дијелила од дружине објешењака који су мало-мало па заборављали на гдјекоју овцу.
Баба застаде отварајући врата шпорета, погледа дједа сузних очију као да ће заплакати, па напокон убаци и онај текун што јој стајаше у руци.
– Опет враћа дим назад – проциједи Милосава тек да разбије тишину.
Већ је изгубила ћерку, а и сина. Ћерку јој је узео рат, а сина ћерка пошто се Душан по њеном нестанку више није ни тријезнио и био је више блијед као мртвац, него што је личио на жива човјека. Иза ћерке осташе макар унучићи горе у Вујисићима, но Душан као да није ни помишљао на живот послије свега, те га Милан на крају раскући и посла да спава у кошу са мачкама и мишевима. И тако је пролазио сваки дан и Миловану и Зорки и Душану – у неком временском процјепу, чекајући да тамо негдје иза Голобрда неко одлучи да су они сљедећи и да напусте ово мјесто које умјесто рајске долине, поста долина смртне сјени. А нису били ни једини. Код Петре и Борка је било још горе, сву мушку чељад побили су ономад кад је наишла Ханџар-дивизија. Или су им бар тако рекли, будући да нико од њих никад није видио ни тијела сопствене дјеце, па да могу бар достојно да их сахране. Разасуше им кости ко зна куда, сијући смрт младим животима, те проклеше и себе и њих и ову земљу, чија утроба је још ту да би рађала, али више не знаше ни коме да рађа, ни чиме.
– Знаш, Миљо, ја нијесам Душана отјерô из куће, већ сам му само дао његове дворе – изненадно започе Рајко.
Милосава га чудновато погледа не знајући ни шта да каже јер такву причу још није била чула, нити је знала на шта је Рајко циљао.
– Кош је вјетровит, баш као и наш објешењак Душан, па га је такав двор и припао – не чекајући Миљу да нешто каже, старина настави своју бесједу. – Видиш, и вечерас ће да се гања тамо преко са тим зликовцима, можда ће да нас спаси, можда неће. Али, откако није сестру спасио, пресудио је и нама осталима, знаш?
– Срам да те буде, о чему ти причаш?! – брецну се Милосава.
– Ћути, стара! Ти и ја знамо шта му се дешавало све откако се родио – сјети се оних његових модрица послије спавања у сламарици, гдје ништа није могло да га удари, сјети се како је увијек спавао кад наиђу олује као ова вечерас… или, најпослије, као и она у ноћи кад су нам ћер одвели из куће Вујисића. Нити они знају ко, нити како, нити кад. Њега ни те ноћи није било у кући, сјећаш ли се?
Испустивши монолог у вртложан ваздух узавреле јулске вечери, старац као да олакша душу, али истовремено и заплака видјевши Миљу скамењену на кревету поред шпорета.
***************************************************************************
Високо изнад маличког краја јездио је тамни и градоносни облак, гоњен дивљим коњима са западних страна, чија копита су варничила громове јаче од најснажније експлозије СС-овог новог тенка, промовисаног тамо далеко, изван граница краја. Узда су држала два бијесна пса дугих бркова, густих и црних као зифт, једнако режећи на стихију која их је одбијала на сводове небеса разбијајући им конопац по конопац иначе јаких кола кованих далеко у планинским вијенцима Велебита.
– Идите, ово није ваша земља, а није ни ваше небо – јечао је кобац челичног кљуна вртећи једнако крилима час лијево, час десно!
У том тренутку је, праћен гласним фијуком, великом силином јурнуо на црне псе, који се испрва раздвојише, да би се потом са различитих страна устремили и великом силом скочили на копца који снажним замахом својих крила одува чељусти снажних и мишићавих паса који су и даље разјапљеним чељустима кидисали на њега, гризући чак и усталасани ваздух пред собом који се попут сњежне лопте котрљао ка копцу добијајући на обиму и сили.
Борио се кобац, издизао се у висину и клепетао крилима разносећи дивљачке налете бијесних паса, али је био сам. Виле су чекале дан и сунчане зраке, чекале су вјетар да прође и војводу да побиједи. Кобац није могао више сам. Иако закриљен вилинским сјечивом у храсту због ког су пси већ и напола искасапљени били, један успједе да га шчепа за крило, а потом и други за друго.
Два пара раскрварених, али и даље снажних чељусти је покидало копца и разнијело све пред собом не марећи ни за чим ни испод, ни испред себе. Олуја је добила битку.
**************************************************************************
– Ојтра, Рајко! – оштро ће Димитрије.
– Ојтра… – невесело ће Рајко.
– Јеси видио ноћас олује? – не одустаје Димитрије, заустављајући се полако поред ограђеног плота Рајка Петровића.
Рајко настави својим послом сједећи на штокрли, која само што се не превали и остави старину на позадини у блату дворишта пуног шибља које је олуја нанијела протекле ноћи.
– Ево у Ристићима доле кажу да је чупало дрвеће. Ја, да ти прав будем, нијесам имао неке велике штете, али на сву срећу и јесам окружен храстовима да ме чувају – и даље је Димитрије причао своје не обазирући се на Рајково игнорисање.
– Хајде куд си пошô, морам и ја марву да провјерим, Миља ми није добро – невољно ће Рајко пућкајући дуван испод шешира и зажди брзо за кијер и прије него је Димитрије успио ишта да га пита за Миљу.
– Хајде, хајде… – промрси збуњени Димитрије и настави даље низ пут према шуми да види да ли је било штете око Точка, који их је све снабдијевао водом чак и у доба највећих љетних врућина.
Синоћна олуја је била већ трећа откако је почео јул мјесец 1944. године. Народ у селу је већ дуго патио под усташама, партизанима и четницима јер су сви тражили жртву кад наиђу – или у крви, месу и животу, или узимајући коње и магарад да их носе бестрага, или скривајући се, а понајвише од ових првих. Био је то један вихор и без вихора, али су ове ратне године донијеле и све више олуја и лошег времена, па је у једном тренутку пржила звијезда као да ће да прогута читав крај који се топио играјући неки егзотичан плес у даљини, док би у наредном већ падао град и дувао вјетар који би повијао јабланове као пруће тужне врбе.
– Добро је, Точак и даље врти – сам са собом проприча Димитрије, онако, у брке.
У том тренутку угледа Душана мало ниже, тамо према драчама. Лежао је опет пијан, испод храста. Али, шта је тамо радио његов нож онако исукан и крвав?
– Да ти је лака црна земља, вилени војводо! – кану старцу суза док је скидао шешир већ онемоћалим рукама, које немаше снаге ни да се задрже на прсима, већ падоше кољенима, која и сама клецнуше на земљу.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.