Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Велики кнез, искрени патриота, сурови крвник”, Ненад Ницовић

„Велики кнез, искрени патриота, сурови крвник”, Ненад Ницовић

Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године

 

Док је гледао како се скела Јакова Ненадовића удаљавала према другој обали Дунава, схватио је како је пропустио последњу прилику да побегне. Додуше, сам је донео одлуку да Турцима понуди главу, а шта ће они радити с њом, није га више било брига. Мислио је још само да спаси породицу.

Ипак, није му се журило. Знао је да су се сакрили у манастир Никоље. Требало му је мало времена да буде сам. На све стране крај Дунава гледао је мртве, а зима тек долази. Куда склонити народ који није имао где да утекне? Да ли прихватити ропство или се борити и даље до последње погибије?

А Љубица? Имала је само 25 година. Родила му је једно дете и носила друго. Отресита и јака, увек му је била подршка, а биће и сада кад је најтеже.

* * *

Прошло је годину и по дана откако је испратио скелу са Дунава. Није ни слутио да ће клечати пред самим ђаволом, молећи га за још један дан без зулума. Знао је да је после Главашеве главе његова на реду. Ако нешто не предузме, брзо ће засијати са калемегданске тврђаве.

– Клечиш, клечиш. Страх те је, молиш за живот, а на ово си заборавио – рече пред окупљеним Турцима Сулејман-паша Скопљак, показујући ожиљак на руци. – Два пута си пуцао у мене. Ко ће то да плати?

– Ја, честити пашо. Ја, ако треба и својом крвљу. Само ми дај да одем и сакупим новце. Кунем ти се гробом мог брата Милана да ћу ти донети последњи дукат који је у Такову, само да нам подариш мало милости.

Сулејман на тренутак погледа ћехају, а онда рече:

– Ти иди, али Димитрије остаје овде.

Димитрије климну главом, а Милош му прстима даде знак. Док је седлао коња, а Димитрије тобоже помагао у штали, прозбори му тихо:

– Кад је прођем стражарску капију, ти крени за мном. Не гледај у Турке, нити обраћај пажњу како те посматрају. Мислиће да си моја пратња, а ја ћу те чекати доле, крај међе.

Тако је и било. Кад је Скопљак приметио да нема Димитрија, они већ беху далеко, пробијајући се кроз честаре. Узалуд их је тражио делибаша с неколико момака. Скопљак је схватио да га је Милош преварио и да се неће вратити како му је обећао.

* * *

Након неколико блиставих победа, побуна Срба одјекнула је широм Европе. Све то, као и подршка Русије после победе над Наполеоном, знатно је ојачала Милошев положај као вође устанка. Упркос победама, Милош је желео мир. Знао је да један већи пораз може да сруши све као кулу од карата. Победе у Нишу и на Љубићу биле су неочекивани иметак који је требало добро продати, омогућити народу да испече погачу на свом огњишту, да узоре њиву, прослави славу… Али како? Постојао је један услов од ког није могао да одступи: нема предаје оружја!

– Турци су навикли да пљачкају – говорио је окупљеним старешинама. – Да узимају шта хоће и кад хоће. Дођу ти двојица-тројица у кућу, вечерају, па онда навале на жену док им ти водаш опанке по авлији. Док је тако, мира не може бити.

– А шта ће бити ако задржимо оружје – упита Сима Паштрмац.

– То ти је бар јасно. Ево мој полубрат Јаков из Бруснице има седморо њих у кући. Нека свако узме само по једну кубуру, да видим тог Турчина који ће да стегне петљу и уђе му у авлију.

Брзо је стигао глас да су две војске, једна из Босне, а друга из Румелије, кренуле да угуше устанак. Борба им није гинула, али му је синула мисао да би можда могао да преговара. Осећај га ни овог пута није варао. Његов позив прихватили су и босански Хуршид-паша и румелијски Марашлија.

Милош је имао дар интуитивне психологије, што га је и чинило великим дипломатом. Брзо је схватао с каквим човеком има посла, које су му слабе тачке и где га не треба дирати. Интуиција му је говорила да код Хуршид-паше његови захтеви неће проћи. Штавише, осећао је да му је глава у торби, али је морао да оде јер у супротном не би имао доказа како је покушао да склопи мир. У овом случају адут је био побратим Халил-ага Серчесма.

– Паша је фукара, то сви знају – рече му Серчесма. – Сигурно ти је припремио замку, али заклињем ти се да твоју главу може да добије само кад посече моју и све ове момке које видиш око мене.

Осећао се сигурније, али није успео да оствари циљеве преговора. Хуршидови захтеви су били јасни: оружје се мора предати, а шта ће бити после предаје, одлучиће цар или Скопљак, ако то буде царска воља. Ту више није било двојбе. Чим је дошао у Србију, груписао је пола војске према Босни.

Марашли Али-паша седео је испред свог чадора док је Милош прилазио с пратњом, опкољен Марашлијиним људима. Најпре је добро одмерио амбијент. Око самог паше није било много војника, на пољани су пасли прелепи коњи, биле су ту и жене. Схватио је да овај чича више воли да ужива него да тера силу. То је било повољно за почетак.

Милош најпре спусти кубуру испред паше. То урадише и остали из његове пратње. Онда клекну и пољуби га у колено. Марашлија климну главом и Милош седе наспрам њега.

– Сам нам те Бог послао, честити пашо, а ако буде имао милости, и наш будући везиру. Ово је прво што сам желео да урадим – и показа на спуштену кубуру. – Ако се договоримо, она више неће опалити, али ће остати у мојим рукама. И Срби и Турци су људи, зашто не би живели у миру? Укољица има свуда. Оно што могу да ти гарантујем је да сви Срби који су под мојом командом желе да мирно ору своју њиву и спавају у кућама, али то је немогуће кад је крвник на власти. Помози нам да тако живимо и бићемо ти бескрајно покорни. А да Срби умеју да поштују онога ко то заслужује, говори ти да Хаџи Мустафа-пашу и данас зову „српска мајка”. Само ти још једном напомињем: оружје нећемо предати макар сви изгинули!

Марашлија повуче који дим дувана, па онда рече:

– Јесам ли ти тражио оружје? Помозите ми да уђем у Београд и постанем везир, па онда носите и топове за појасом ако вам је воља. Док је мени добро, биће добро и каурима. Али запамти: бригу о миру водиш ти, и то ми гарантујеш својом главом. Знам ја да свуда може да опали пушка и да се неко побуни, али такође знам да као што си побунио Србе, исто тако можеш да их држиш мирне, да скупљаш данак и да казниш сваког ко се огреши о наш договор.

Ако тако хоћеш, имаш моју реч и моју заштиту.

Милошево лице се озари осмехом. Тада обојица устадоше, загрлише се и изљубише. Постигао је оно што је хтео.

* * *

Често се у самоћи питао да ли је побио више Турака у боју или Срба кад је постао врховни кнез. Опојнија је власт више него иједно вино овог света. Кад осети моћ, човек постаје суровији од сваке звери.

Колико је био у стању да се понизи, погази свој понос да би добио и најмањи берићет за Србију, то су сви знали и нико му није оспоравао заслуге које је остварио у спољној политици. Међутим, суровост, диктатура, па и изругивање најбољим пријатељима окренули су чак и његовог брата Јеврема против њега. После дугих притисака, натезања, посечених глава, дошао је тренутак када је морао да напусти Србију. Пониженог и осрамоћеног, спустили су га на скелу и послали у Аустроугарску. Док је гледао масу како ликује, срце му је ударало као чекић и обливао га је хладан зној. Ипак, осећао је да ће се вратити кад-тад, „а онда ће им мишја рупа бити велика”.

Док је боравио у Бечу, имао је времена да размисли и схвати да је имао врло мало правих пријатеља. Нагризала су га сва зла која је починио, пре свега према једном од најбољих пријатеља, куму који га је венчао и учинио војводом. Одсечена глава послата Турцима још му је била пред очима. Колико год да је то био јак дипломатски потез, који је Србији донео велике бенефиције, стално се питао: Да ли је морало тако бити? У тим тренуцима највише му је значио Вук Караџић, у кога је имао безгранично поверење.

– Не мучи душу, господару. Карађорђе је убио оца и брата. Срби су рођеној деци вадили очи због власти. Неће твој грех бити највећи у нашој историји.

* * *

Прошле су скоро две године откако се на велика врата вратио у Србију. Ипак, то није више био онај Милош каквог је Србија испратила пре 19 година. Лето је проводио крај чесме у Топчидеру. Све више га је мучио умор, бол у грудима, ошамућујућа главобоља која га је често терала у кревет. Иако су га сви звали господару, био свестан да је изгубио тај епитет. Сви су гледали само у Михаила, тог васпитаног мајчиног сина. Племенит, поштен, саосећајан, све оно што га је Нака, како је звао Љубицу, учила да буде, а што је његов отац био само у данима борбе. Осим тога, 17 година путовања по Европи, сусрети с Бизмарком, Наполеоном Трећим и другим моћним владарима, помогли су му да изгради манире Европејца који је већ почео да уводи дворски церемонијал и све оно што Србија није имала.

– Милоше, схвати – рекао му је једном Анастас Јовановић, први српски фотограф и велики пријатељ Обреновића – ниси више за владара! Дивља Србија треба што пре да уђе у европску породицу. Немамо грађанску класу, можеш избројати школоване људе, није више довољно само бити писмен. Михаило има диктаторску нит Обреновића, али је праведан и просвећен. Осим тога, ужива велики углед код европских дворова, а то је прилика да се коначно ослободимо од Турака.

– Ама, запамтите једном засвагда: не дам власт! Знам ја да ви више волите Михаила од мене, али нећете то дочекати док сам жив. Паметан човек никад не испушта жену, пушку и власт. Руке ми дрхте, и кад бих опалио из пушке, могао бих да погодим сваког осим онога у кога сам циљао. У жену не памтим кад сам задњи пут опалио из пиштоља. Ипак, власт не дам! Издржаће Срби још мало Милоша, хтели то или не.

Почетком септембру пао је у постељу. То је трајало све до Крстовдана, када га је у кревету одједном обасјала јака светлост. Мислио је да зора свиће, а онда је видео оседланог белог коња и зачуо Љубичин глас:

– Много си зла починио. Кажи Михаилу да зајаше коња и бежи. Кажи му, молим те!

Отворио је очи.

– Михаило! Михаило! Где је мој Михаило – биле су последње речи великог кнеза, искреног патриоте и суровог крвника.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу