Биографско дело Светозар Милетић Васе Стајића први пут је објављено 1926, а друго, преправљено издање изашло је 1938. године. Пишући о знаменитим личностима, Васа Стајић пише дело о Милетићу, једном од најутицајнијих српских политичара у Аустроугарској у другој половини деветнаестог века и градоначелнику Новог Сада. Захваљујући овом делу, дубље ће се читалац упознати са животом овог важног човека за српску историју.
Аутор започиње устаљеним и очекиваним приступом, када је реч о биографском делу, причу о Светозару Милетићу, упознајући читаоца са политичаревим пореклом и детињством, о ком се баш и не зна много и поуздано. Немогуће је говорити о некоме а да се не зна одакле потиче и ко су му преци и породица, па је овде истакнуто о Авраму, деди, чије је име Светозар добио првобитно, по дединој жељи, на крштењу.
На школовању Светозара Милетића Васа Стајић је хтео да се задржи мало дуже, јер је оно Милетића „духовно преобразило”. Већ на самом почетку, у првим разредима школе, сви су препознали интелигенцију и дар код Светозара, да би се током гимназије нарочито издвајао од остале деце и истицао у сваком предмету. Ово је доба када је мађаризација узела маха код Срба, па је српски језик био споредни језик у школском образовању. Пред крај свог школовања у Новом Саду објавио је своју Еклогу, или пастирску игру и Жалоспев пре смрти Константина Маринковића, а то је отприлике у исто време и када је Бранко Радичевић у Бечу писао Опроштај од Карловаца (касније ће то бити Ђачки растанак).
Детаљнијом анализом и поступним приповедањем о младости Светозара Милетића аутор се труди да читаоцу што боље представи личност и рад овог знаменитог Србина. Издавао је лист Сербски соко, био уредник Славјанке, која је имала великог успеха код српске омладине, писао је и за Заставу. Био је он својим примером и делом угледан и узоран човек. Његову младост испратила су различита политичка дешавања, а једном приликом је тражио да се Војводина укључи у Аустрију.
Веома је занимљиво што наслови поглавља овог дела Васе Стајића делују живописно и сликовито, метафорично, па су неки од њих: Тић и зора уставног живота, Почетак низбрдице, „Кад извесни куцне час”, Последње пламсање.
Ово завршно поглавље, Последње пламсање, говори о Милетићевом изласку из затвора, које је обрадовало многе – цело Српство. Премда веома вољен и поштован, он се опредељује да живи повучено, једино што воли јесте да понекад посети уредништво Заставе.
Јован Јовановић Змај је био уз Светозара Милетића и када се разболео, а истовремено је мислио о томе како да се припреми за сахрану човека који је обележио једну епоху и оставио трага и данас код нас. За крај овог исцрпног биографског дела желео је Васа Стајић да нагласи посебност пријатељске везе између Змаја и Милетића: „А Змај, песник његова живота и рада, опевао је и смрт човека кога је поштовао као светитеља.”
Подсећамо да се у едицији Отргнуто од заборава налазе и друга мање позната дела српских писаца о животу и раду великих личности: Стојан Живадиновић (Бетовен), Андра Гавриловић (Седамдесет анегдота из живота српских књижевника), Љубомир Ненадовић (Писма из Италије), Коста Н. Христић (Записи старог Београђанина, 2. допуњено издање) и многа друга. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Сва дела овог аутора погледајте ОВДЕ.