Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Весна Ђукановић
Текеришки пешкир
Шта је смрт док јој гледаш у очи? Тренутак, бљесак, издах, туга у очима?
Друговао сам са смрти: на Церу, Колубари, Албанији, Солунском фронту, завијао као албански гладни курјаци, мирисао сланоћу мора и лимуновог цвета, али бојао се нисам. Носило ме је то што сам доживео те ноћи далеке деветсто четрнаесте, нешто о чему никоме никада нисам причао, а што ево у позним годинама морам.
Не сумњам да ћу поново доживети исти сусрет. Што је уречено, уречено је. Оно што сам доживео, могу записати да се не заборави, да остане у сећању као неизбрисиви траг једног времена, околности, судбине и ко зна чега мени незнаног.
Мислио сам да ми се дешава вече живота. Био сам спреман да утонем у мрак и мир, да заборавим рат и мирис крви који обузима шуму Цера, да се стопим са палом браћом својом, па да заједно отварамо небеска врата.
Српски сам сељак. Милета Милутиновић, познатији у родном селу Седлару као Шале Кодин, воденичар и заљубљеник у шуме и ливаде, пољане и пашњаке. Опрљен сунцем, родном грудом и светим кућним прагом, са жуљевитим рукама сељака, украшен пројиним брашном у коси, умео сам да читам трагове природе, да проричем временске прилике, одвајам добро од зла и у људима откривам оно најбоље. Волео сам да слушам приче најстаријих, митове и старе српске бајке. Замишљао се најмлађим царевим сином, оним најхрабријим, најотреситијим и најмудријим.
Ех, пуста маштања детета са села. Али сам био дарован нечим посебним, око мене је увек, како ми се чинило, постојао благослов, чији и какав нисам могао да докучим.
На Церу сам се нашао као војник Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије. Један од многих, загледан у снагу и умеће Степино. Чврсто сам држао пушку, не марећи за свој живот међу толиким изгубљеним животима.
У току ноћи између четрнаестог и петнаестог августа хиљаду деветсто четрнаесте године, у току борбе са доста бројнијом Двадесет првом аустроугарском Ландвер-дивизијом, рањен сам гелером у обе ноге. Праскали су и прштали гелери на све стране. Разлетала су се опака гвожђа, ношена барутом, летела су људска тела у облацима крвавог дима. Губили су моји побратими животе у завесама прашине и топовских граната.
Ту почиње моја прича, провиђење, привиђење, откровење, откривење или шта год да је то било, било је. Лежао сам без свести у гомили унакаженог људског меса које је до малопре било мој брат, друг, саборац. Искидани један поред другог, у окрвављеном блату лежали су беживотно, моје тело са њима. Нестао је хук битке и мирис барута, а удари топова су утихнули. Одједном ме је светлост пробудила, заголицала ми ноздрве мирисом који никада пре нисам осетио. Чуо сам глас, јасан као блиставо мирно јутро обогаћено славујевом песмом:
– Устани, Милета, рабе господњи, устани. За тебе има још дана и мука, тебе ће још чекати Небеско царство. Устани, Милета!
Отворио сам очи. Преда мном је стајао облак непровидан, с гласом анђела, који ми је давао снагу. Мислио сам да стојим испред рајских врата и да је преда мном Свети Петар. Облак је почео да поприма обрисе тела савршених контура, нејасног лика и снажних крила. Очи су му светлеле дугиним бојама.
– Ко си ти? – упитао сам у бунилу незнања и безнађа.
– За тебе сам Лакокрили. Рећи ћу ти шта да радиш. Дужан си себи, својим саборцима, Србији. Да би преживео ову ноћ, правићеш се да си мртав. Патрола само што није стигла. Затим ћеш се повући у купињак. Бићеш гребан и трпећеш бол, али ћеш дочекати јутро. Упутићеш се у оближње село Текериш, не брини, иако рањене, твоје ноге ће пронаћи пут. Ући ћеш у прву у бело окречену кућу. У њој неће бити никога. У великој соби, оној што прозори гледају на сокаке Текериша, наћи ћеш дрвени сандук. У њему је девојачка спрема. Слушај ме добро. Узми онај који је ткан танким нитима лана и памука и на оба краја украшен црвено-жутим линијама и цветовима. С једне стране је извезено: „Перса, Спајића ђевојка”, а са друге: „Добро јутро, добри домаћине, срећан ти празник.” Обрубљен је чипком, где је задњи ред хеклан црним концем. Запамти, црним. За другу ногу узми који желиш. Онај први ћеш чувати, носити свуда са собом кроз све ратне дане који су пред тобом.
– Зашто ја? – питао сам. Одговорио је:
– Добар си човек, радан и поштен. Вратићеш га тамо одакле си га узео. А он ће ти помоћи да прихватиш крст који Господ ставља на твоја плећа. Ово је због Персиде Спајић, њено име ће остати запамћено у славној српској историји, ово је због синова, унука и праунука твојих, ово је доказ да невине девојачке руке воде своје битке Великог рата. И преживећеш да причаш, да се не заборави, не утоне у заборав. Запамти, пешкир мораш вратити.
– Шта ће бити с њом? – питао сам, омамљен болом који се једва дао издржати. – Шта ће девојка Спајића рећи? Каква је њена судбина?
– То ћеш сазнати кад будеш учинио како сам ти рекао. У трену је нестао.
Те су ме речи одржавале у животу.
На путу страдања сам пратио трагове који су значили спасење. Оздравио сам, ратовао на Колубари уз Бојовића. Газио Албанију уз краља Петра. На моменте су ме кроз белину снега пратила два ока обојена дугиним бојама, гледао сам полузатворених очију беласање крила, без знања да ли дишем или у мене трептаји крила утискују ваздух. Спавао сам ходајући по утабаној стази док су испред мене многи утирали пут, па посрнули остајали у дубокој снежној белини. Смрзнути и гладни. Мене је, девојачком руком везен, грејао пешкир, а надања уткана у њега су ме хранила.
Гледао сам страдања, мртве украј снежних стаза. Тада бих пешкир само благо помиловао промрзлом руком. Прожела би ме светлост сванућа родне груде и пев првих, тек приспелих славуја са југа, који доносе мирисе буђења и топлих дана.
Понекад бих разговарао са Лакокрилим, као са ваздухом, јер га саборци моји нису видели. Питао сам:
– Да ли је ово Голгота?
– Не. Ја сам био тамо. Страдање Христово је страшније. Ово је српска Голгота, а ти си део ње.
Пробијао сам Солунски фронт уз Мишића. Нада мном је бдила невидљива рука и пешкир поред срца.
Учинио сам како ми је рекао.
Пешкир сам вратио. Спајића девојка није дочекала крај рата, умрла је од туберкулозе.
Ја, прекаљени ратник, плакао сам као мало дете. Дрхтавим рукама сам пешкир поклонио музеју. Причу теби.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.