Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
„Почиње плач гитаре.
Ломе се јутарње чаше.
Почиње плач гитаре.
Не треба да стане.
Немогућно је да стане.”
Ф. Г. Лорка
„Све животне потребе Наполитанци подмирују на улици”, рече омиљени професор Хигијене Милан Јовановић на последњем предавању. Одавно су полазници Велике школе приметили да професор, после доброчинстава у Невесињу и лечењу херцеговачких устаника, проживљава својеврсну професионалну кризу. Као студенти медицине, знали смо да у малобројним паузама између предавања претресемо професорову торбу из које је вирио свежањ папира. Фактографски преглед рукописа открио нам је завршену путописну збирку насловљену Тамо-амо по истоку. Одушевљење које је уследило било је у спрези с предавањима на којима смо слушали о алтернативним методама лечења народа Источне Европе и Азије. Радохолик и свезнадар, професор је испитивао лековита дејства комбинације етеричних уља, кристала и камена лаве. На последњем предавању, с великим усхићењем, образложио је своју теорију:
– Испод површинског тла Напуља, драги моји, лежи окорела лава која обухвата и стари и нови део града. Ако бисмо на тренутак удобну обућу заменили железном чизмом, осетили бисмо шкрипу коју коњ осећа док пење до гротла радознале туристе. Лава је отелотворење ватре и земље, снаге и храбрости, која ослобађа проток енергије и избацује токсичне материје из тела. Везув је душа Напуља и у његовом левку крије се тајна „опасног метода” лечења, за којим трагам читавог живота. Воз полази сутра у 14 ч и упутио бих вам последњи поздрав са перона 2, на месту где је све магловито као школска теорија.
Настаде тајац у амфитеатру, а професор извади марамицу и грубо обриса чело. У торби је све већ било спремно за пут и чинило се да би професор био задовољан и када би овај завршни говор био уједно и опроштајни чин, а његов излазак из учионице улазак у вагон. Те ноћи Бомбајац[1] није спавао. Пред сваки одлазак из Србије, коју је неизмерно волео, мислио је на уплашена лица рањених устаника која су га грчевито хватала за рукав док су џефердари одјекивали кршом. О славним херојима читавог света писао је нашироко, а животни путопис невесињских јунака био би кратки фељтон. У тим часовима спустила би се на професора тиха дрхтавица, осећај неиспуњене дужности, а све би се завршавало спасоносном мишљу да ће професор Милан Јовановић Морски[2] бити упамћен као лекар, а не као писац. Професор није ни слутио да ће на предстојећем путовању његову поетску душу и лекарски позив помирити Везув и Напуљ.
Како је прва музичка школа основана три године после професорове смрти, часове класичне гитаре похађао сам приватно, код старих концерт-мајстора. Након уводних часова на којима сам усвојио правилан прсторед на гитари, професор Ренато Самуели, поносан на своје италијанске корене, најавио је да ћемо на следећем часу вежбати напуљски плес: тарантелу наполетану. Испраћај професора Милана уз мелодију напуљских староседелаца чинио ми се као логична увертира за посету древног града.
Час гитаре, 11 ч. Барокна резонантска кутија прибијена о моју бутину. Беспотребно. Професор Ренато започиње причу.
– Наполитанци су крајем 17. и почетком 18. века углавном обрађивали земљу и тако били честа жртва смртоносних тарантула. У регији Кампанија, на почетку 19. века, десио се незапамћен случај у историји овог поднебља. У једном селу пронела се вест да је младића у пољу ујела тарантула и да је смрт близу. Убрзо су мало, приморско место испуниле комшије и рођаци, направивши круг око дечака. Седам мандолина свиралe су тајанствену мелодију необично брзог ритма. Не беше душе која није бесомучно и сатима плесала држећи опијеног несрећника. После поднева, младића, живог, у локви зноја, положише у постељу. Вест о магичном плесу ширила се незауставно дужином целе Чизме. Најзад је папиним прогласом забрањено извођење плеса на јавним местима, а тарантела наполетана би проглашена окултним плесом. Ова прича била је искрена исповест професора Рената и утолико лепша што сам знао да ћу за два сата бити на станици у искушењу да професору Јовановићу предам нотни запис тарантеле наполетане. Из сасвим неугодног положаја, усред озбиљних размишљања која су заузимала моју душу, упитах професора Рената:
– Ако бих се нашао у Напуљу, ко би могао у тајности да ме научи плесним покретима који прате мелодију тарантеле?
– Лазарони![3] – одговори професор ван себе, па пљесну рукама махнито и поче у слоговима подражавати тактове:
− Та-та-рата, тата-та, там-та-тата, рата-та-та, рам-та-тара, рам-та-тара, рам-та-тара та-ра-ра-ра!
Тог јутра свирао сам штуро.
Железничка станица, 13.45 ч. Професор Морски седи на клупи у прслуку о ком виси компас. Испод мишке стеже аквареле са мотивима Средоземља. Пристижу студенти.
Избијали су часови који су приближавали професора тренутку бекства. Морски није личио на остале путнике, био је забринут. После више безумних корака смести се на клупу и упусти у тихи разговор са својим студентима.
− Није требало, децо, да се трошите, хвала вам – одговори професор гладећи прслук, окренут ка истоку. Последњи звиждук прекиде професора и Морски се поче поздрављати са гомилом, а већ у следећем тренутку махао је са степеника локомотиве.
Тешко би било описати лица колега када сам пројурио поред њих одагнавши маглу која је освајала железницу. Нешто мало после четрнаест часова предао сам штафету професору код перона број 7.
Пошто се удобно сместио и ставио наочаре, професор је прво уочио натпис на коверти: „Опасан метод” – vedi Napoli e poi…[4] Затим је прочитао писмо у целости.
14.15 ч. Садржај писма.
Поштовани професоре,
Пресавијени табак на дну коверте чувајте у унутрашњем џепу прслука. Када стигнете у Напуљ, потражите пијацу Frutti del mar и лазарона који се одазива на име Матео. Немојте никоме показивати садржај писма док не будете сигурни да сте пронашли сина мог професора гитаре: Матеа Самуелија. И не брините, драги професоре, Наполитанац је склон да пева у свако доба, па и онда кад је у невољи!
Arrivederci!
- година, 10.30 ч. Собичак у Београду, надомак Теразија. Стигла је пошта.
У рукама сам имао последњи путопис професора Морског, са насловом у ритму тарантеле: Горе-доле по Напуљу. На корици је била залепљена порука:
Ноћ је већ била када сам стигао у Напуљ, али сам упркос томе био задовољан јер се те ноћи шетао пун месец по модром италијанском небу. При његовом осветљењу видео сам први пут онај чудновати димњак, кроз који куља дим из утробе матере наше земље, и који можда зато што тајанственом неком силом овлађује нашом душом и привлачи себи цео свет.[5]
Професор је звучао као писац.
[1] Надимак који су студенти дали професору после његове пловидбе око Индије.
[2] Надимак који су студенти дали професору док је радио као лекар на прекоокеанским бродовима.
[3] Ситни крадљивци, чувари многих тајни.
[4] Види Напуљ, а затим…
[5] Цитат је преузет из оригиналног путописа Горе-доле по Напуљу Милана Јовановића. У причи је посреди прилагођена верзија цитата.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.