Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
„Počinje plač gitare.
Lome se jutarnje čaše.
Počinje plač gitare.
Ne treba da stane.
Nemogućno je da stane.”
F. G. Lorka
„Sve životne potrebe Napolitanci podmiruju na ulici”, reče omiljeni profesor Higijene Milan Jovanović na poslednjem predavanju. Odavno su polaznici Velike škole primetili da profesor, posle dobročinstava u Nevesinju i lečenju hercegovačkih ustanika, proživljava svojevrsnu profesionalnu krizu. Kao studenti medicine, znali smo da u malobrojnim pauzama između predavanja pretresemo profesorovu torbu iz koje je virio svežanj papira. Faktografski pregled rukopisa otkrio nam je završenu putopisnu zbirku naslovljenu Tamo-amo po istoku. Oduševljenje koje je usledilo bilo je u sprezi s predavanjima na kojima smo slušali o alternativnim metodama lečenja naroda Istočne Evrope i Azije. Radoholik i sveznadar, profesor je ispitivao lekovita dejstva kombinacije eteričnih ulja, kristala i kamena lave. Na poslednjem predavanju, s velikim ushićenjem, obrazložio je svoju teoriju:
– Ispod površinskog tla Napulja, dragi moji, leži okorela lava koja obuhvata i stari i novi deo grada. Ako bismo na trenutak udobnu obuću zamenili železnom čizmom, osetili bismo škripu koju konj oseća dok penje do grotla radoznale turiste. Lava je otelotvorenje vatre i zemlje, snage i hrabrosti, koja oslobađa protok energije i izbacuje toksične materije iz tela. Vezuv je duša Napulja i u njegovom levku krije se tajna „opasnog metoda” lečenja, za kojim tragam čitavog života. Voz polazi sutra u 14 č i uputio bih vam poslednji pozdrav sa perona 2, na mestu gde je sve maglovito kao školska teorija.
Nastade tajac u amfiteatru, a profesor izvadi maramicu i grubo obrisa čelo. U torbi je sve već bilo spremno za put i činilo se da bi profesor bio zadovoljan i kada bi ovaj završni govor bio ujedno i oproštajni čin, a njegov izlazak iz učionice ulazak u vagon. Te noći Bombajac[1] nije spavao. Pred svaki odlazak iz Srbije, koju je neizmerno voleo, mislio je na uplašena lica ranjenih ustanika koja su ga grčevito hvatala za rukav dok su džeferdari odjekivali kršom. O slavnim herojima čitavog sveta pisao je naširoko, a životni putopis nevesinjskih junaka bio bi kratki feljton. U tim časovima spustila bi se na profesora tiha drhtavica, osećaj neispunjene dužnosti, a sve bi se završavalo spasonosnom mišlju da će profesor Milan Jovanović Morski[2] biti upamćen kao lekar, a ne kao pisac. Profesor nije ni slutio da će na predstojećem putovanju njegovu poetsku dušu i lekarski poziv pomiriti Vezuv i Napulj.
Kako je prva muzička škola osnovana tri godine posle profesorove smrti, časove klasične gitare pohađao sam privatno, kod starih koncert-majstora. Nakon uvodnih časova na kojima sam usvojio pravilan prstored na gitari, profesor Renato Samueli, ponosan na svoje italijanske korene, najavio je da ćemo na sledećem času vežbati napuljski ples: tarantelu napoletanu. Ispraćaj profesora Milana uz melodiju napuljskih starosedelaca činio mi se kao logična uvertira za posetu drevnog grada.
Čas gitare, 11 č. Barokna rezonantska kutija pribijena o moju butinu. Bespotrebno. Profesor Renato započinje priču.
– Napolitanci su krajem 17. i početkom 18. veka uglavnom obrađivali zemlju i tako bili česta žrtva smrtonosnih tarantula. U regiji Kampanija, na početku 19. veka, desio se nezapamćen slučaj u istoriji ovog podneblja. U jednom selu pronela se vest da je mladića u polju ujela tarantula i da je smrt blizu. Ubrzo su malo, primorsko mesto ispunile komšije i rođaci, napravivši krug oko dečaka. Sedam mandolina svirale su tajanstvenu melodiju neobično brzog ritma. Ne beše duše koja nije besomučno i satima plesala držeći opijenog nesrećnika. Posle podneva, mladića, živog, u lokvi znoja, položiše u postelju. Vest o magičnom plesu širila se nezaustavno dužinom cele Čizme. Najzad je papinim proglasom zabranjeno izvođenje plesa na javnim mestima, a tarantela napoletana bi proglašena okultnim plesom. Ova priča bila je iskrena ispovest profesora Renata i utoliko lepša što sam znao da ću za dva sata biti na stanici u iskušenju da profesoru Jovanoviću predam notni zapis tarantele napoletane. Iz sasvim neugodnog položaja, usred ozbiljnih razmišljanja koja su zauzimala moju dušu, upitah profesora Renata:
– Ako bih se našao u Napulju, ko bi mogao u tajnosti da me nauči plesnim pokretima koji prate melodiju tarantele?
– Lazaroni![3] – odgovori profesor van sebe, pa pljesnu rukama mahnito i poče u slogovima podražavati taktove:
− Ta-ta-rata, tata-ta, tam-ta-tata, rata-ta-ta, ram-ta-tara, ram-ta-tara, ram-ta-tara ta-ra-ra-ra!
Tog jutra svirao sam šturo.
Železnička stanica, 13.45 č. Profesor Morski sedi na klupi u prsluku o kom visi kompas. Ispod miške steže akvarele sa motivima Sredozemlja. Pristižu studenti.
Izbijali su časovi koji su približavali profesora trenutku bekstva. Morski nije ličio na ostale putnike, bio je zabrinut. Posle više bezumnih koraka smesti se na klupu i upusti u tihi razgovor sa svojim studentima.
− Nije trebalo, deco, da se trošite, hvala vam – odgovori profesor gladeći prsluk, okrenut ka istoku. Poslednji zvižduk prekide profesora i Morski se poče pozdravljati sa gomilom, a već u sledećem trenutku mahao je sa stepenika lokomotive.
Teško bi bilo opisati lica kolega kada sam projurio pored njih odagnavši maglu koja je osvajala železnicu. Nešto malo posle četrnaest časova predao sam štafetu profesoru kod perona broj 7.
Pošto se udobno smestio i stavio naočare, profesor je prvo uočio natpis na koverti: „Opasan metod” – vedi Napoli e poi…[4] Zatim je pročitao pismo u celosti.
14.15 č. Sadržaj pisma.
Poštovani profesore,
Presavijeni tabak na dnu koverte čuvajte u unutrašnjem džepu prsluka. Kada stignete u Napulj, potražite pijacu Frutti del mar i lazarona koji se odaziva na ime Mateo. Nemojte nikome pokazivati sadržaj pisma dok ne budete sigurni da ste pronašli sina mog profesora gitare: Matea Samuelija. I ne brinite, dragi profesore, Napolitanac je sklon da peva u svako doba, pa i onda kad je u nevolji!
Arrivederci!
- godina, 10.30 č. Sobičak u Beogradu, nadomak Terazija. Stigla je pošta.
U rukama sam imao poslednji putopis profesora Morskog, sa naslovom u ritmu tarantele: Gore-dole po Napulju. Na korici je bila zalepljena poruka:
Noć je već bila kada sam stigao u Napulj, ali sam uprkos tome bio zadovoljan jer se te noći šetao pun mesec po modrom italijanskom nebu. Pri njegovom osvetljenju video sam prvi put onaj čudnovati dimnjak, kroz koji kulja dim iz utrobe matere naše zemlje, i koji možda zato što tajanstvenom nekom silom ovlađuje našom dušom i privlači sebi ceo svet.[5]
Profesor je zvučao kao pisac.
[1] Nadimak koji su studenti dali profesoru posle njegove plovidbe oko Indije.
[2] Nadimak koji su studenti dali profesoru dok je radio kao lekar na prekookeanskim brodovima.
[3] Sitni kradljivci, čuvari mnogih tajni.
[4] Vidi Napulj, a zatim…
[5] Citat je preuzet iz originalnog putopisa Gore-dole po Napulju Milana Jovanovića. U priči je posredi prilagođena verzija citata.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.