Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
U osvit rane zore te dve hiljade i neke godine padali su žuti obrisi stare kamene zgrade iz malog mesta na Belici. Rušio se konak Hajduk Veljka Petrovića u Jagodini. Hajduk Veljkov konak je bio zaštićeno nacionalno dobro, ali starost, nesigurnost i nečija želja behu presudni da se ponos Jagodine zauvek skloni. Deo jagodinske duše je otišao s rušenjem ovog starog zdanja, za mnoge beznačajne stare, žute i oronule kućice, a za poznavaoce prošlosti važnog dela naše prošlosti. Konak žute boje je bio od kamena i imao mali balkon sa kojeg je jedna od mnogobrojnih Veljkovih ljubavnica čekala svog dragog da joj dođe na konačište. Kažu da je tu živela jedna od lepotica u koju je Veljko bio mnogo zaljubljen. Po povratku iz neke bitke crn i naočit hajduk je svraćao na odmor kod svoje drage. Rođen je, ne zna se kada tačno, najverovatnije oko 1780. u malom selu kraj Zaječara, Lenovcu. Odmah se videlo da je drugačiji od svojih vršnjaka. Voleo je sve svoje slobodno vreme da provodi sa starijim ljudima, pričajući o ozbiljnim stvarima. Nisu ga zanimale igre od pruća. Veljko je mislio kako će ratovati. Mnogo je voleo žene. Privlačile su ga drugačije žene od običnih. Prva žena mu beše Marija Glavaš, rođaka Stanoja Glavaša. Imali su sina Radovana. Nije Veljko mogao dugo da ostane veran jednoj ženi. Glave mu je došla lepa Čučuk Stana. Stana nije bila obična žena. Volela je da jaše konja, a kažu da je jahala bolje od većine muškaraca. Volela je da puca i da se bije. Bila je žena-muškarac. Veljka je privukla različitost Čučuk Stane. Nadimak Čučuk Stana je dobila jer je bila mala i sitna rastom. Imala je dve sestre i sve su se morale oblačiti kao muškarci jer je otac tako zahtevao. Stana je odavno gledala Veljka. On beše još uvek oženjen Marijom. Davne 1812. priđe mu Stana u kući negotinskog prote i reče: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?” Veljko, onako crn i visok, ostade zbunjen na mestu.
„Niko sa mnom nije tako razgovarao”, reče on. Stana se nije dala uplašiti. Veljko je pitao svoje momke šta se to desilo. Kada je saznao da su njegovi hajduci pokrali devojačke darove iz sela, on ih je kaznio, a Stanu darovao poklonima. I ne samo to, već se toliko zaljubio u nju da je veoma brzo rešio da se oženi. Znao je da to neće moći jer je već bio u braku. Molio je protu da ga venča, a da niko ne zna. Ljubav ovo dvoje mladih je bila toliko velika i strastvena da se naveliko prepričavala. Stana je surovo kažnjavala svaku Veljkovu ljubavnicu ako bi čula da je ima. Pogađala je kao kakav veliki junak. Meta joj bila siguran centar, a nožem i jataganom je vešto baratala. Mnoge žene su se plašile hrabre ruke Čučuk Stane. Branila je sve što je njeno, i Negotinsku Krajinu, a i svog Veljka od nasrtaja mnogih žena. Nije bila velike sreće. Te poslednje godine Prvog srpskog ustanka 1813. Hajduk Veljko gine na bojištu. Stana ostaje sama i nesigurna. Velika mala Čučuk Stana ostaje bez igde ikoga. Nije ona mogla da zamisli život kraj bilo kakvog muškarca. Tugovala je za svojim hajdukom. Plakala je noćima i danima, ali niko nije smeo da vidi suzu koju bi pustila za njim. Išla je i ratovala, borila se i mislila na njega. U jednom trenutku u Srbiju stiže čuveni kapetan Jorgać. Bio je pripadnik „Heterije”, organizacije za borbu protiv Turaka. Jorgać je bio jedan od onih koji su pomogli Karađorđev povratak u Srbiju. Prvo što mu je upalo u oči jeste ova mala hrabra žena. Raspitivao se ko je i šta je. Zaljubio se u nju i nije gubio vremena na duge razgovore. Stana već beše umorna od ratovanja i od tuge koja ju je morila, te nije mnogo oklevala. Udala se za kapetana Jorgaća. Dugo joj je trebalo da prihvati život s nekim drugim ko nije Veljko Petrović. Kao njegova udovica, mislila je da bolju priliku možda i neće naći. Izrodila je troje dece. Najpre se rodio Milan, potom Aleksandar i na kraju dobiše ćerku Jevrosimu. Nije Stana bila dugovečne sreće ni u drugom braku. Jorgać je stradao u napadu koji su Turci izvršili na njega i njegovu vojsku, kada su izvršili samoubilački čin i zapalili barut i sebe digli u vazduh. Stana se potpuno povukla. Preselila se u Atinu sa decom. Imala je mnogo vremena da misli o svom pređašnjem životu. Stalno je sanjala kako pravi ruž za usne za svog dragog. Kuvala bi latice ruža. Mazala med i usitnjavala ljutu papriku i svim tim mazala svoja usta. Ujutru, kada ustane, usta bi joj bila puna i rumena. To se Veljku naročito dopadalo. Posebno je mislila o tome kako ju je gledao dok je, utegnuta u muško odelo, jahala konja. Često je čula u snu poslednje Veljkove reči: „Život dajem, Krajinu ne dajem.” Sa dvadeset i šest godina je opet ostala sama. A seća se da se i posle prve samoće zaklela da ako se bude ikada udala, biće za junaka. Nije Stana mogla manje od junaka. Često je mislila na svog oca, koji je već odavno preminuo. Mislila je i na Stojnu i Stamenu, sestre koje je odavno izgubila. Vraćalo joj se detinjstvo veoma često. Nikada se više neće udati. Zarekla se. A kad se ona za nešto zakune, tako će i biti. Bila je s troje dece sama u tom velikom gradu. Želela je ponovo u Srbiju. Maštala je da se vrati i da još jednom vidi krajinu. Često je misli vraćala na najlepši period svog života, na Veljka i njihovo ratovanje. Godine 1849. Stana je umrla. Održavala joj je ćerka grob. Dok je Jevrosima bila živa, i Stanin grob je bio održavan. Kada je umrla, više niko nije mario za mesto gde počiva hrabra i odvažna Čučuk Stana. Nije joj se ispunila želja da se vrati u Srbiju. Ostala je daleko od voljene zemlje. Ne zna se gde joj je grob. Otišla je bez govora. Sama, hrabra i uzdignute glave.
Rušenjem Hajduk Veljkovog konaka otišle su i uspomene. Uspomene na Stanu, Veljka, Mariju i mnoge žene koje je Stana terala od Veljka. Kako je padao kamen po kamen tako su nestajale želje Veljkove ljubavnice koja ga je nestrpljivo čekala da stigne na svom konju. Kako je padao balkon žute Veljkove kuće, koju je dobio u boju s nekim Turčinom, tako su odlazili tragovi daleke prošlosti. Ostali su samo duhovi i senke. Možda jednog dana i progovore.