Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
У освит ране зоре те две хиљаде и неке године падали су жути обриси старе камене зграде из малог места на Белици. Рушио се конак Хајдук Вељка Петровића у Јагодини. Хајдук Вељков конак је био заштићено национално добро, али старост, несигурност и нечија жеља беху пресудни да се понос Јагодине заувек склони. Део јагодинске душе је отишао с рушењем овог старог здања, за многе безначајне старе, жуте и оронуле кућице, а за познаваоце прошлости важног дела наше прошлости. Конак жуте боје је био од камена и имао мали балкон са којег је једна од многобројних Вељкових љубавница чекала свог драгог да јој дође на коначиште. Кажу да је ту живела једна од лепотица у коју је Вељко био много заљубљен. По повратку из неке битке црн и наочит хајдук је свраћао на одмор код своје драге. Рођен је, не зна се када тачно, највероватније око 1780. у малом селу крај Зајечара, Леновцу. Одмах се видело да је другачији од својих вршњака. Волео је све своје слободно време да проводи са старијим људима, причајући о озбиљним стварима. Нису га занимале игре од прућа. Вељко је мислио како ће ратовати. Много је волео жене. Привлачиле су га другачије жене од обичних. Прва жена му беше Марија Главаш, рођака Станоја Главаша. Имали су сина Радована. Није Вељко могао дуго да остане веран једној жени. Главе му је дошла лепа Чучук Стана. Стана није била обична жена. Волела је да јаше коња, а кажу да је јахала боље од већине мушкараца. Волела је да пуца и да се бије. Била је жена-мушкарац. Вељка је привукла различитост Чучук Стане. Надимак Чучук Стана је добила јер је била мала и ситна растом. Имала је две сестре и све су се морале облачити као мушкарци јер је отац тако захтевао. Стана је одавно гледала Вељка. Он беше још увек ожењен Маријом. Давне 1812. приђе му Стана у кући неготинског проте и рече: „Зар твоји момци не знају Турке убијати, него девојачке дарове красти?” Вељко, онако црн и висок, остаде збуњен на месту.
„Нико са мном није тако разговарао”, рече он. Стана се није дала уплашити. Вељко је питао своје момке шта се то десило. Када је сазнао да су његови хајдуци покрали девојачке дарове из села, он их је казнио, а Стану даровао поклонима. И не само то, већ се толико заљубио у њу да је веома брзо решио да се ожени. Знао је да то неће моћи јер је већ био у браку. Молио је проту да га венча, а да нико не зна. Љубав ово двоје младих је била толико велика и страствена да се навелико препричавала. Стана је сурово кажњавала сваку Вељкову љубавницу ако би чула да је има. Погађала је као какав велики јунак. Мета јој била сигуран центар, а ножем и јатаганом је вешто баратала. Многе жене су се плашиле храбре руке Чучук Стане. Бранила је све што је њено, и Неготинску Крајину, а и свог Вељка од насртаја многих жена. Није била велике среће. Те последње године Првог српског устанка 1813. Хајдук Вељко гине на бојишту. Стана остаје сама и несигурна. Велика мала Чучук Стана остаје без игде икога. Није она могла да замисли живот крај било каквог мушкарца. Туговала је за својим хајдуком. Плакала је ноћима и данима, али нико није смео да види сузу коју би пустила за њим. Ишла је и ратовала, борила се и мислила на њега. У једном тренутку у Србију стиже чувени капетан Јоргаћ. Био је припадник „Хетерије”, организације за борбу против Турака. Јоргаћ је био један од оних који су помогли Карађорђев повратак у Србију. Прво што му је упало у очи јесте ова мала храбра жена. Распитивао се ко је и шта је. Заљубио се у њу и није губио времена на дуге разговоре. Стана већ беше уморна од ратовања и од туге која ју је морила, те није много оклевала. Удала се за капетана Јоргаћа. Дуго јој је требало да прихвати живот с неким другим ко није Вељко Петровић. Као његова удовица, мислила је да бољу прилику можда и неће наћи. Изродила је троје деце. Најпре се родио Милан, потом Александар и на крају добише ћерку Јевросиму. Није Стана била дуговечне среће ни у другом браку. Јоргаћ је страдао у нападу који су Турци извршили на њега и његову војску, када су извршили самоубилачки чин и запалили барут и себе дигли у ваздух. Стана се потпуно повукла. Преселила се у Атину са децом. Имала је много времена да мисли о свом пређашњем животу. Стално је сањала како прави руж за усне за свог драгог. Кувала би латице ружа. Мазала мед и уситњавала љуту паприку и свим тим мазала своја уста. Ујутру, када устане, уста би јој била пуна и румена. То се Вељку нарочито допадало. Посебно је мислила о томе како ју је гледао док је, утегнута у мушко одело, јахала коња. Често је чула у сну последње Вељкове речи: „Живот дајем, Крајину не дајем.” Са двадесет и шест година је опет остала сама. А сећа се да се и после прве самоће заклела да ако се буде икада удала, биће за јунака. Није Стана могла мање од јунака. Често је мислила на свог оца, који је већ одавно преминуо. Мислила је и на Стојну и Стамену, сестре које је одавно изгубила. Враћало јој се детињство веома често. Никада се више неће удати. Зарекла се. А кад се она за нешто закуне, тако ће и бити. Била је с троје деце сама у том великом граду. Желела је поново у Србију. Маштала је да се врати и да још једном види крајину. Често је мисли враћала на најлепши период свог живота, на Вељка и њихово ратовање. Године 1849. Стана је умрла. Одржавала јој је ћерка гроб. Док је Јевросима била жива, и Станин гроб је био одржаван. Када је умрла, више нико није марио за место где почива храбра и одважна Чучук Стана. Није јој се испунила жеља да се врати у Србију. Остала је далеко од вољене земље. Не зна се где јој је гроб. Отишла је без говора. Сама, храбра и уздигнуте главе.
Рушењем Хајдук Вељковог конака отишле су и успомене. Успомене на Стану, Вељка, Марију и многе жене које је Стана терала од Вељка. Како је падао камен по камен тако су нестајале жеље Вељкове љубавнице која га је нестрпљиво чекала да стигне на свом коњу. Како је падао балкон жуте Вељкове куће, коју је добио у боју с неким Турчином, тако су одлазили трагови далеке прошлости. Остали су само духови и сенке. Можда једног дана и проговоре.