Skip to content Skip to sidebar Skip to footer
Ćir | Lat

„Ta prokleta 1809. godina”, Željko Mijatović

Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine

Druga nagrada

 

Kostadin

Zovem se Kostadin i imam četrdeset i jednu godinu. Rođen sam u Caribrodu, ali tamo nisam bio već dvadeset godina. Kažu da sam osobenjak, ali kada morate da ostavite roditelje i malog brata u nesigurnosti turske uprave, to utiče na vas. Evo prošlo je već toliko godina, a ja sam se tek pre pet vratio u Srbiju kako bih ponovo vojevao protiv Turaka, ali nikad blizu kuće. To me je setilo na moj prvi odlazak, bio sam tek dečačić kada sam došao u vojsku kapetana Koče. Bili smo strah i trepet Turcima širom carigradskog druma. Svaki klanac, svaka kotlina bila je nova prilika da zadamo smrtni udar ljutom neprijatelju, predvođeni najvećim junakom, kapetanom Kočom Anđelkovićem. Avaj, njega zarobiše i nataknuše na kolac. Mi preostali smo prebegli u Austriju. Tamo je bilo teško, ali nisam smeo da se vratim kući, što iz straha za porodicu što iz srdžbe prema nevernicima. Posle nekog vremena sam saznao da moje porodice više nema u Caribrodu, da su ispaštali zbog moje borbe. I gde ja da se vratim? Kome? Jedino što me je držalo je želja za osvetom i mržnja. Sreća mi se osmehnula kada je počela buna i već kod Ivankovca bio sam u prvim redovima. Do danas sam ih ubio dvadeset sedam. Dobro, do juče. Sada sam u službi Vožda, koji je čekao Njegoševe izaslanike da pođemo u zajedničku borbu, tačnije pod Milojem Petrovićem, koji vodi napad prema Nišu. Nikada nisam bio ovako blizu rodne kuće, ako ona uopšte stoji tamo gde je nekad bila. Drugi knezovi nisu baš poslušni i gledaju samo svoje bogaćenje. Ne znaju za disciplinu i ne slušaju Voždove naredbe, naročito Petar Dobrnjac i Veljko Petrović. Niko nije slušao, a ponajmanje Stevan Sinđelić, koji je sam krenuo u pogubni napad. Knez Miloje nije želeo da se baci u ovaj rđavi pohod pa je čuvao odstupnicu. Onda su i nas napali, a onaj izdajnik Dobrnjac je to posmatrao i nije želeo da ratuje. Izgubili smo mnogo oružja i morali smo se svi povući kod kneza Jokića u Ćupriju, gde ćemo organizovati odbranu. Ćuprija ne sme pasti, a do tad će već doći i Vožd da ponovi slavu sa Deligrada.

Mitar

„Mlad a iskusan, teško je naći ovakvog borca. Hrabar je Mitar”, bar tako kažu. Još otkako su dahije ubile Mustafa-pašu, ja sam se odmetnuo u hajduke, a već pola desetleća sam pod komandom Hajduk Veljka, iako mi je tek dvadeset sedam godina. Milojevi ljudi tvrde da je Hajduk Veljko malo… malo na svoju ruku, ali on je bar rame uz rame s Karađorđem, ako nije i viši! Zar bi junak kao ja pristao da ode toliko daleko od svoga sela pored Kruševca da bi se bio s tamo nekim nepoznatim? Doduše, nisam ja oduvek bio tamo, cela moja porodica, kao i mnoge druge, morala je da pobegne s juga, ili sa istoka, ili onog između ta dva. Brat mi je vojevao još i ranije, ali se nikada nije vratio. Niko od nas nikad nije saznao šta se tačno s njim desilo, ali se verovatno nije vratio živ jer, da jeste, vratio bi se nama, kući. I meni je mlađi brat ostao kod kuće, ali ja makar povremeno svratim da ga obiđem, mislim, kada ne idemo u pohode. Samo pitajte bilo koga od njegove vojske i svi će vam reći da su uz našega Velju, a ne uz tog komandanta, Miloja. Dok su se njih dvojica, Dobrnjac i Miloje, svađali ko će da vodi ovu odvažnu vojsku, Velja je već s nama junacima prodro i zauzeo Belu Palanku, čak do Belogradčika smo došli. Dok smo mi osvajali, oni su se i dalje svađali, sve dok nas neprijatelj nije potpuno okružio. Srećom, probili smo kroz centar njihove vojske i spasli sve što se moglo spasti. Stevan Sinđelić i njegovi junaci nisu podelili našu sudbinu, te su ostavili svoje kosti na Kamenici kod Niša. Čujem da je Miloje to sve čak i gledao, ali da nije hteo da pomogne. I dalje ne želim da verujem u to. Za sada, velika borba je pred nama. Vojska se povlači u Ćupriju i tamo ćemo pobediti. Ćuprija ne sme pasti, a do tad će već doći i Vožd da ponovi slavu sa Deligrada.

Petar

Imam šesnaest godina, ali govorim da imam više. Ne bi me primili u vojsku da znaju istinu. A imam i sreće pošto sam u službi vojvode Petra Dobrnjca, najhrabrijeg među svim srpskim knezovima, a i ime nam je isto. Od početka ustanka slušam priče o njegovoj hrabrosti. Moj bata je takođe hrabar. On je hajduk već mnogo godina, obilazio nas je ponekad, a ja želim da budem junak kao i on. Voleo bih da se sretnemo i borimo zajedno, nas dvojica braće. Da vratimo Turcima za sve što smo doživeli, ali najviše za palog brata koji se nije vratio još pre mog rođenja. Drugačije sam ovo zamišljao kada sam se kao mali igrao dok sam čuvao svinje. Tada sam mislio da smo svi kao jedan, da će se dići naša sila i oterati ovo zlo koje je nad nama već četiri stoleća, ali nije baš tako. Evo onomad je knez Miloje pustio da pogine Stevan Sinđelić s tri hiljade hrabrih Resavaca, a svima je poznato da je Sinđelić bio veliki prijatelj vojvode Dobrnjca i dobri vojvoda je to teško podneo. Onda je taj isti Miloje tražio pomoć od nas kada su ga napali Turci. E, ne može! Svi su okrivili vojvodu Petra, a niko nije hteo ni da ga sasluša. Dobri naš vojvoda je krenuo ka Beogradu pošto se plašio Karađorđeve odmazde, a verovatno će preći u monarhiju, ali to je njegov put i njegova bitka, a ne moja. Moja bitka je južnije, u Ćupriji. Čuo sam kako se skuplja vojska da pomogne knezu Jokiću, pa i ja idem tamo. Možda će mi se i želja ostvariti, pa ću se boriti uz brata. Ćuprija ne sme pasti, a do tad će već doći i Vožd da ponovi slavu sa Deligrada.

Epilog

Knez Jokić je vođen pogrešnim informacijama naredio da se Ćuprija spali, što je umalo platio svojim životom kada je Karađorđe, čuvši za to, ljutito ispalio metak koji mu je naneo teške rane. Petar Dobrnjac se dokopao slobode i Austrije, a Hajduk Veljko je poginuo braneći Srbiju 1813. Miloje je kasniji sukob s Karađorđem platio glavom, a junacima naše priče se gubi svaki trag nakon Ćuprije. Možda su dočekali slobodu, možda su poginuli u borbama ili nešto još gore!… A možda su se Kostadin, Mitar i Petar konačno sreli i ujedinili.

Ranke je rekao: „Da je samo iskustvo moglo da nauči poglavare da se slože.”

Tri brata. Tri junaka. Tri sudbine.

 

Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.

Ostavite vaš komentar

0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu