Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo” poverljivo iz prošlosti Srbije
Danijela Đorđević Jugoslovenska
Svečev poljubac
Hladna je noć januarska. Prosula se mesečina niz svetogorske stene, kao rasuti biseri. Jedna prilika, u crnoj mantiji, oprezno stupa po oštrom kamenju, osvrće se s vremena na vreme i nekako neprirodno drži levu ruku, onu nebožansku, kradljivu, grešnu. Kakva li ga je muka nagnala da baulja po mraku, tamo gde čempresi zaklanjaju mesec, pa mora sporije da ide, a žuri mu se. U žurbi ispada neki smotuljak iz levog rukava mantije. Prilika se vraća, saginje, u mraku pronalazi to što ga je nagnalo u beg i žuri ka Pantelejmonu. Prilika je, po svemu sudeći, jedan od ruskih monaha. Izvesni Porfirije Uspenski, koji će svoje bogohulno delo prikazati svetu osamnaest godina kasnije na velikoj arheološkoj izložbi u Kijevu. Reč je o listu pergamenta koji privlači pažnju svih prisutnih. Ne zna se da li su lepša slova srpske ćirilice ispisana u crvenoj i crnoj boji ili crtež inicijala sa aždajom i vavilonskom bludnicom. Ispis je za dan velikog praznika, Sv. Jovana Krstitelja. Toga dana, davne 1846. bratstvo manastira Hilandara ni slutilo nije da će na njihovu ljubaznost biti odgovoreno bezbožnički, krađom lista na kome je bila otvorena bogoslužna knjiga.
Slučaj je hteo da izložbi prisustvuje Stojan Novaković, upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, koji je, budući da je istoričar po struci, bio svestan koliko je ovaj list dragocen. Danima posećuje izložbu samo sa jednim ciljem – da zabeleži što više detalja sa lista, koji je očigledno pripadao nekoj dragocenoj srpskoj knjizi.
Zna Novaković da ništa nije slučajno, jer se mnogo toga izdešavalo da ne ode u Kijev, a baš zato što je sa njim trebalo da bude još uglednih Srba, i to onih koji su odlični poznavaoci staroslovenskog jezika, poput Stojanovića, on mora da što vernije precrta ovo otkriće za svog prijatelja Ljubomira. I dvojica znalaca kreću u avanturu pronalaženja originalnog dela. Njihova upornost je neverovatna, a svi putevi vode ka Svetoj Gori i Hilandaru.
Početak je poslednje decenije XIX veka, kada dotada bezimena knjiga dobija naziv Miroslavljevo jevanđelje. Jevanđelistar sa patinom od sedam vekova, čuvar srpske duhovnosti, nastao u Crkvi Svetog Petra i Pavla blizu Bijelog Polja, a za zahumskog kneza Miroslava, vraća se konačno u Srbiju, tamo gde i pripada, kao poklon dat na čuvanje kralju Aleksandru Obrenoviću tokom posete Hilandaru. Ali misterija tu ne prestaje. Nije prošlo ni par dana kako je kraljevska ruka uzela pod zaštitu ovaj sveti rukopis, a na hilandarskoj kapiji se pojavi tajanstveni čovek iz Petrograda. Ovoga puta grešna ruka pružala je novac, ogromnu količinu, u nameri da otkupi svetinju po bilo kojoj ceni.
Ali njoj je sudbina namenila drugačiji put, trnovit i neizvestan, svojstven vrednosti koju ima.
Postaje svedok prevrata u toploj majskoj noći na Belom dvoru. Opet noć, samo topla, i opet krađa, ovoga puta celog dela. Ili samo dobro sakrivena, srpska relikvija je mirno počivala među kraljevim stvarima, u sanduku u uglu dvora nešto više od decenije.
Izuzetna vrednost mora sa Vladom na jug Srbije, a onda i preko Albanije.
Hladna je noć januarska. Dve prilike ogrnute kabanicama žure za kolonom. Isprečile se Prokletije ispred državnog blagajnika Stevčiča i njegovog pomoćnika Stankovića dok na smenu nose i čuvaju dragocen paket, za koji ne znaju šta je, ali znaju da životima odgovaraju. Na smenu su noću spavali preko njega svesni vrednosti koju čuvaju, jer im je rečeno da nema tih para kolika je vrednost tog tajanstvenog paketa. Mladi Stanković često sanja isti san. Poručuju mu neke tajanstvene prilike da veliki sevap čini sve dok se stara o onome što čuva. Neće mu niko verovati, misliće da je lud ako kaže da razgovara noću sa Svetim Savom, koji ga hrabri, govoreći da je uz njih sve vreme i da ih čuva i štiti. Zna da ih štiti jer nijedna bomba nije pogodila njihov brod koji se kretao prema Krfu. I zna da Stevčič i on neće biti jedini čuvari koji po cenu života bde nad tajanstvenim predmetom. Neke druge sile gospodariće Srbijom i neki drugi izabrani braniće knjigu životom. I ljubiće je krišom, kao što to čini pomoćnik blagajnika Stanković, u ovoj hladnoj zimskoj noći, u kojoj ne zna je l’ mu ruka, kojom čvrsto steže relikviju, vlažna od suza ili od svečevog poljupca.