Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Јелена Вукотић
Стрвиште
– Рако! Ракооо! Рако, ђаволи те однијели, излази ’вамо – викао је Јован пропињући се на прсте да види што дубље у Ракино двориште. Надао се да можда весељак, од зоре опијен каквом брљом, спава под крушком. Није га било на видику.
– Што ће ти Рака, Јоване? – чуо је женски глас из комшијске куће.
– Ман’ се, Станојка, нису то твоја посла.
– Није ти он ту, ма чија да су посла.
– Добро. ’Ајд уздравље.
– Да га не тражиш због Милуна?
– А што бих га због Милуна тражио?
– ’Ајде, бога ти, Јово, немој мени те приче. Знам да се Милун из вароши није повратио. Пети дан данас.
– Проклета вештица – помислио је.
– Ево нисам ни сумњô да ти нешто не знаш. ’Де је Рака?
– О’шô да га тражи. Вели, ако је мањкао, мора да је тело негде успут.
– Добро, Стано, остај здраво.
– Рећу му ја да си наилазио.
– Знам да хоћеш, Стано, зато и не напомињем.
Вратио се друмом ка воденици. Морао је довршити брашно за Спасојевиће. Божи Спасојевићу не сме на очи ако то не доврши за дана. Бринуо га је Милун. Тако да оде без збогом. Ено му мајка спаја ноћ и дан плачући. Крије се око куће да је муж не види. Он праска како ће Милун остати без гаћа и како ће гладан да цркне што је родни праг оставио. Ноћу, кад га нико не види, пали кандило и моли Свевишњег да му је јединац здрав и жив па где решио да оде.
– О, Јово – чуо је глас Божа Спасојевића. – Је л’ готово?
– Ево, док попијеш каву, биће.
– ’Оћеш ли ти то убудуће на време ил’ ја да мењам воденичара? Лијен си, мој Јоване, ено ђед ти се у гробу врти. ’Ајд дај ту вражју кавурину да издангубим још мало.
Мали плехани послужавник, мираз бабе Маринке, на коме се пушила бела шољица, нашао се пред Божом.
– Имаш ли каке ракије?
– Имам – одговори Јово – крушка је, ако ’оћеш.
– Дај. Јеси л’ чуо за Милуна?
– Шта за Милуна? – правио се невешт.
– Прича Станојка да је о’шô од куће има пет дана.
– Јесам. Чуо сам јутрос. Рако о’шô да га тражи – схватио је да нема сврхе да крије Милунов одлазак. Није му, додуше, ни било јасно зашто га је Милунова мати то молила, ал’ ето пристао је да ћути, да јој, несрећној, учини.
– О’шô је и Ћопо. Ако је стигô у варош, наће га сигурно.
– А ако није?
– Ако није, то ти је то, мој Јоване.
– Мислиш да га је неко убио успут?
– Мислим да је нека друга работа у питању. Кад сам био млад, свашта се причало. У варош нисмо кретали пре првих петлова и ноћом се нико из вароши није враћао. Ко је заноћио, остајао би на конаку у крчми. Чак је и поп у порту пуштао.
– Какве су сад то приче, мој Божо?
– Древне. Старије од мене и тебе и ђеда Маринка.
Ђед Маринко је био најстарији човек у селу. Напунио је век, а још увек је ишао за овцама и мотао дуван. Време су ни сами не знају зашто почели да мере по њему. Све што је било пре него се ђед Маринко родио, морало је бити много давно.
***
Гледао је за Божиним колима, чија се шкрипа чула док није замакао на главни пут. Питао се на какве је древне приче мислио. Да није Милуна сколетела кака вјештица, помислио је, мада, кад погледаш, све су оне вјештице, насмејао се. Ваљало је сачекати да се Рако и Ћопо врате.
Јован и Милун су одрасли заједно. Милун је више био у воденици него код куће док га отац, када је мало стасао, није натерао да надгледа надничаре и разноси ужине по њивама. Дао му је најбољег коња и бич. – Учи како се газдује – рекао му је. – Нећеш ваљда цео живот бити згубидан кô онај мали воденичарев?
Јован није много марио за мишљење Милуновог оца. Био је то што му је Бог дао да буде, а с њим се није ваљало расправљати.
***
Предвече је пошао до кафане. Мирис дима, устајалих кожуха и мемле уштинуо га је за нос. Кафана је била допола пуна. За столом у дну седео је Ћопо. Дигао је руку у знак поздрава.
– Одидер, Јово, сједи са мном – позва га Ћопо.
– Како је, Ћопо?
– Не ваља, мој Јово, не ваља. Нашô сам Милуна.
– Нашô? Где је био?
– У Стрвишту.
– Шта вели? Како је допô тамо?
– Не вели ништа.
Кафана се окренула око њега, свашта му се о Милуновом одласку врзмало по глави, ипак на смрт као крајњу судбину свог пријатеља није помишљао. Како ли је допô Стрвишта?, питао се док је гледао кроз Ћопу, који је нешто говорио.
Стрвиште је било ван села. Ту су мештани остављали угинулу стоку. Тако су, веровало се, чували село од курјака. Било је дана када би свака виђенија кућа дала здраво грло за стрвиште. Такве дане сматрали су великом срећом. Тада су торови били пуни и неким чудом вуци сити, а овце скоро на броју.
О Стрвишту је знао разне приче. Слушао их је од свог деде зими уз ватру после дана који би он и Милун провели на снегу одмеравајући снаге грудвама које су прелетале од једне до друге тврђаве, како су називали мале заклоне које су на брзину градили да предухитре кратак зимски дан.
Говорили су да се за време краља Стефана Дечанског ту догодио неки покољ. Биле су неке девојке ноћ уочи Ђурђевдана пошле на реку. Све младе, чисте, ишле су, да уврачају да се син ситног властелина Тодора Грујовића заљуби у једну од њих. Име јој беше Марина, била је најлепша међу њима, ал’ то јој није било од помоћи да пође у виђену кућу. Отац јој се није знао и то ју је обележило. Причало се да јој је отац био неки Грк који се богзна зашто обрео у селу. Судили су њеној мајци што се подала туђину и веровали да ни девојка није боља од мајке.
Не једном Марина је чула приче о некој баба Стоји која живи на рубу шуме, зна траве, бајалице, салива страву и несастављиво спаја. Друге није било. Изабрала је најбоље јагње и кренула пут бабине колибе. Стоја јој је рекла да ће, ако се тачно у поноћ довољно дуго огледа у површини реке док њене друге играју голе на месечини и једна за другом понављају име њеног изабраника, момак полудети за њом и задуго неће пожелети друге жене. Још ако у ватру баци белег, кончић са његове кошуље или чакшира, сагореће за њом.
Тих дана врзмали су се по шуми бугарски извидници. Бугарска и Византија спремале су напад на Српску краљевину. Здружене, хтеле су да наплате краљу Стефану политичку игру у коју се уплео. Извидници су одашиљани на све стране, свака спознаја шта српски краљ мисли и дела била је права драгоценост. Будући дуго од куће, гладни женског тела, девојке су обешчастили, па побили.
Отада се сваке шесте године она што се требало огледати у води шета Стрвиштем и ако наиђе какав мушкарац, мада је то ретко, он се жив са Стрвишта не врати. Веровало се да и она са курјацима прождире животињске лешине и да су сви који су икада пробали да је ухвате, или мртви или померили памећу.
Било је ту и других прича о курјацима који се у људе премећу и дању као путници намерници, тобож залутали, тумарају око села, а ноћу, гладни људског меса, чекају да неко залута на Стрвиште.
***
– Јесу ли га курјаци нагрдили?
– Нису. Ено га цео-целцат. Само чудно је некако.
– Шта? – Јован је био нестрпљив.
– Сав је некако жут, а коса му је дошла бела – а онда се примаче ближе и прошапта – не смрди. Звали смо попа Марка из вароши, наш поп Лујо вели неће са тим ништа да има, ноћас се мора свршити. Мораш доћи и ти.
– Зашто ја? – прогутао је кнедлу.
– Био ти је пријатељ.
Тело Милуново донето је у сумрак. Рака и поп Марко постарали су се да нико не види товар који су довукли воловским колима.
– Богами, попе, да ми је ко причô да ћемо овако нешто у свом веку видети, рекô би’ му луд је – рече Рака.
Поп оћута. Мислио је да каже нешто о томе како се непоменик игра са човеком, о чудном свету у коме живе, о вери и невери да на то придода да се све дешава јер су се људи прозлили, али одустаде. Његова благо дигнута рука била је знак да иду даље и да се све мора свршити, ма колико чудновато и неочекивано било.
– Није ти први – рече Рака кад товар оста насред малог Ћопиног собичка.
– Иди с Богом, Рако – рече поп благо, а онда оштрије дода – заборави шта си видео.
У највећој тајности један свештеник и два човека стајала су над телом Милуновим. На столу је горела свећа, крај ње беласао је у мраку наоштрен глогов колац, тестија са водом, струк босиљка и крст.
– Изгледа као да би се сваког трена могао пробудити – прошапутао је Јован.
– Тако ће нам, браћо, и бити ако не пожуримо – рекао је поп Марко.
Нељудски крик проломио се селом. Све су се свеће угасиле. Поп Марко се прекрсти у тами.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.