Како од неке локалне породичне приче може да настане свевремено књижевно дело демонстрира Иво Војновић у дужој приповеци Стари гријеси. Ова прича појавила се као једно од првих остварења овог аутора, који је већ у својим првим корицама дефинисао своју тему, стил и уопште своје место на мапи књижевности Јужних Словена. Сваки је простор, на неки начин, имао свог записивача. Па иако је Дубровник поседовао дугу традицију чак светски важних стваралаца, Војновић је преузео улогу да у својој генерацији буде нека врста представника овог краја, да забележи лепоту и мистерију Дубровника, Лапада, Локрума, иако је школовање и значајан део живота провео ван њега, у Загребу. Код Ива Војновића се можда на карактеристичан начин уклапају она карактеристика словенских или чак српских писаца да кроз мале и обичне људе кажу нешто стварно суштинско о животу, и нека треперава способност хватања оних нежних осета који се рађају само у души одраслој на мору, у вресовим и маслиновим шумарцима – способност да дочара мистерију неких нежних душевних титраја, а које често боље разумемо него разноразне прецизне дефиниције и објашњења. И зато је Иво Војновић, аутор приче Стари гријеси, важан и као песник и писац драма, али и као мајстор прозе.
Стари гријеси или Ксанта представља спој приморске приче која има доста реалистичких или карактеристика модерне – приказивање локалног, свакодневице обичног живота становништва, и онда усред те обичности једна невероватна драма, бура у суши коју је свако на овај или онај начин преживео. Стари гријеси, како и сам аутор објашњава, оживљена је прича о приморцу-злостављачу коју је невероватне начине мучио своју жену. Иво Војновић одлучио је да причу разради и покаже како његова саможивост утиче пресудно и на следећу генерацију. Овде је дотакнута и једна проблематика патријархалне културе – очекивање родитеља, ма како да су се понашали према својој деци, да им се она у старости нађу, напусте своје жеље и животне токове и посвете се бризи о остарелим родитељима. Овде је тај апсурд појачан чињеницом да је отац јунака мучитељ и, испоставиће се, преварант који није одговоран само за муке своје, но и још једне породице. И као што Бора Станковић пише о „нечистој крви” и једној страни родитељске себичности где су у стању да „продају” сопствено дете, тако и Војновић прича једну приморску страшну породичну сагу о злоупотреби.
Иво Војновић у средиште приче Стари гријеси ставља сиже о уговореном браку где главни јунак нема осећања према младој девојци Клари, па је кроз дело провучена и њена мала тужна драма, јер она ће напослетку свог изабраника управо из људске љубави пустити да оде без горчине. И све би се свело на сукоб строгог, неправедног оца и сина, који има своје жеље и потребе да се усред ове линеарне сторије не појави једно мало скретање. Једна Ксанта. Усред олује младић помаже девојци чија је мајка болесна. Она га привлачи изузетном силином и уговорени брак сада постаје терет за њега. Временом се клупко одмотава, он сазнаје да су кћи и мајка Гркиње и, да зло буде веће, да је управо његов отац некаквом шпекулацијом са бродовима њих завио у црно. Остале су без новца и без хранитеља. И ту је симболичан назив приче Стари гријеси потпуно на месту. Док то сазнање на неки начин сина ослобађа и води га у загрљај девојке која ће у тој љубави и заштити добити компензацију и правда ће бити задовољена открива, док се младић суочава са чињеницом да је његов рођени отац негативна особа, злочинац, да жели и мора да напусти фину и милу девојку Клару која је све наде упрла у њихов брак, итд. Ксантина патња и посматрање мајке која умире је болна драма за себе, ту је и њена запитаност о сопственом идентитету и оцу. Стари гријеси нису само оно што трује ново покољење већ их тера на једну страшно тешку промену, на одустајање од свега у шта у веровали и на корак, самостални, ослобађајући али и страшан, ка новој будућности. И ова и оваква прича стигла је као нека врста почетничког покушаја Ива Војновића да ствара. И све оно што је иза ње дошло логично је када је у питању тако изванредан таленат као што је Иво Војновић.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.
Књигу Стари гријеси можете видети ОВДЕ.
Порталибрис је издао и дела других заборављених писаца који такође пишу о приморју, као што су Сибе Миличић, Људевит Вуличевић, али и ауторе који су писали о нашем грађанском слоју у прошлости као што су Стеван Сремац, Стеван Ј. Јевтић, итд.