Nagrađena priča na konkursu Veliki srpski XIX vek 2021. godine
– Da je ovo neka civilizovana, nemačka zemlja, ne bi taj prešao ni korak preko granice, a kamoli stigao do prestonice, pa još bez pardona tražio prijem, kao da je neki naš ratni heroj. A on je možda njihov špijun.
– Vaše visočanstvo – progovori čovek nakon što samouvereno kroči u kabinet.
Dva stražara koja su ga uvela stoje na vratima i vrebaju svaki njegov pokret. Ipak, i nema potrebe za tim jer čovek nije kod sebe imao nikakvo oružje. Kako li se bez oružja upustio na ovako opasan put? I to kroz zemlju protiv koje je njegov kralj poveo rat.
Gleda ga, odmerava ga, ne zna da li da mu se divi ili da ga odmah pošalje na preki sud.
– Ili – nastavlja čovek, sada progovorivši na nemačkom – bolje razumete ovako, vaše visočanstvo.
Ko mu je kriv što je pre dve godine onako zdušno prihvatio njihove političke begunce? Sad će svako ko samo kaže da se zamerio svom kralju imati pravo da preskoči granicu i da se u Sofiji pojavi kao mučenik. I svaki od njih će davati obećanje kako će prvom prilikom upasti u Srbiju i podići revoluciju. A neće to učiniti, jer ipak su prvo Srbi, pa tek onda kraljevi protivnici.
– Kneže – nastavlja na nemačkom – možete da me uhapsite, pa i da me ubijete, ali kad sam već uspeo da dođem dovde, barem me saslušajte.
– Moram ti priznati – odgovara mu knez na nemačkom (a zašto da ne koristi svoj jezik, kad već ima dobru priliku za to) – da sam zadivljen tvojom hrabrošću. Da ne kažem – ludošću. I glupošću. Usred rata, nedaleko od najkrvavijih bojišta, uspeo si da dovde da stigneš, iako dobro znaš da ću prvo pomisliti da si špijun. Možda ne samo srpski nego i austrijski, turski, rumunski.
– Kroz sve te zemlje, poštovani kneže, mogao bih da prođem, da uradim šta god hoću, a da me niko ne primeti. Mogao sam do Plovdiva i do Carigrada da odem, a da ni ti ni tvoja vojska nikad ne saznate da sam prošao kroz Bugarsku i Rumeliju.
Knez Aleksandar Batenberg kao da ga znatiželjno pogleda.
– Oprosti – ironičan je čovek – samo kroz Bugarsku. Nema više Istočne Rumelije, zar ne?
Stražari su već nestrpljivi. Da se oni pitaju, ovaj bi srpski špijun već bio mrtav. Ali, šta da rade kad bugarski knez nije Bugarin? Lako je Srbima, njima je kralj Srbin. Istina, oni što su pre dve godine prebegli u Sofiju širili su propagandu da je Srbiji podmetnut neki Vlah za kralja, ali taj Vlah je za srpsku zemlju izborio Pirot i Vranje, a Bugari izgubiše celu Makedoniju i ko zna kad će im je opet Rusi pokloniti. Razmišljaju tako stražari, pa ne čuju da je Srbin počeo na iskvarenom bugarskom da govori kako je u najkritičnijem trenutku rata prešao neprijateljsku granicu i došao pravo pred vrhovnog komandanta suparničke vojske samo da bi molio za život jednog hrabrog ratnika, koji se kao težak ranjenik sada nalazi u bugarskom zarobljeništvu.
– Ne bi mi bilo žao da si zarobio i samog kralja Milana – prkosno govori Srbin – a ne bi mi bilo žao ni da ga kao ratnog zarobljenika ubiješ! Kad već nisu uspeli Aca, Ljuba, Marinko, Gavra, Nikola, Pera da mu dođu glave! Ali, kapetan koji je čuvao srpski barjak od tvojih vojnika nije zaslužio ni ropstvo ni smrt.
Knez gotovo da ne veruje šta sluša. A ne zna zbog čega je uopšte dužan to da sluša.
– Da je tvoj vojnik, kneže, branio bugarsku zemlju tako kako je naš kapetan branio srpsku, ja bih sada bio kod kralja Milana i nudio, ako treba, i svoj život, samo da otkupim život tog bugarskog junaka.
– Spomenuo si – reče knez na tečnom bugarskom – Acu i Nikolu.
– Poznaješ ih. Pružio si im utočište kad im je u Srbiji glava visila o koncu. Znam da su i sada ovde, a znam i kod koga se kriju…
Znajući da tek ovo nije dužan da sluša, knez upade:
– I samo zbog tog kapetana si došao? Znaš li ti… Nisam čuo kako se zoveš…
– Hadži Radul Karapandžić, poštovani kneže.
– Karapandžić?
– Od Karapandžića, krajinskih knezova. Hadžija i trgovac. Najslavniji trgovac timočki.
– Sigurno i najbogatiji – ne bez ironije reče knez – a kako bi inače dospeo dovde? Nisu za prolazak kroz neprijateljsku zemlju dovoljne hrabrost i ludost, treba i ono…
Čovek ništa ne govori, niti pravi bilo kakav pokret, pa nije baš jasno da li odobrava ili opovrgava ono što je knez upravo rekao.
– Karapandžić – kao da se sada premišlja knez.
– Možda si čuo za mene kad sam branio ono brdo pored Timoka što su tvoji vojnici hteli silom da otmu.
– Da, da, kad je Timok promenio tok…
– Probudiše me sluge usred noći i kretosmo po onoj kiši da spasavamo stoku. A tvoja vojska ni časa nije časila, nije joj ni oluja smetala da brže-bolje kroči na naše, srpsko brdo. Bilo ih je briga i za stoku, pa i za sebe, samo da u tvoje ime, kneže, zaposednu jedno bezimeno brdo. Možda su hteli da ga nazovu Batenbergovo brdo. A to mogu i ja da uradim, samo da se vratim…
– Hadžijo – knez povisi glas – ne treba da te podsećam da je kao granica između Srbije i Bugarske određen Timok. Gde je Timok, dotle je Bugarska. Ako je promenio tok, mi tu ništa ne možemo.
– Ako ćemo pošteno da govorimo, niste ni mogli ništa da uradite. Oterasmo mi Timočani tvoje vojnike sa brda kroz šumu, zamalo od bruke ne popadaše u isušeno korito. Da se udave na suvom.
Knez ne zna da li da se nasmeje ili da ljutito drekne, ali ipak reče smireno:
– Ne treba da te podsećam da nisi u prilici da se podsmevaš mojim vojnicima.
– Kneže, podsmevao sam se ja i turskim vojnicima pred njihovim begovima. Kad su nam Rusi okrenuli leđa i hteli da tvojoj državi poklone sve ono što je srpska vojska oslobodila od Turaka, psovao sam im cara dok su marširali po srpskim drumovima.
– Čudi me, hadži Radule, da si do sada ostao živ. Ni Turci, ni Rusi, pa ni tvoji Srbi ne dođoše ti glave, ali…
– Ostao sam živ – čovek gordo upade knezu u reč – jer sam potreban svima onima pred kojima nisam ćutao. Da nije mene i ovakvih kao što sam ja, čime bi se Srbija dičila, čija bi imena prećutkivala, a istovremeno se hvalila kako je poštena, prkosna, časna, pa i dovitljiva?
– Hrabar si i pametan čovek, ali šta imaš od toga da dođeš ovamo samo da bi spasao nekog kapetana? Zaboravljaš da je taj kapetan silom krenuo na moju zemlju.
– Buna u Timoku, pre dve godine. To me je nateralo da dođem.
– Da se nisi i ti bunio protiv uvođenja redovne srpske vojske? Mada, kad vidim kako vas tučemo, bolje da ste ostali na onoj vojsci što je Turke proterala. Ova vaša nova vojska čak bi pomogla Turcima da se vrate do Morave, pa i do Save.
– Tamo možda i dođu, ne bi me čudilo, ali preko Timoka neće. Ne brani se Srbija samo na Moravi i Savi. Brani se Srbija i na Timoku, a on sad ima dva korita, pa ako je jedno i suvo, lako može baš njime krv da poteče.
– Ako ćemo zaista pošteno da govorimo, hadžijo, ti si bio taj koji je krajem te godine tražio da moji graničari zaposednu tvoje imanje, da se popnu na ono isto brdo odakle si ih oterao, pa i da pređu to isušeno korito.
– Kad je izbila buna, nema ko me nije molio da se priključim. Dođe mi jedanput prijatelj iz Sokobanje i kaže: „Kad sam ja mogao svoju trgovinu da ostavim i da krenem na kralja, možeš i ti svoja imanja da ostaviš!” A onda dođe Aca iz Knjaževca, pa veli: „Ne radi se samo o tome da kralj narodu oduzima oružje, nego hoće da uvede i žigosanje stoke, da samo srpski volovi i svinje mogu da se prodaju preko Save.” Mislio je da će me time ubediti.
– Imao je čovek pravo. Nije ti bez razloga to rekao. Kupovao si ti svinje od mojih, bugarskih seljaka, pa ih terao u Austriju kao da su srpske. Dobre pare si tu zaradio, nemoj da mi govoriš da nisi.
– To si i čuo od Ace i ostalih begunaca što su zaposeli Sofiju nakon propale bune. Kad više nisu bili sigurni ni u svojim varošima, prvo su kod mene tražili utočište. I svima sam pomogao. Zato sam zvao tvoje graničare da zaposednu ono brdo, nisam mogao da dozvolim da moj kralj vrši odmazdu nad timočkim domaćinima, trgovcima, učiteljima, popovima. Svojim izdajničkim činom spasao sam kralja da ne uprlja ruke, a otadžbini sam sačuvao obraz.
– Zašto si to učinio – iznenada zapita knez, ali čovek kao da nije čuo to pitanje, nego nastavlja.
– I samo što Aca stiže, eto ti kraljeve vojske, baš je njega jurila, znali su dobro ko je bio kolovođa. I da ne beše jednog pametnog i časnog kapetana, izginula bi i sva moja čeljad, a i tvoji graničari. A znam, video je kapetan dok je Aca bežao preko osušenog korita, ali nije pucao, nije ni viknuo za njim, nije ni svojim vojnicima ništa rekao. Samo je zamolio tvoje graničare da se povuku na stari položaj. Valjda su Bugari bili zatečeni tom molbom, pa su poslušali srpskog kapetana, a sigurno su očekivali da će ih srpski vojnici napasti. Onda bi ovaj rat bio vođen tad, pre dve godine. Znam, kneže, da biste to jedva dočekali, zato ste i kročili na brdo, na moje brdo. I kad se Bugari skloniše, kad je Aca već bio na sigurnom, a kapetan naredio svojim vojnicima da krenu ka Zaječaru, jedino što sam mogao bilo je da zapitam kapetana za ime.
– Mihailo Katanić – zaključi knez.
Čovek se nasmeja i ništa ne reče.
– Kakav si to čovek? – zapita knez nakon dužeg ćutanja. – Braniš jedno bezimeno brdo, i to u ime kralja, posle pomažeš njegovim najljućim neprijateljima, sad kažeš da ti ne bi bilo žao ako ga ubijem, a opet misliš da time što radiš spasavaš tog istog kralja da ne uprlja ruke.
Čovek nema na to šta da kaže.
– Za koga ti radiš?
Čovek ništa ne odgovara.
– Da li te neko plaća za sve to?
Čovek ćuti.
– Koju korist imaš?
Čovek zna da će svaka reč biti suvišna.
– I ko će uopšte znati za ovaj tvoj podvig? Zar misliš da će istorija da zabeleži svakog avanturistu koji se odvažio na ovakvu ludost? Zar misliš da će neko da ti zahvali? Zar misliš da će tvoj kralj naći makar jednu reč pohvale da ti uputi?
Pošto ni na ova pitanja nema šta da odgovori, čovek se brzo nakloni i pođe ka vratima. Stražari čekaju knežev znak. A knezu je ostalo još samo jedno da kaže:
– Posetiću danas kapetana. I čim preboli rane, moći će da se vrati u Srbiju.
Čovek je stigao do vrata, a stražari se ne miču.
– Kuda – upita knez na nemačkom.
– Na Timok – odgovori čovek na bugarskom ili na srpskom, nije bio siguran knez.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Veliki srpski XIX vek.