Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Србија на Тимоку”, Душан Милијић

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

 

– Да је ово нека цивилизована, немачка земља, не би тај прешао ни корак преко границе, а камоли стигао до престонице, па још без пардона тражио пријем, као да је неки наш ратни херој. А он је можда њихов шпијун.

– Ваше височанство – проговори човек након што самоуверено крочи у кабинет.

Два стражара која су га увела стоје на вратима и вребају сваки његов покрет. Ипак, и нема потребе за тим јер човек није код себе имао никакво оружје. Како ли се без оружја упустио на овако опасан пут? И то кроз земљу против које је његов краљ повео рат.

Гледа га, одмерава га, не зна да ли да му се диви или да га одмах пошаље на преки суд.

– Или – наставља човек, сада проговоривши на немачком – боље разумете овако, ваше височанство.

Ко му је крив што је пре две године онако здушно прихватио њихове политичке бегунце? Сад ће свако ко само каже да се замерио свом краљу имати право да прескочи границу и да се у Софији појави као мученик. И сваки од њих ће давати обећање како ће првом приликом упасти у Србију и подићи револуцију. А неће то учинити, јер ипак су прво Срби, па тек онда краљеви противници.

– Кнеже – наставља на немачком – можете да ме ухапсите, па и да ме убијете, али кад сам већ успео да дођем довде, барем ме саслушајте.

– Морам ти признати – одговара му кнез на немачком (а зашто да не користи свој језик, кад већ има добру прилику за то) – да сам задивљен твојом храброшћу. Да не кажем – лудошћу. И глупошћу. Усред рата, недалеко од најкрвавијих бојишта, успео си да довде да стигнеш, иако добро знаш да ћу прво помислити да си шпијун. Можда не само српски него и аустријски, турски, румунски.

– Кроз све те земље, поштовани кнеже, могао бих да прођем, да урадим шта год хоћу, а да ме нико не примети. Могао сам до Пловдива и до Цариграда да одем, а да ни ти ни твоја војска никад не сазнате да сам прошао кроз Бугарску и Румелију.

Кнез Александар Батенберг као да га знатижељно погледа.

– Опрости – ироничан је човек – само кроз Бугарску. Нема више Источне Румелије, зар не?

Стражари су већ нестрпљиви. Да се они питају, овај би српски шпијун већ био мртав. Али, шта да раде кад бугарски кнез није Бугарин? Лако је Србима, њима је краљ Србин. Истина, они што су пре две године пребегли у Софију ширили су пропаганду да је Србији подметнут неки Влах за краља, али тај Влах је за српску земљу изборио Пирот и Врање, а Бугари изгубише целу Македонију и ко зна кад ће им је опет Руси поклонити. Размишљају тако стражари, па не чују да је Србин почео на исквареном бугарском да говори како је у најкритичнијем тренутку рата прешао непријатељску границу и дошао право пред врховног команданта супарничке војске само да би молио за живот једног храброг ратника, који се као тежак рањеник сада налази у бугарском заробљеништву.

– Не би ми било жао да си заробио и самог краља Милана – пркосно говори Србин – а не би ми било жао ни да га као ратног заробљеника убијеш! Кад већ нису успели Аца, Љуба, Маринко, Гавра, Никола, Пера да му дођу главе! Али, капетан који је чувао српски барјак од твојих војника није заслужио ни ропство ни смрт.

Кнез готово да не верује шта слуша. А не зна због чега је уопште дужан то да слуша.

– Да је твој војник, кнеже, бранио бугарску земљу тако како је наш капетан бранио српску, ја бих сада био код краља Милана и нудио, ако треба, и свој живот, само да откупим живот тог бугарског јунака.

– Споменуо си – рече кнез на течном бугарском – Ацу и Николу.

– Познајеш их. Пружио си им уточиште кад им је у Србији глава висила о концу. Знам да су и сада овде, а знам и код кога се крију…

Знајући да тек ово није дужан да слуша, кнез упаде:

– И само због тог капетана си дошао? Знаш ли ти… Нисам чуо како се зовеш…

– Хаџи Радул Карапанџић, поштовани кнеже.

– Карапанџић?

– Од Карапанџића, крајинских кнезова. Хаџија и трговац. Најславнији трговац тимочки.

– Сигурно и најбогатији – не без ироније рече кнез – а како би иначе доспео довде? Нису за пролазак кроз непријатељску земљу довољне храброст и лудост, треба и оно…

Човек ништа не говори, нити прави било какав покрет, па није баш јасно да ли одобрава или оповргава оно што је кнез управо рекао.

– Карапанџић – као да се сада премишља кнез.

– Можда си чуо за мене кад сам бранио оно брдо поред Тимока што су твоји војници хтели силом да отму.

– Да, да, кад је Тимок променио ток…

– Пробудише ме слуге усред ноћи и кретосмо по оној киши да спасавамо стоку. А твоја војска ни часа није часила, није јој ни олуја сметала да брже-боље крочи на наше, српско брдо. Било их је брига и за стоку, па и за себе, само да у твоје име, кнеже, запоседну једно безимено брдо. Можда су хтели да га назову Батенбергово брдо. А то могу и ја да урадим, само да се вратим…

– Хаџијо – кнез повиси глас – не треба да те подсећам да је као граница између Србије и Бугарске одређен Тимок. Где је Тимок, дотле је Бугарска. Ако је променио ток, ми ту ништа не можемо.

– Ако ћемо поштено да говоримо, нисте ни могли ништа да урадите. Отерасмо ми Тимочани твоје војнике са брда кроз шуму, замало од бруке не попадаше у исушено корито. Да се удаве на сувом.

Кнез не зна да ли да се насмеје или да љутито дрекне, али ипак рече смирено:

– Не треба да те подсећам да ниси у прилици да се подсмеваш мојим војницима.

– Кнеже, подсмевао сам се ја и турским војницима пред њиховим беговима. Кад су нам Руси окренули леђа и хтели да твојој држави поклоне све оно што је српска војска ослободила од Турака, псовао сам им цара док су марширали по српским друмовима.

– Чуди ме, хаџи Радуле, да си до сада остао жив. Ни Турци, ни Руси, па ни твоји Срби не дођоше ти главе, али…

– Остао сам жив – човек гордо упаде кнезу у реч – јер сам потребан свима онима пред којима нисам ћутао. Да није мене и оваквих као што сам ја, чиме би се Србија дичила, чија би имена прећуткивала, а истовремено се хвалила како је поштена, пркосна, часна, па и довитљива?

– Храбар си и паметан човек, али шта имаш од тога да дођеш овамо само да би спасао неког капетана? Заборављаш да је тај капетан силом кренуо на моју земљу.

– Буна у Тимоку, пре две године. То ме је натерало да дођем.

– Да се ниси и ти бунио против увођења редовне српске војске? Мада, кад видим како вас тучемо, боље да сте остали на оној војсци што је Турке протерала. Ова ваша нова војска чак би помогла Турцима да се врате до Мораве, па и до Саве.

– Тамо можда и дођу, не би ме чудило, али преко Тимока неће. Не брани се Србија само на Морави и Сави. Брани се Србија и на Тимоку, а он сад има два корита, па ако је једно и суво, лако може баш њиме крв да потече.

– Ако ћемо заиста поштено да говоримо, хаџијо, ти си био тај који је крајем те године тражио да моји граничари запоседну твоје имање, да се попну на оно исто брдо одакле си их отерао, па и да пређу то исушено корито.

– Кад је избила буна, нема ко ме није молио да се прикључим. Дође ми једанпут пријатељ из Сокобање и каже: „Кад сам ја могао своју трговину да оставим и да кренем на краља, можеш и ти своја имања да оставиш!” А онда дође Аца из Књажевца, па вели: „Не ради се само о томе да краљ народу одузима оружје, него хоће да уведе и жигосање стоке, да само српски волови и свиње могу да се продају преко Саве.” Мислио је да ће ме тиме убедити.

– Имао је човек право. Није ти без разлога то рекао. Куповао си ти свиње од мојих, бугарских сељака, па их терао у Аустрију као да су српске. Добре паре си ту зарадио, немој да ми говориш да ниси.

– То си и чуо од Аце и осталих бегунаца што су запосели Софију након пропале буне. Кад више нису били сигурни ни у својим варошима, прво су код мене тражили уточиште. И свима сам помогао. Зато сам звао твоје граничаре да запоседну оно брдо, нисам могао да дозволим да мој краљ врши одмазду над тимочким домаћинима, трговцима, учитељима, поповима. Својим издајничким чином спасао сам краља да не упрља руке, а отаџбини сам сачувао образ.

– Зашто си то учинио – изненада запита кнез, али човек као да није чуо то питање, него наставља.

– И само што Аца стиже, ето ти краљеве војске, баш је њега јурила, знали су добро ко је био коловођа. И да не беше једног паметног и часног капетана, изгинула би и сва моја чељад, а и твоји граничари. А знам, видео је капетан док је Аца бежао преко осушеног корита, али није пуцао, није ни викнуо за њим, није ни својим војницима ништа рекао. Само је замолио твоје граничаре да се повуку на стари положај. Ваљда су Бугари били затечени том молбом, па су послушали српског капетана, а сигурно су очекивали да ће их српски војници напасти. Онда би овај рат био вођен тад, пре две године. Знам, кнеже, да бисте то једва дочекали, зато сте и крочили на брдо, на моје брдо. И кад се Бугари склонише, кад је Аца већ био на сигурном, а капетан наредио својим војницима да крену ка Зајечару, једино што сам могао било је да запитам капетана за име.

– Михаило Катанић – закључи кнез.

Човек се насмеја и ништа не рече.

– Какав си то човек? – запита кнез након дужег ћутања. – Браниш једно безимено брдо, и то у име краља, после помажеш његовим најљућим непријатељима, сад кажеш да ти не би било жао ако га убијем, а опет мислиш да тиме што радиш спасаваш тог истог краља да не упрља руке.

Човек нема на то шта да каже.

– За кога ти радиш?

Човек ништа не одговара.

– Да ли те неко плаћа за све то?

Човек ћути.

– Коју корист имаш?

Човек зна да ће свака реч бити сувишна.

– И ко ће уопште знати за овај твој подвиг? Зар мислиш да ће историја да забележи сваког авантуристу који се одважио на овакву лудост? Зар мислиш да ће неко да ти захвали? Зар мислиш да ће твој краљ наћи макар једну реч похвале да ти упути?

Пошто ни на ова питања нема шта да одговори, човек се брзо наклони и пође ка вратима. Стражари чекају кнежев знак. А кнезу је остало још само једно да каже:

– Посетићу данас капетана. И чим преболи ране, моћи ће да се врати у Србију.

Човек је стигао до врата, а стражари се не мичу.

– Куда – упита кнез на немачком.

– На Тимок – одговори човек на бугарском или на српском, није био сигуран кнез.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.

Оставите ваш коментар

0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу