Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Друга награда
Душан Милијић
Спуштеница управитеља Маршићанина
„Кад вам кажем”, упоран је тај пијанац за суседним столом, „викнуо је: ’Зашто смо спалили она писма?’”
Као пре четрнаест година, кад је начуо разговор у једној ћупријској кафани, тако му се и сада заломило да у кафани усред Београда чује нешто о чему само он зна истину. И дође му да се окрене, па и да приђе столу за којим седи тај што тако неопрезно, на сав глас, прича како се држава огрешила о мајора Љубу. Узалуд га кафеџија моли да прекине са том причом, пијанац опет каже да је присуствовао стрељању код Солуна и да је чуо мајора кад се, већ изрешетан мецима, једва дишући, јадао што није сачувао некаква писма.
Господин Божа брзо плаћа рачун, устаје са стола и одлази из кафане, док није пао у искушење да се похвали, да свима каже, па и том пијанцу, како тачно зна на која је писма мајор мислио док је умирао.
Тако је исто учинио и пре четрнаест година у Ћуприји, кад је један великошколац причао како су усред Беча избиле демонстрације црногорских студената зато што је у некој представи црногорски принц приказан као љубавник париских играчица. Великошколац је то причао као да је лично био на демонстрацијама, као да је лично гледао представу, као да је лично гарантовао за црногорског принца да је частан и безгрешан. Ни тад није господин Божа смео да се умеша и да каже истину о сину књаза Николе.
Само је платио рачун и изашао из кафане, а онда кренуо својој кући, све се смешкајући. После је схватио колико се, идући тако насмејан ћупријским улицама, изложио опасности да неки жбир посумња и дојави среском капетану како се стари обреновићевац радује због јутрошње вести да је Његово величанство пензионисало неколицину официра који су се три године раније највише истакли у завери. Морало је тако, стигао је захтев из Лондона, па су односи са Енглеском важнији од захвалности за долазак на престо.
А није господину Божи било ни на крај памети да се радује несрећи оних који су га склонили са места управитеља вароши београдске, као што му ни годинама касније неће бити драго кад усред Београда сасвим случајно чује како је скончао онај исти Љуба коме је тек смењени управитељ предао сто четири писма као гаранцију своје слободе, а можда и живота.
Смејао се господин Божа коинциденцији што је за представу о развратном црногорском принцу начуо истог дана кад је имао да среди белешке о свом путовању у Абацију ради откупа гомиле компромитујућих писама књажевог сина Мирка.
Одлучивши се да објави свој дневник из периода кад је био управитељ вароши београдске, зарекао се себи да неће ни једну једину реч променити, иако зна да није пожељно хвалити се ревносном службом убијеном краљу.
Оно што је у кафани начуо подстакло га је да белешку о поверљивом послу у Абацији допуни једном подужом спуштеницом, јер не жели да крије како је и сам искористио кнежевићева писма. Он нема разлога да се тога стиди, он није писмима трговао да би му, као Новаковићу, били опроштени прекршаји због којих се иде на дугогодишњу робију под сваком династијом и странком.
Најрадије би из својих бележака избрисао Новаковићево име, таква имена нису заслужила да се помињу чак ни у спуштеницама, таква имена треба да буду спуштена у заборав.
Присетио се колико је краљ био потиштен кад је и сам схватио да са женом коју је изабрао за краљицу не може имати потомство, а онда га је дотукло сазнање да ће се његова рођака Наталија Константиновић удати за кнежевића Мирка. Уплашио се краљ да ће га стране силе натерати да младог Петровића прогласи својим наследником, а краљев страх лако је проценио и тај Новаковић, па је из Абације дојавио да поседује љубавна писма што је кнежевић слао глумици Крсмановићки, коју је због разврата сам књаз протерао из Црне Горе. Краљ није могао наћи ништа боље чиме би уценио кнежевића, а морао се осигурати ако било ко спомене Мирка као могућег наследника престола Србије.
Спустио се господин управитељ веома ниско кад се усред Абације цењкао са бившим српским официром, са преступником и бегунцем, са књажевим ордонансом задуженим да свом господару преда кнежевићева писма. Али Новаковић је писма задржао, па је, побегавши са цетињског двора, трговао њима како би од краља Србије откупио помиловање.
А господин Божа је писма искористио да би спасао живу главу. Зашто да о томе не каже коју реч, јер у дневнику ионако није записао шта се десило након што је писма прегледао и јавио краљу шта Новаковић заузврат тражи.
Зато дописује спуштеницу:
Ова писма, на броју њих сто четири, откупљена су и ја сам их предао краљу Александру, који рече да ће ме обавестити кад буде одлучио да их врати кнежевићу Мирку, јер је једино у мене имао поверења да ћу ствар завршити поверљиво. Краљ се, међутим, никако не решаваше на тај корак, а све се више причало о могућој официрској завери.
Сетивши се ја да се у једном од писама помиње коцкарска афера кнеза Петра и количина новца што је његов таст, књаз Никола, морао да исплати лихварима који су Петру и његовој деци претили, а знајући да би завереници радије на престо Србије довели Петра него Мирка, решим се да писма узмем натраг и да их код себе држим као спасавајућу карту уколико ми, као провереном краљевом присталици, живот буде угрожен.
За ово сам погодну прилику нашао кад сам краљици подносио извештај о привођењу четворице официра због сумње да су ковали заверу, а који су врло брзо пуштени због недостатка конкретних доказа. Бајаги узгред, дотакао сам се писама што сам их пре скоро годину дана предао краљу и замолио сам краљицу да утиче на краља да ми та писма достави како бих још једанпут прегледао не крије ли се у њима неко име које би могло бити повезано са осумњиченим официрима.
Наравно да је краљица лако убедила краља да ми писма већ сутрадан пошаље у Управу, али ја их нисам тамо оставио, него сам их однео својој кући и ставио на скровито место.
Кад сам у ноћи 28/29. маја 1903. приметио војску на улицама и наслутио шта се дешава, хитно се спремих и одох у Управу, а кад ми јавише да је убијен ђенерал Цинцар-Марковић, наредих једном писару да сместа оде мојој кући и да ме тамо чека. А око четири сахата ујутру дође у Управу поручник Љуба Вуловић и обавести ме да су краљ и краљица убијени, да на престо долази Петар Карађорђевић и да сам ја разрешен дужности.
Чим ме је Вуловић замолио да кренем са њим, рекох му да поседујем писма која би двоструко могла да користе новој власти, јер се тичу љубавних афера кнежевића Мирка и коцкарске афере кнеза Петра. А ако та писма не буду у мојим рукама пре свитања, напоменух, доспеће у руке оних који имају довољно моћи да спрече Петров долазак у Србију.
Могао је Вуловић да потегне пиштољ и да ме на месту убије, али вероватно је помислио како ће га онда вође завере оптужити да је испустио најбољи могући адут, па тако одосмо мојој кући, где нас је чекао писар, којег сам послао с циљем да, ако га завереници затекну у мојој кући, помисле како сам заиста имао намеру да писма пошаљем некоме, а они нека размишљају коме и на који начин.
Сва сам писма предао Вуловићу, а онда спаковах своје ствари и одох за Ћуприју. Вероватно је Вуловић предао писма министру Генчићу, или капетану Димитријевићу, или самом краљу Петру, па ако нису враћена кнежевићу Мирку, онда су вероватно још увек на Двору или у личној архиви неког од завереника.
Пре него што ће послати рукопис за Београд, господин Божа узе да још једном детаљно прегледа своје белешке, па схвативши да је једна спуштеница предугачка, одлучи да из ње избаци сувишне податке и да је сведе на разумну меру:
Ова писма, на броју њих сто четири, откупљена су и ја сам их предао краљу Александру, а он је намеравао да их врати кнежевићу Мирку и свакако би то учинио да је имао прилике да се са кнежевићем лично сретне.
Али, кад се почетком 1903. већ навелико причало о могућој завери и да би на престо Србије требало довести или кнежевића Мирка или кнеза Петра, краљ ми нареди да поново прегледам писмо по писмо, надајући се да неко од њих крије какву алузију на заверу.
Тако се десило да у ноћи 28/29. маја сва писма буду мени при руци, а ја их, без жеље да било кога уцењујем, предадох поручнику Љуби Вуловићу, који дође да ме обавести како сам разрешен дужности.
Не знам шта је поручник Вуловић учинио са писмима и да ли су она на крају враћена кнежевићу Мирку, али знам да се досад нигде није прочуло за кнежевићеву љубавну пустоловину.
Са задовољством господин Божа чита писмо из штампарије, којим га обавештавају да се његов дневник увелико штампа, али уместо да је задовољан, мучи га што је у појединим спуштеницама дао преопширне податке, који би чак и знатижељним читаоцима могли бити досадни.
У свом одговору штампарији, шаље и коначну верзију једне спуштенице. Мислио је најпре да изврши измене у неколико спуштеница, али схватио је да само једна треба да буде скраћена.
Још ће у штампарији да помисле како се стари обреновићевац Маршићанин уплашио, па да зато брише оно што је раније написао, али он зна да то не ради из страха.
Кад је добио први одштампани примерак, једва да је погледао насловну страну, него је одмах окретао лист за листом да што пре дође до оне спуштенице и да провери је ли одштампана онако како је у писму сугерисао:
Ова писма, на броју њих сто четири, откупљена су и ја сам их предао краљу Александру. Ако их он није вратио кнежевићу Мирку, као што је намеравао, већ оставио да то учини каквом згодном приликом при личном састанку, онда су она морала бити нађена приликом убиства краљева, међ његовим хартијама.
Од речи до речи су испоштовали његову исправку.
Мада, размишља господин Божа, можда и није морао ништа да брише, јер ко ће још обратити пажњу на једну спуштеницу. Али, ако је неко и запази, тај ће ваљда у њу и поверовати.
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.