Историјски роман Пере Тодоровића Смрт Карађорђева објављиван је као подлистак у његовим чувеним Малим новинама 1892. и 1893. године.
Пера Тодоровић је Мале новине купио и почео да уређује 1889. године, и може се рећи да је са овом годином у Србији почело право модерно новинарство. Овај дневни информативни лист имао је, за оно доба, огроман тираж од чак 30.000 примерака. Замишљен је као нестраначки, и уместо бројних политичких текстова, свакодневно је доносио разнолику информативу – од временске прогнозе, лутријских листића, дневних пијачних вести и црне хронике, све до скандала и чаршијских оговарања.
Смањивши цену ових новина на свега пет пара, није се либио ни плаћених текстова, ни блаћења јавних личности или праћења све популарнијих суђења. У жељи да се што више угледа на европске листове, раширио је и уличну продају, до тада непознату у Београду. Интересантно је да је лист забрањен већ у септембру 1890. године, када је у листу изашао низ чланака о женидби Александра Обреновића Драгом Машин.
Сваки број је у подлиску доносио романе и књижевна дела у наставцима. Тодоровић је у овим подлисцима штампао и превод врло популарног романа Емила Золе Звер-човек, као и сопствене романе. Објављивао је два недовршена романа – Београдске тајне и Силазак са престола, као и два завршена – Лепе грешнице и Смрт Карађорђева (Светлана Велмар Јанковић, Писац противречности и коби).
Овако је објављивао и своју мемоарску прозу Дневник једног добровољца из српско-турског рата, те спис Крвава година о друштвено-историјским околностима Тимочке буне.
На овај начин Пера Тодоровић је од Малих новина створио прави модеран, улични лист, какви су се производили у европским престоницама. У српској историји књижевности Пера Тодоровић је много познатији и заслужнији по својим мемоарским и аутобиографским списима, те по свом истраживачком приступу новинарству него по својим романима. Његови романи немају превелику књижевно-уметничку вредност; на пример, роман Лепе грешнице Светлана Велмар Јанковић жанровски одређује као шунд, односно булеварски роман.
Иако не претераног значаја за развој српске књижевности, историјски роман Смрт Карађорђева доноси натуралистичке тенденције по угледу на Емила Золу, па можемо рећи да је ово покушај да се прихвате и пред младу домаћу читалачку публику изнесу врло популарни правци европског романа. Као највећи проблем романа Смрт Карађорђева можемо издвојити композицију, која је првенствено вођена историјском хронологијом. Догађаји у роману распоређени су без правог уметничког промишљања, па радњу води историјска нужност, а не унутрашњи захтеви структуре приче и њених ликова.
Грубо узев, први део романа као своју централну личност тематизује кнеза Милоша, његову политичку борбу и беспоштедно разрачунавање са противницима. Само обликовање овог лика је психолошки врло продубљено, па добијамо снове и ноћне море, колебања и страхове, као и пуну свест о историјским последицама својих одлука, те грижу савести. У другом делу улогу централне личности преузима Карађорђе, а описане су и околности које доводе до његовог бекства из Русије, опис повратка у Србију и, наравно, његово мучко убиство.
Оно што се издваја као најбоље у овом роману је сама карактеризација ликова, која је психолошки врло продубљена, истанчано мотивисана и прецизна. На немалом броју страна посматрамо кнеза Милоша у његовом колебању пред питањем шта радити у случају Карађорђевог повратка, његово сагледавање свих датих историјских околности. На овим страницама до пуног израза долази управо његов директан и јасан стил, па роман оставља врло дубок утисак тескобе и страха, маестрално се изграђује атмосфера велике напетости кроз сцене бруталног насиља, као што су јавна погубљења. Истанчан осећај за изградњу политичке напетости види се у сценама у којима се о догађајима расправља за кафанским столовима, у јавном простору чаршије, кроз сплетке и оговарања.
У роману Смрт Карађорђева виде се све одлике журналистичког стила, који је Пери Тодоровићу био сасвим природан. Изоштрено око за бруталне детаље од којих се диже коса на глави, сензационалистичке сцене и одмакнути, иронични ауторски коментари представљају право освежење и чине овај роман неочекивано интересантним за модерног читаоца.
За крај, доносимо одломак из романа, почетак поглавља Сеча глава, који на прави начин представља сву драж коју Пера Тодоровић уноси у своја дела.
Свет се у свачему усавршава, па и у томе како ће лакше убијати људе.
Да не говоримо о рату, где је убијање на гомилу дотерало до правога савршенства – само убијање криваца, данас је кудикамо одмакло од онога како се тај друштвени посао вршио у старо доба.
Док су стари народи разапињали на крст, спаљивали, бацали живе људе да их дивљи зверови растргну, уопште, тражили начина да учине убиство тежим, а казну страшнијом, дотле модерни народи хоће да су благи и с оним кога убијају, кога уклањају из друштва као штетна и опасна звера. Ем те убијају, ем се труде да ти не учине ништа непријатно. Убијање по свима правилима етикеције. Тако су славни плодови просвећености.
Французи, корачајући на челу цивилизације, одмакли су и у томе. Они су изумели машину прозвану гиљотина, која једним ударцем одсеца главу, као да је главица купуса. Сам њен творац, хвалећи свој проналазак пред доличним скупом револуционарних патриота рекао је:
„Господо, ова моја справа за сечење глава дивотан је проналазак; то је права благодет за човечанство. Пре свега она ради веома брзо, и за један сахат може одрубити преко 100 глава; а друго, она вам тако брзо одсече главу да то управо и не осетите.”
Американци хитају сад да претеку и Французе. Као чувени електричари, они кушају да примене електрицитет и на убијање осуђеника. У големој жељи да кривац што мање страда при извршењу казне, дошли су чак на мисао да осуђеника убијају при спавању. Права американска нежност!
Подсећамо да је у оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис објавио и друге мање познате историјске романе, као што су: Спахиница и Даница Стевана Ј. Јевтића, Марин Сорго Александра Видаковића, Рајко од Расине Чедомиља Мијатовића, Трајан Анђелка Крстића, Карађорђе, Хајдук Вељко и Вујица Вулићевић Стојана Живадиновића и многе друге.
Сва дела Пере Тодоровића можете погледати ОВДЕ, а роман Смрт Карађорђева ОВДЕ.