Tatjana Milivojčević
Smrt je zaborav
„Smrt ne postoji. Dok živimo, smrt je daleko, a kada smrt nastupi, mi više ne postojimo.”
Epikur, 4. v. p. n. e.
Ne mogu se tačno setiti kada sam prvi put čuo nepoznati glas u glavi.
Što sam više znanja sticao, to su misli postajale zbrkanije, kao kada bi stara kuvarica zbućkala neki od čuvenih specijaliteta, tako da ni sama ne može prepoznati o kakvim se namirnicama radi, ma koliko pokušavala.
Svaku sam misao tek napola stizao da obradim, a već je navirala sledeća. Kako su se vidici širili i nove informacije slagale na gomilu, tako sam se sve češće pitao: da li čovek sa toliko znanja može biti u stanju da donosi prave odluke? I šta je u stvari ispravno? A mišljenja sam kako čovek uvek treba da postupa ispravno. Majka me je naučila: po savesti. A onda sledeće pitanje: šta je savest? I tako unedogled…
Nego, da se vratim ja onom mom unutrašnjem glasu, koji, opet, možda i nije moj. Čini mi se kako sam ga prvi put čuo u vreme mojih studija u Cirihu. Sada shvatam kako je taj glas oduvek bio prisutan u meni, samo nisam razvio sposobnost njegovog prepoznavanja i slušanja. Tada sam prvi put jasno čuo kako mi govori:
– Ako čovek može saznati prošlost i predvideti budućnost, onda je sadašnjost vrlo relativna, baš kao i naše postojanje u njoj.
Našao sam se u čudu. Putovao sam do univerziteta i misli su mi bile beznačajne, o vremenu, ili šta ručati. Ni blizu nisam bio dubokoumnim razmišljanjima kada sam ga postao svestan, tog glasa. Ono što je bilo još čudnije, kasnije tokom dana od studenata sam prvi put slušao o spiritizmu. Za mene je to bio neistražen i prilično klizav teren. A opet, setio sam se majčinih ljubavnih vradžbina i Ciganke koja ju je kao devojčicu otela i istim podučila, kao i Vase papučara, koji mi je sudbinu „čitao” sa dlana. Dete je u stanju više da oseća nego što može da razume, i ja sam još kao dečačić osećao neku čudesnu i prijatnu žar u grudima kada sam o natprirodnom slušao. Kako sam sačuvao dete u sebi, i sada sam silno želeo da slušam glas nepoznatog porekla, čini mi se, strastvenije nego što sam žudeo za znanjima koja su mi od profesora i iz knjiga dolazila. I moram da dodam, bio sam potpuno svestan svog nepomućenog razuma i nijednog trenutka nisam pomislio kako ludim i kako je glas zapravo dokaz moje mentalne bolesti.
Otada sam ga počeo pomno slušati. Nije da se nisam pitao ko je, od koga dolazi, iz čijeg se postojanja ovaplotio (ako se takvo šta uopšte može zbiti), ali nisam se preterano time bavio. Više me je zanimalo ono što je imao reći, a potom o istom promišljati. Priznajem kako mi je u mnogim situacijama i te kako pomogao. Recimo, kada je trebalo da potpišem Tajni sporazum sa Austrougarskom, ili kada sam savetovao kralja Milana da dobro razmisli o razvodu od kraljice Natalije i o gnevu naroda koji bi tim činom na sebe navukao. Toliko je jasno govorio da dvojbe nisam imao. Kako i zbog čega, nisam umeo da objasnim, ali bezrezervno sam mu verovao. Činilo mi se kako je uvek radio u mom interesu. Kažem činilo, jer ću vam u narednim redovima potanko ispričati kako sam otkrio ko se krije iza misterioznog glasa.
Kada se mila majčica preselila u drugu dimenziju, nisam bio tužan. Nisam nijednu suzu pustio. Kao da mi je upravo javljeno kako se sprema kiša, a ne kako je najplemenitija i najuzvišenija osoba iz mog života prestala da postoji u ovom svetu. I to nije imalo nikakve veze sa uvreženim poimanjem muškosti i onom bezveznom praznom izrekom kako muškarci ne plaču. Nisam osećao ni bol, ni tugu. Samo je sablasna praznina zjapila, jer majka je čitavog života bila ugrađena u mene, tekla je mojim venama, disala mojim plućima i spavala u mojoj glavi. Pitao sam se koliko će štete njeno odsustvo u meni izazvati. Prilično sebično i hladno, moram priznati. Jedino što je moglo koliko-toliko popuniti jezivu prazninu bio je utešni unutrašnji glas koji mi je govorio: „Nije umrla. Smrt ne postoji. Postoji samo neuništivi duh, ili, ako ti je draže – duša. A duša ništa drugo nije do energija. Energija koja je neuništiva i večna. Ona je u dimenziji u kojoj je oduvek i bila, samo je njeno telo (materija) prestalo da postoji u materijalnom svetu. Nije nestala. I ti ćeš je ponovo videti i čuti. Samo za to ti treba malo više od onoga što imaš i zbog čega možeš čuti mene.”
Zamislite šta sam osećao kada sam slušao kako je majka večna?! Majke i treba da budu večne jer kako bismo inače znali da smo vredni postojanja da nije majki, mislio sam. Desetinu godina kasnije, nakon mnogih spiritističnih seansi kod mog dragog prijatelja Vilijema Steda u Londonu, javio se nakon smrti ni manje, ni više nego njegov duh lično! Koliko je radosti u meni tada bilo! To je bio dokaz kako ništa naše nije bilo uzalud, niti besmislica, kako se u mnogim naučnim krugovima smatralo. Jer znam da su nas, spiritiste, s podozrenjem gledali svi oni čije je saznanje bilo u granicama opipljivog i dokazivog. Zar im nije bilo dovoljno da se sete, recimo, vremena? Ni ono ne postoji izvan nas, nije svojstvo stvari, već našeg poimanja. Ali ljudima je lakše da osude sve one koji su drugačiji (jer, hvala bogu, ima nas koji smo večiti sanjari i vizionari, istraživači kako sebe, tako i sveta u kom živimo), nego da se pozabave razmišljanjima i traganju za odgovorima na neuobičajena pitanja.
Kada je Sted umro, tačnije, nestao zajedno sa Titanikom, prvi put sam zaista osetio teret samoće i starosti. A bogami i siromaštva. Nekako u to vreme razotkrio sam tačno poreklo svog unutrašnjeg glasa. Volim da verujem kako sam ja zaslužan za to, jer kako bih drugačije sačuvao barem privid kontrole nad sopstvenim životom.
Naime, te noći je moj skromni stan zajedno sa mnom drhtao od hladnoće. Čuvena londonska magla uvukla se u svaki ćošak, kao i u sve pore moje izborane kože. Prvi put sam poželeo da budem poput medveda koji u toploj jazbini prespava čitavu zimu i kojeg čuva gusto, neprobojno krzno. Ali pošto je preko mojih staračkih leđa bilo prebačeno tek izanđalo ćebe nalik na švajcarski sir kog sam kao student rado jeo, nisam uspevao da kontrolišem podrhtavanje. I tada sam od dobro znanog glasa čuo priču o sopstvenom životu. Toliko sam bio u šoku zbog novog saznanja da ću vas moliti za oproštaj ako nešto nejasno iznesem trudeći se da ga (se) pouzdano citiram:
„Pitao si se, ostareli Čedomilje, ko ti ovo sve vreme govori, a ni blizu odgovora nisi bio. Čak si se jedno vreme nosio mišlju kako ti se majka Rakila javlja, ali tu si misao brzo odbacio, jer glas je bio muški i sve vreme isti, a i javio ti se prvi put u vreme kada je majka bila među živima. Čak si posumnjao kako on dolazi od tvog oca, ali si i tu misao ubrzo eliminisao, jer on i ti u kratkom periodu vašeg suživota na zemlji niste uspeli da ostvarite bliskost neophodnu da ti se njegov duh javi, kako si mislio da je jedino moguće. Ni na kraj pameti ti nije bilo da sam ja ti! Čedomilj Mijatović! Da, dobro si me čuo, ja sam TI!
Jedino što ti se u ovim godinama kao iskrica javilo, a zatim brzo ostalo da tavori u pepelu jeste misao kako moj (a zapravo svoj) glas odnekud prepoznaješ. Pitaš se, dragi učenjače, čoveče od znanja i ugleda, kako je moguće istovremeno biti i OVDE I TAMO? Kako mogu (možeš) poznavati oba sveta, i ovaj živih i onaj mrtvih? Ljudima nije dato saznanje da istovremeno postoje u obe dimenzije. Istina, bilo ih je takvih, retkih, o kojima istorija svedoči. To su vizionari koji su čovečanstvu donosili promene, napredak i boljitak, a nisu bili svesni tačnog porekla znanja koje im je dolazilo. Ako pažljivije budeš proučio, otkrićeš kako je oko svakoga od njih obavijen veo misterije. I ti si, dragi moj, od takvih retkih jer si sam sebe savetovao, usmeravao, tešio i vodio kroz zemaljsko postojanje, prilično ograničeno i podložno ljudskim zakonima, iznad kojih si želeo da se izdigneš i pronađeš odgovore za više dobro, koje si zapravo oduvek nosio u sebi.
Sećaš li se kako sam ti onomad rekao kako će ti biti jasno kada stekneš posebne sposobnosti osim onih koje već imaš i zbog kojih me možeš čuti? E pa konačno si ih stekao. Ti, kao i svaki čovek, nisi ni mrtav, ni živ, ni ovde, ni tamo, odnosno u isto vreme si i ovde i tamo. A kako je vreme samo u onome koji ga doživljava, nikako izvan njega, ti si to mogao da shvatiš tek kada si duboko proniknuo u svoju suštinu. A tu si, dragi moj Čedomilje, kao i nebrojeno puta, video nesagledivi ponor. Nisi hteo da veruješ, mili moj altruisto, kako je čovek zapravo baš to, nesaglediv, dubok i mračan poput svemira iz kog je potekao. Praznina koja večito zjapi i nema mu spasa. Nije Bog čoveka poslao na zemlju da ga spase, već da vidi koliko se ta njegova nesaglediva ljudska (a zapravo božanska) priroda da omeđiti. Biće, mnogo.
Svako istinu treba da sazna od svog mrtvaca. A za taj susret potrebno je da čovek otvori novu dimenziju u svojoj praznini. Osim toga, i granica između života i smrti treba toliko da se istanji da se na njoj pojave rupe nalik onim na starim čarapama.”
***
„Pa da mi je i dolinom smrti proći, zla se ne bojim, jer si ti sa mnom.”
Psalam 23
Više nisam u šoku i ne plašim se kada mi se javiš. Naprotiv, radujem se, jer znam da si uvek sa mnom, smrti/senko moja i željno iščekujem svaki naš razgovor. Ti si mi najverniji i najiskreniji sagovornik kojeg sam u životu imao. Drago mi je što smo se i sada, u šetnji uz Temzu „raspričali”, dok mi je sunce grejalo ostarele kosti. I njih, slutim, zove zemljica. Uskoro će se sjediniti. Hoćeš li da razgovaramo o zaboravu, toj najtežoj čovekovoj kazni? Znam da me ti nikada nećeš zaboraviti. Kaži mi, ipak, hoće li me ljudi zaboraviti?