Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Nenad Smiljković
Šljivik
Otkako znam za sebe, nešto nije bilo u redu s tim voćnjakom, kvadratnom parcelom od nepuna dva ara iza ambara mog dvorišta. Trava i nekako, ali tu se voćka nije mogla zapatiti. Rasli su fidani, nije da nisu, proštrkli bi avetnim granama ka nebu, ali to je išlo sporo, na ivici opstanka. U proleće bi ispupio pokoji cvet na šljivi ili jabuci, olistala bi stabla nekom memljivom nijansom zelene boje, a u leto bi to malo plodova bilo kvrgavo, ispijeno, kao da prirodni imperativ tog drveća nije bio da rodi. Iza ambara su prve sadnice jabuka i šljiva bile vitalnije, ali od sredine pa sve do Magdinih njiva ka potoku to je sve zakržljalo.
Jedino stameno drvo beše šljiva džanarika, iz turskog doba, odmah u ambar, natkriljujući ga trošnim granama proštrklim iz vremešnog, ispucalog stabla. Poslednji očev zasad šljivika pre deceniju je bolećivo tavorio između kamenog zida dvorišta i mešavine plota od pruća i taraba duž svojih ivica. Ogradio sam šljivik, hteo sam da po njemu luta i kljuca živina, solidno zaklonjena od pakosnih lisica iz lugova preko potoka. Ali i živina se čudno ponašala, nekako se nije približavala središtu voćnjaka, više se držala uz staru šljivu i ambar. Ono malo pernatih dvonožaca što se usudi da krene do voćnjaka je bilo nekako odsutno; stajale bi te kokoši, plovke, dukatke kao ukočene, dok ih prelet jastreba ne trgne iz te obamrlosti. Ni komšijske odbegle svinje tu ne bi nikada zalazile još dok je šljivik bio neograđen. Zelembaći i zmije behu svuda oko šljivika, ali unutar njega nikad da ih vidiš u obamrlim vlatima pirevine i maslačka. Pamtim kao dete da je par dukatki opkoljavalo dugog smuka iza ambara, primoravši ga da zađe u pokošeni šljivik. Gledao sam kao na dlanu iz krošnji džanarike kako se zmija bez orijentacije kreće u polusvesti. Najhrabrija dukatka je dohvatila za glavu, izvukla van šljivika i nasta gozba.
Stoka je odbijala seno iz šljivika. Pokojni otac se žalio da mu je mučno u glavi kada svakog maja kosi šljivik tih pola sata. Čudno, kao da se u svetlom i vedrom danu samo nad šljivikom nadneo nevidljivi, turoban oblak, te nekakvim magnetizmom skreće pažnju na anemična stabla.
Šta znam o šljiviku? Ono što znam i o svojoj kući. Moj pradeda se, nakon delidbe sa trojicom braće, doselio iz gornjeg dela sela u ovaj središnji deo pre 145 godina, bliže potoku, kako bi se približio parcelama plodnih rečnih njiva od kojih su živeli. Tamo gde su sada Magdine njive, mesto se zvalo Jalovište; i dan-danas takav naziv koriste najstariji u selu. Ovakvo ime je išlo u prilog zato što je polovina pomenutih njiva bilo neplodno, trebalo je dobro nađubriti te njive stajnjakom zarad minimalnih prinosa. Deda mi je govorio da je na mestu gde je nicalo sadašnje imanje bila prava pustelija, ledina ispod koje su se širile plodne bašte kraj potoka. Na mestu gde je sada šljivik, beše privremena staja za kravu i tor za ovce. Govorili su da su te životinje omađijane, jer ih noću jašu veštice. Mleko je bilo vodenasto, sir nemastan, stoka bi živnula samo za vreme ispaše po okolnim ledinama. Preseljenjem životinja u dvorištu, život se u njima vratio.
Oduvek je bilo čudno boraviti u šljiviku. Kako sam zagazio u pedesete, sve sam nekako više bio kod kuće nakon činovničkog posla, tako da su mi poslovi na skromnom imanju oko kuće bili prava psihoterapija. Ali te polumrtve grane voćaka, proštrkle ka nebu poput dugačkih prstiju koščatog sveca, udova pauka, antena čudnih svetova, kakve bi dočarali pisci petparačkih časopisa stravičnih priča, su mi unosile pritajeni nemir, sumnju, slutnju. Orezivao sam te proštrkle grane svakog februara, a one mi zahvaljivale nerodom.
Opština je vršila besplatnu analizu zemljišta seoskih domaćinstava. Od tri uzorka koja sam mogao birati iz svojih parcela, uzeh i iz šljivika. Ništa značajno nisu pokazale analize, sem da je zemljište nešto kiselije, normalno u ovom kraju.
Bio sam tog letnjeg podneva kod komšije, pozvao je rašljara da mu pronađe dobro mesto za bunar iza kuće. Nisam verovao u takve metode otkrivanja vode. Ipak, u afektu, pozvao sam ga da mi ispita šljivik. Vrzmao se po šljiviku, hodajući normalno, ubrzano, oklembešeno. Podsetio me na pokojnog oca kada je kosio šljivik, podsetio me je na mene kada kosim šljivik. Na kraju je iznureno prišao do trupaca kraj ambara gde sam sedeo, zabrinuto rekavši da ovde ima vode. Neka duboka, dosta daleka vodena žila, ali vrlo jaka. Rekoh da je očigledno, pošto se iz bunara iznad u proleće izlivao višak vode po celom šljiviku. Odsečno me prekinuo, rekavši da je ovo druga voda. Nije hteo novac, dovršio je pivo i nemo otišao. Zatekao sam sebe u gluposti da zovem rašljara pri punom bunaru iznad šljivika. Neka mutnoća, zatupljenost uma mi se nakupila tog sutona.
U zimu sam išao preko brda u susedno selo, u pijačnom danu. Bilo je uoči Nove godine, šumama i goletima je bilo nešto snega i bio je pravi podvig da sa komšijama višesatno pešačim zimskom idilom. Sam se ne bih ni usudio poći, premda su tog leta harale vesti o kozama pojedenim do rogova. Pun adrenalina od pešačenja, prošetao sam među klimavim tezgama u malenom selu, okićenom pretprazničnom atmosferom. Kupio sam švercovanu pirotehniku, konzerve riba i slatkiše unucima, koliko je moglo stati u rancu. Jeli smo s komšijama pečenje i salate u zadimljenoj, šatorskoj mehani, posoljeni treš muzikom. Krenuli smo nazad oko dva po podne u novom, dvočasovnom pešačenju međuseoskim dolovima ka kućama. Sneg nas je u povratku ćarlijanjem ispraćao sve do pola puta, a onda počeo jačati. Već smo bazali u snegu od jednog peda kada smo se rastali kod Lisičjih rupa, gde se dvojila staza do komšijske mahale. Meni je ostalo spustiti se niz kratku padinu, preći potok, poorane bašte i Magdine njive.
Komšije su bile svedoci da sam u mehani popio jednu čašu grejanog vina s cimetom još pre podneva, te da nije moguće napiti se. Uz toliku podlogu mesa i napornog pešačenja, uticaj malo alkohola na moju svest je bio nikakav. Nisam ja komšija Rade, što svoj antifriz nadiže svakih četvrt sata iz unutrašnjeg džepa prsluka. Ali desio se taj užas da sam nakon ulaska u Magdine njive izgubio svest.
Bazao sam negde od sredine Magdinih njiva gotovo bez svesti. Severac i pahulje su jačali, ali sam bio nekako odsutan da obrazima osećam oštrinu vetra i hladnoću vlažnih pahulja. Nekakvo mutavilo me spopalo, samo najprizemnija svest i refleksi da održavam telo uspravnim, držim ukočen pogled i pravim pokrete koračanja po snegu. Bilo mi je toplo; u ledenom, snegom zasipanom danu sam po koži osećao julske vrućine, kao da me peckaju avgustovski komarci, mile nakoćene septembarske buve po meni. Znojio sam se, refleksno razmotavši šal sa vrata, bacivši šapku sa glave. Preda mnom je zračila čudna svetlost, podeljena u snopove najčudnijih boja. Tanki svetlosni snopovi su izlazili iz grana obamrlih voćki koje sam prošlog februara krojio. Hodao sam negde do sredine šljivika i stao ispred nečeg prozirnog, ipak dovoljno jasnog da mu se sagledaju ivice tela. Prvo je ličilo na sklupčanog ježa, par puta većeg od mene, a onda je moj zamućeni razum to video kao neuredne grane oko centralnog stabla što ide visoko unedogled, ka stratosferi i iznad nje, kroz čije prozirne vene putuju ka beskrajima svemira tanki snopovi svetlosti iz okrojenih grana pulsiranjima nalik otkucajima srca. Gledao sam tih trenova ovo isto mesto na kome stojim kako se smenjuju predeli, ali nekako unazad. Čas je otac kosio, čas deda, dok im iz glave izlazi tanak pramen iste one svetlosti kao iz grana voćki. Čas proždrljive ptičurine progone beznogog reptila. Onda su stabla u šljiviku nestala, beše pusta ledina iz koje su izlazili brojni tanki snopovi svetlosti nad vlatima trava. Zaledi me od straha prikaz pogrbavljenih spodoba u crnim ritama kako maltretiraju životinje uz kratak prikaz drvenog objekta koji nestaje i keženje tih istih spodoba sa nestajućeg tavana. Zbunilo me je to lice, ličilo je na nekog dalekog pretka komšije Radeta. Slike su se i dalje menjale, nestala je i ledina, samo blato, bio sam u basenu nekakvog plitkog mora, slani ukus i danas osetim kada se setim vizije. Imao sam utisak da dišem na prorezima oko vrata, da ću zaplivati, ruke i noge su mi bile nekako… široke. More se gubilo…
Drmali su me i šamarali neki ljudi. Pod lutajućim snopom baterijske lampe primetih sinovljeve cipele, čudio sam se kako je brzo stigao iz grada. Tu je bila i moja žena, bila je u gostima kod sina. Beše duboka noć, ali belina snega je činila mrak ne toliko jakim. Sneg je bio nešto preko kolena. Imao sam promrzline, ali se ništa nije moralo seći. Gurali su mi vreli čaj i tople obloge oko ruku i nogu, dok sam ja u polusvesti tražio da vidim šta je posle mora. Primio sam još nekoliko drmanja i šamara kada sam shvatio da sam u svojoj sobi, presvučen u pidžamu.
Prve su stigle komšije, na vikanje vozača kamiona za čišćenje puta da je pod svetlima ispod seoskog druma, negde oko 23.15 časova ugledao „zavejanog, ukočenog čoveka iskolačenih očiju kako stoji u šljiviku”.