Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
Uskoro će pet godina kako sam oslepeo, pomislio bi Ognjen često ovih dana, gledajući zrak jutarnjeg sunca što se probija kroz prorez između dasaka ili pukotinu na zidu. Kao pet dana da je prošlo.
Jasno se sećao poslednjeg pogleda kojim je obgrlio rođeni krš. Ne može da se seti samo koliko je dugo taj pogled lebdeo nad zavičajem. Možda pet minuta. Možda i pet časova. Svakako dovoljno dugo da prokune sebično tlo, glad, bedu, ovce, Turke, bolest koja je odnela majku i seoskog kneza što ga je krvnički tukao, grdeći ga da je neradnik i da ga je trebalo ostaviti u planini vukovima. Zar sin njegovog pobratima, što poginu u Vukalovićevoj buni (đavo da je nosi, nju i svaku drugu), lenstvuje i zgubidani?
A grešio je rakijom omađijani knez: Ognjen se možda jeste s jutrom poslednji dizao, gubio blago, slabo kosio i držao hladovine, ali u celom srezu nevesinjskom, a i šire, nije bilo boljeg guslara. Niko nije znao toliko stihova, niti ih je tako jasno i verodostojno pratio gudalom i prstima. Dramatičnom škripom, kao da tog trenutka tutnje viteški atovi i sevaju hajdučke sablje, ili nežno, pitomo, kada peva o devojačkoj lepoti. Na sijelima, dok su ostali momci bacali kamena i navlačili konopac, on bi seo pokraj nekog slepog starca, što je ko zna otkud dogonio, da čuje kakav novi stih i posmatra kako ovaj plete prstima po struni.
Baš uz jednog takvog barda krenuo je u svet kada je shvatio da protiv sebe ne može, da će ga čitav život mučiti okolina što s prezirom gleda na lagodan život, te da će ga i u svetu ceniti samo ako oslepi kao i toliki blagosloveni koji su tim putem prošli. Dovoljno je bilo da zažmuri.
Tako je pet leta lutao drumovima, a gde god se govorilo i pevalo srpski, proneo se glas o Ognjenu Hercegovcu. Pohodio je Bosnu, Srbiju i bogate carske krajeve preko Save i Dunava. U manastirima i selima, na crkvenim saborima i narodnim zborovima, po guvnima i begovskim kulama, svugde je neko pustio suzu, uzdahnuo i okuražio se, duboko ganut njegovom pesmom. Svugde su ga primili na konak, nahranili i obukli.
Živeo je kako je oduvek želeo, daleko od teške rabote, povazdan sa guslama u rukama, tim svetim komadom drveta s pola prsta tananom karlicom i rogatom jarećom glavom na vrhu. Danju u pomrčini unutrašnjosti sopstvene lobanje, noću zagledan u Kumovu slamu, jedina briga bila mu je da neko ne razazna dva živa oka što se kriju ispod spuštenih kapaka i trapavih pokreta. U prvo vreme ga je morila pomisao da bi mogao biti otkriven, pa je čkiljio ne bi li opazio kakav sumnjičav pogled, no ubrzo je postao siguran u sebe i svoju veštinu. Sve do ovog proleća.
***
Zimovao je u Sremu. Tu je upoznao Peru Dmitrova, dobroćudnog momka, vršnjaka, vrsnog guslara, istinskog slepca. Pera je živeo u kolibi nadomak Nikolajevske crkve u Irigu, pod čijim je baroknim zvonikom nedeljom pevao. Uz njega je boravilo i jedno slaboumno siroče, momčić od petnaestak godina koji mu je leti vodio zapregu po vašarima, a zimi skupljao drva i ložio vatru. Provodili su dane učeći jedan drugog mnogim stihovima, a neretko su ih i sami slagali.
Kada je okopnio sneg, Ognjen se uputi natrag u Srbiju, obećavši da će na jesen ponovo preći Savu i doneti nove pesme i priče koje će pesme postati. Pera setno uputi stakleni pogled u pravcu njegovog glasa:
– Nećeš.
Ubrzo je stigao u Beograd. Tog proleća padale su velike kiše, reke su nabujale i Ognjen odluči da ostane u varoši do leta. Spavao je s prosjacima i ostalim nevoljnicima u lagumima ispod tvrđave koju su pre svega osam godina napustile poslednje turske straže. Dane je provodio na Velikoj pijaci guslajući, ponosan što nikada ne ponavlja stihove. Povremeno je osluškivao priče seljaka koji su carigradskim drumom donosili robu i vesti o stanju na putevima i ćuprijama, te žandarme i činovnike iz obližnje Glavnjače. Po kafanama su naglas čitane novine, a Ognjen je primetio da se u njima često spominje njegova rodna gruda, neobuzdana i vazda pobunjena Hercegovina.
Ljudi su ovde manje obraćali pažnju na druge, pa i na njega. Nisu se zadržavali da čuju pesmu, već bi varošani u prolazu ostavili koju paru, a seljaci jabuku ili kobasicu. Ipak, zaradio je za mesec dana u Beogradu više no za celo leto potucanja po drumovima. Čudno je to, mislio je, mogao je čitavo veče da gudi pored nekog ognjišta, da za to dobije tanjir kačamaka ili vunene čarape, pa da budu zadovoljni i slušaoci što su ga častili za njegovu pesmu i on što će napuniti stomak ili prespavati na toplom. Na gradskoj kaldrmi niko ga nije slušao, a svi su mu davali kao da su dužni da deo stečenog ostave pevaču.
Uvidevši ovu osobinu stanovnika varoši, Ognjen reši da okuša sreću i dođe do prvog među varošanima – do mladog knjaza. Za tu priliku sastavio je u deset slogova pesmu o junačkoj pogibiji knjaz Mihaila. Jedne junske nedelje zauzeo je busiju pred Sabornom crkvom i strpljivo čekao. Kada je služba privedena kraju, oglasi se tiho jeka napete strune, a zatim i pesma upola glasa. Krajičkom oka gledao je, pognute glave, u lokvu ispred crkve, pa kada se u njoj ukaza odraz dve uglačane crne čizme, plavih jahaćih čakšira i crvene svečane bluze, Ognjen čvrsto zatvori oči, podiže glavu i pusti glas. Osetio je kako svetina, koja do malopre nije obraćala pažnju na njega, sada ćuti i gleda u pravcu grlatog mladića. Nizao je sve podvige umorenog vladara za koje je znao, ali i one za koje niko do toga dana nije čuo. To je potrajalo dva ili tri minuta, a onda, prizvavši (sve u stihu) božju kaznu na ubice i milost na novog gospodara, okonča pesmu. Srce mu je tuklo toliko da nije čuo korake koji prilaze.
– Vrlo lepo. Zaista, vrlo lepo – reče dubok muški glas.
Ognjen je sedeo nepomično, samo uplašeno klimnu glavom. Zatim oseti u šaci hladan metal. Tada učini nešto nesmotreno. Za sve godine slepačkog života nije pogledao čoveka u oči. Nije imao želju. Ali sada ga obuze sumanuta potreba da vidi knjaza srpskog. Otvori oči i iz žablje perspektive pogled mu pređe preko reda zlatne dugmadi, visoke kragne koja je blago pritiskala izbrijani podbradak, tankih brkova i okruglog nosa. Preplavi ga talas strave. Dva smeđa oka ispod crnih obrva gledala su pravo u njegove oči. Zatim se knjaz blago namršti, pa se okrete na peti i uputi se, u pratnji svite, prema izlazu iz porte. Ognjen tada shvati da nesmotreno šara pogledom po okupljenom narodu, no da njega na sreću ne gleda više niko. Spusti glavu i otvori dlan na kom je ležala kovanica, lepa kao da je jutros bila ispod čekića. Na njoj se nalazio srebrni profil istog onog podbratka, nosa, brkova i obrva koje je koji tren ranije gledao nad sobom.
Sve ovo protumači kao znak i bez razmišljanja se kroz obrise nekadašnje Varoš kapije uputi što dalje od Beograda.
Hodao je danima, izbegavao ljude, noćio pored puta i sanjao usnulog knjaza Milana. Ovaj put video ga je odozgo, kako bi ga videla ptica. Najednom, knjaz bi otvorio oči kao da se nečega setio, kao da je shvatio da ga je prevario lažni slepac, pa zove žandare koji sedlaju konje i kreću u poteru. Tada bi se Ognjen budio u znoju.
***
Leto je sazrelo kada ga je Bog (ili vrag) naveo u glasovitu kuću gazda Markovu. Gazda Marko bio je bogat čovek iz ugledne porodice. Deda mu je, kažu, ratovao uz Karađorđa. Otac bio ustavobranitelj. On se sam, kada je o politici reč, pravio nemušt. Više je voleo da radi, zaradi i ne duguje nikome. Voleo je vino, gusle i pesmu. Povrh svega voleo je kći Poleksiju.
Mladi guslar mu se dopao, pa ga je bogato darivao i dozvolio mu da ostane pod njegovim krovom koliko mu je volja. A otkad je prvi put, krišom, video gazdinu jedinicu, Ognjen je jedino želeo da što duže bude u njenoj blizini. Na um su mu, kao nikada do tad, dolazili stihovi o ljubavi, devojačkoj vedrini i divoti, i sve ih je pripisao vilama, starim kraljicama i lepim turskim kćerima. Snevao je katkad kako sa devojkom bujnih grudi i širokog osmeha živi baš ovde, kao domazet, ili kako ga ona prati na njegovim putešestvijima. Jednom prilikom je čak, u snu ili na javi, video sebe i nju na pragu rodne kuće, dok deca, sve jedno drugom do uva, trče po kamenom polju. Kradom je posmatrao kako radi domaće poslove i u tome pronalazio užitak kakav nikada u životu nije doživeo.
U danima između Ognjene Marije i Ilije Gromovnika, kada je strogo zabranjeno kupati se u reci, momak je sedeo na obali bistre vode i tesao novo gudalo. Zapara je bila nepodnošljiva i spas je potražio pod stoletnim bukvama. Nije bio jedini. Devojka se pojavila niotkuda. Pritajio se iza cerovog grma. Ona se obazrivo okretala, a kada je bila sigurna da je niko nije pratio, razveza pregaču, izu opanke i skide suknju. Zatim je, pokrivena samo širokom belom lanenom rubinom od vrata do članaka, pedalj po pedalj, ulazila sve dublje u reku. Ognjen je očarano posmatrao lirski prizor. Izgubio je pojam o vremenu. Poleksija potom izađe iz vode, mnogo brže nego što je u nju ušla. Tanka tkanina pripila se uz obline i ravnine. Voda je kapala sa krajeva platna i dugačke kike. Devojka stade na kamen, a kroz rupu u krošnji obasja je sunce. Pet godina je prošlo otkako sam oslepeo, pomisli Ognjen, a u čakširama oseti napetost.
***
Napetosti se oslobodio sećanjima čim se vratio u podrum gde je noćio i kada je utvrdio da su vrata zabravljena. Onda je ležao i tupo gledao grede na plafonu.
Kada se popeo na doksat, gazda Marko ga upita:
– Odakle si ti beše?
– Iz Hercegovine – odgovori.
– Znam to, iz kojeg sreza?
– Nevesinjskog.
– Priča se po čaršiji da je baš oko tog tvog Nevesinja izbio ustanak. Prvo su hajduci napali turske trgovce, što se dešava, ali kažu da se sada čitava Hercegovina uzbunila, da je sultan digao silnu vojsku, da se crnogorski knjaz priprema za rat… Eto, da znaš – zatim reče da je umoran i da će odmah u postelju. Ognjen učini isto.
***
Pre zore je napustio gazda Markovo imanje.
Kraj postelje ostavio je gusle i štap.
Buna zove svoju siročad.
Konačno je progledao.