Priča sa konkursa Veliki srpski XIX vek 2021. godine
– Stevane?! – uzviknula je Sinđelija, istrčavši u dvorište zbog besomučnog njištanja konja.
Prizor ju je okamenio. Dok se vezana kobila uzalud propinjala, u lokvi krvi pred njom ležalo je ždrebe glave odvojene od tela. Niz nož u Stevanovoj ruci kapala je krv.
Pre samo tri noći on je to malo biće lično izvukao iz utrobe svoje kobile, od koje se godinama nije odvajao. Odvažno ga je nosila tokom Prvog srpskog ustanka 1804, čuvala ga na Jasenjaru kod Svilajnca, pobedila s njim na Ivankovcu, pomogla mu da s Resavcima i ustanicima Petra Dobrnjca donese slobodu Ćupriji, Paraćinu i Ražnju do Deligrada.
Kada je te noći pomogao ždrepcu da prvi put stane na noge, njegova radost prenela se i na nju, po kojoj su mu Grabovčani, kada se kao mlada udovica preudala ne bi li ga prehranila i podigla, nadenuli prezime Sinđelić umesto očevog Rakić.
I sada je bila i užasnuta i zbunjena. I beskrajno umorna, mada je zora tek zarudela. Noćima nije spavala. Stevan se spremao za novi boj protiv Turaka. Čitave nedelje u kuću su im pristizali ustanici iz cele Resave. I prekaljeni ratnici, i novi. Svaki je položio zakletvu i pred njim se pričestio u crkvi nadomak kuće. Tako je bilo pred svaku bitku. Sada su išli da oslobode Niš od Turaka.
Od bolnog njiska kobile Sinđeliji su se oči napunile suzama.
– Zašto, sine?!
– Zato što ne znam hoću li ću se ovoga puta vratiti – uzdahnuo je Stevan. – A kobila se uvek vraća na mesto gde joj je ubijeno ždrebe. Tako ćeš i ti znati. Da me ne čekaš ako dođe bez mene, prevrnutog sedla.
– Bog s tobom, Stevane! – brzo se prekrstila. – I kobila je majka. Kako da podnese odsečenu detetovu glavu? Zar ne znaš da ćeš žnjeti kako seješ?
– Znam, ali… morao sam. Tako mi došlo.
Zaprepašćeno ga je pogledala. Na pragu četrdesete ličio je na oca. Visok, više žilav nego snažan, okretan i spretan, guste kose, očiju crnih kao ponori i zasukanih brkova koje je tašto negovao. „Morao je?! Da nešto ne sluti?”, pomislila je teskobno. „A ide u boj? Ne daj, Bože, molim te!”
Sve njegove bitke je i sama vojevala. Kada bi otišao, trzala se na svaki zvuk konjskih kopita, trnula kada bi neko pokucao na vrata. Koliko je on bio hrabar u boju toliko se ona plašila. Ne za sebe, već za njega.
Sunce se pojavilo i Stevan je pogledao ka nebu.
– Idi – promrmljao je. – Ja ću se za ovo pobrinuti.
Bacio je nož, obrisao šaku o čakšire i prišao kobili. Uhvatio je konopac i jednim jakim trzajem zaustavio njeno novo propinjanje. Prošaputao joj je nešto dok ju je milovao između očiju i ona se smirila.
– Pristavi hranu, majko. Uskoro krećemo. – Duboko potresena je uzdahnula i pošla ka kući.
Kasnije tog jutra otišao je s više od tri hiljade Resavaca, a Sinđelija je ostala da brine. I sa svakim danom postajala je sve zabrinutija. Otpratila ga je desetak dana pred Đurđevdan, a maj se približavao sredini, kada je čula prve vesti. Sin joj je s vojskom još bio kod Niša, a Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac su svoje ustanike poveli nazad, da brane oslobođene krajeve od turskih četa koje su danima izlazile iz Niške tvrđave. Čak ni vest da je Stevan dobro Sinđeliji nije donela mir. Slabo je spavala i svakodnevno se molila, u crkvi palila sveće za zdravlje i sreću u boju. Stevanu i njegovim Resavcima.
A onda jedne noći uopšte nije zaspala. Legla je, ali joj je od uznemirenosti sve smetalo: i gruba rogoza, i šuštanje slamarice, i visina jastuka. Ujutru, kada ni pred ikonama nije našla mir, umesto pripreme doručka porodici, odsekla je komad hleba, čuturicu napunila vodom i s motikom u ruci otišla je u njivu.
Tek je kasno tog popodneva osetila iscrpljenost i, spustivši motiku, uspravila se. Sunce joj je udarilo u oči. Zaštitila ih je rukom, pa se kroz trepavice zagledala u pravilnu narandžastu loptu koja je po krajevima postajala skerletnocrvena. „Kao okupana krvlju”, pomislila je i prekrstila se. I, gonjena novim nemirom, istog časa pošla kući.
– Majko Sinđelija?
Trgnula se na pragu i okrenula.
– Jovane?! – odmah je prepoznala momka iz susednog sela, Stevanovog najmlađeg ratnika.
– Otkud ti?
– Pošao kod tebe…
– Stevan te šalje?! Uđi! – propustila ga je kroz vrata. Delovao je izmučeno. Desna ruka, maramom povijena oko vrata, mrtvo mu je visila na grudima. Primetila je da je odmah skinuo šajkaču kada je ušao. I osetila teskobu, a Stevan joj je i ranije slao glasonoše.
– Sedi – pokazala mu je na tronožac pored ognjišta. Ostao je da stoji.
– Je l’ to iz bitke? – pogledala je u njegovu ruku. Klimnuo je glavom.
– Znači… najzad je počela? – srce joj je ubrzalo ritam. – Šta mi je sin poručio? Jovan je skrenuo pogled. I mada ništa nije rekao, shvatila je.
– Neće se vratiti? – prošaputala je. Odmahnuo je glavom.
U šoku, nekoliko trenutaka ga je nemo gledala. A onda su joj suze navrle na oči i gurnula je lice u šake. Da ih obriše, da ne sramoti Stevana.
– Kako? – prošaputala je kroz stegnuto grlo.
– Kao junak – odlučnost u njegovom glasu zasekla je vazduh u sobi. Odjednom je zvučao kao stari, prekaljeni ratnik. – Treba da se ponosiš njime.
Klimnula je glavom, zagrizavši usne da zadrži suze.
– Pričaj… – pogledala ga je preklinjući. – Gde?
– Na brdu iznad Niša. Turci ga zovu Čegar jer je u obliku potkovice. Stradali smo zbog izdaje – poraženo je priznao i tek tada seo. – I zbog razdora u našoj vojsci. Da smo napali Turke čim smo stigli, kako su vojvode Stevan i Dobrnjac hteli, Niš bi odavno bio naš. Međutim, Miloje Petrović, koga je vožd Karađorđe postavio za komandanta, naredio je da se prave utvrđenja dok nam Rusi ne priteknu u pomoć. I tako smo, čekajući, iskopali šančeve i napravili magacin za municiju – na tren je zastao. – Bitka je počela iznenada, u zoru. Odolevali smo topovskoj paljbi i odbijali napade sve dok Turci nisu počeli da izlaze iz zemlje. Bukvalno. Nismo ni znali za te tunele… Počela je borba prsa u prsa. Sablje su sevale, glave letele, jauci i krv na sve strane…
– I? – upitala je Sinđelija gutajući suze.
– Bio sam daleko od vojvode, u šancu na vrhu brda. Bilo mi je krivo kada me je tamo rasporedio, ali sada znam zašto. Hteo je da se spasem, odatle sam najlakše mogao da se izvučem sa bojišta. Ali nisam. Niko od nas u tom šancu nije ni pomislio na to. Čak ni kada su nam Turci zauzeli donje rovove, a vojvoda nas razrešio zakletve i naredio da se spasavamo. Borili smo se sve do eksplozije od koje je ceo Čegar poleteo u vazduh.
– Od turskih topova?
– Ne. Od našeg baruta.
– Kako od našeg? – Sinđelija je posumnjala da je dobro čula.
– Ne znam kako se tačno dogodilo, nisam video – slegnuo je ramenima. – Kazali su mi da se vojvoda Stevan prekrstio i pucao u naš magacin sa barutom… U suprotnom bismo Turcima živi pali u ruke.
Sinđelija je šakom prekrila usne da zaustavi krik.
– Kada sam došao svesti – nastavio je Jovan – ležao sam pod mrtvim Turčinom i tako ostao dok se sve nije utišalo. Ustao sam – oči su mu se ispunile suzama – i kao da sam kroz vekove video Kosovo polje posle boja. Na hiljade mrtvih. I njihovih, i naših. Tamo smo izgubili cara Lazara, a na Čegru vojvodu Stevana i skoro sve Resavce. A Huršid-paša je naredio da mu se sve srpske glave odnesu. Dere kožu sa njih i puni ih pamukom. Hoće da ih pošalje sultanu u Stambol kao dokaz pobede – glas mu je zadrhtao.
Sinđelija je duboko udahnula. Jednom, pa još jednom. Užas ju je kao sabljom presekao preko stomaka. U trenu je videla preklano ždrebe i Stevana. Glava odvojena od tela.
Jovan je otišao, a ona je počela da se pita šta je istina. Momak je rekao da ništa nije video, samo čuo priču. A priče se nadovezuju od usta do usta. Gde je kobila? Da li je i ona stradala? Možda su oboje preživeli i ona će joj ga ipak doneti? Ranjenog, bez ruke ili noge, ali živog? Nada je upalila vatru i ona je počela da tinja. Sve postojanije kako su dani prolazili.
Tog jutra je ustala ranije. Kao da je znala. Mirno se obukla i izašla u dvorište. I pre nego što je pogledala u tom pravcu, osetila je njeno prisustvo. Bila je to Stevanova kobila. Sa prevrnutim sedlom. Stajala je mirno i dostojanstveno, na istom mestu na kom je onog dana gledala svoje ždrebe. Njušila je mesto kao da još može da oseti njegov miris.
Tog trenutka nisu bile čovek i životinja, već dve majke koje dele isti bol, isti užas, isto pomirenje sa usudom. Sinđelija joj je vratila sedlo na mesto, zategla ga i uzjahala je. Znala je da je samo ona može odvesti do tela, a možda i glave njenog nesrećnog Stevana.