Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
– Стеване?! – узвикнула је Синђелија, истрчавши у двориште због бесомучног њиштања коња.
Призор ју је окаменио. Док се везана кобила узалуд пропињала, у локви крви пред њом лежало је ждребе главе одвојене од тела. Низ нож у Стевановој руци капала је крв.
Пре само три ноћи он је то мало биће лично извукао из утробе своје кобиле, од које се годинама није одвајао. Одважно га је носила током Првог српског устанка 1804, чувала га на Јасењару код Свилајнца, победила с њим на Иванковцу, помогла му да с Ресавцима и устаницима Петра Добрњца донесе слободу Ћуприји, Параћину и Ражњу до Делиграда.
Када је те ноћи помогао ждрепцу да први пут стане на ноге, његова радост пренела се и на њу, по којој су му Грабовчани, када се као млада удовица преудала не би ли га прехранила и подигла, наденули презиме Синђелић уместо очевог Ракић.
И сада је била и ужаснута и збуњена. И бескрајно уморна, мада је зора тек зарудела. Ноћима није спавала. Стеван се спремао за нови бој против Турака. Читаве недеље у кућу су им пристизали устаници из целе Ресаве. И прекаљени ратници, и нови. Сваки је положио заклетву и пред њим се причестио у цркви надомак куће. Тако је било пред сваку битку. Сада су ишли да ослободе Ниш од Турака.
Од болног њиска кобиле Синђелији су се очи напуниле сузама.
– Зашто, сине?!
– Зато што не знам хоћу ли ћу се овога пута вратити – уздахнуо је Стеван. – А кобила се увек враћа на место где јој је убијено ждребе. Тако ћеш и ти знати. Да ме не чекаш ако дође без мене, преврнутог седла.
– Бог с тобом, Стеване! – брзо се прекрстила. – И кобила је мајка. Како да поднесе одсечену дететову главу? Зар не знаш да ћеш жњети како сејеш?
– Знам, али… морао сам. Тако ми дошло.
Запрепашћено га је погледала. На прагу четрдесете личио је на оца. Висок, више жилав него снажан, окретан и спретан, густе косе, очију црних као понори и засуканих бркова које је ташто неговао. „Морао је?! Да нешто не слути?”, помислила је тескобно. „А иде у бој? Не дај, Боже, молим те!”
Све његове битке је и сама војевала. Када би отишао, трзала се на сваки звук коњских копита, трнула када би неко покуцао на врата. Колико је он био храбар у боју толико се она плашила. Не за себе, већ за њега.
Сунце се појавило и Стеван је погледао ка небу.
– Иди – промрмљао је. – Ја ћу се за ово побринути.
Бацио је нож, обрисао шаку о чакшире и пришао кобили. Ухватио је конопац и једним јаким трзајем зауставио њено ново пропињање. Прошапутао јој је нешто док ју је миловао између очију и она се смирила.
– Пристави храну, мајко. Ускоро крећемо. – Дубоко потресена је уздахнула и пошла ка кући.
Касније тог јутра отишао је с више од три хиљаде Ресаваца, а Синђелија је остала да брине. И са сваким даном постајала је све забринутија. Отпратила га је десетак дана пред Ђурђевдан, а мај се приближавао средини, када је чула прве вести. Син јој је с војском још био код Ниша, а Хајдук Вељко и Петар Добрњац су своје устанике повели назад, да бране ослобођене крајеве од турских чета које су данима излазиле из Нишке тврђаве. Чак ни вест да је Стеван добро Синђелији није донела мир. Слабо је спавала и свакодневно се молила, у цркви палила свеће за здравље и срећу у боју. Стевану и његовим Ресавцима.
А онда једне ноћи уопште није заспала. Легла је, али јој је од узнемирености све сметало: и груба рогоза, и шуштање сламарице, и висина јастука. Ујутру, када ни пред иконама није нашла мир, уместо припреме доручка породици, одсекла је комад хлеба, чутурицу напунила водом и с мотиком у руци отишла је у њиву.
Тек је касно тог поподнева осетила исцрпљеност и, спустивши мотику, усправила се. Сунце јој је ударило у очи. Заштитила их је руком, па се кроз трепавице загледала у правилну наранџасту лопту која је по крајевима постајала скерлетноцрвена. „Као окупана крвљу”, помислила је и прекрстила се. И, гоњена новим немиром, истог часа пошла кући.
– Мајко Синђелија?
Тргнула се на прагу и окренула.
– Јоване?! – одмах је препознала момка из суседног села, Стевановог најмлађег ратника.
– Откуд ти?
– Пошао код тебе…
– Стеван те шаље?! Уђи! – пропустила га је кроз врата. Деловао је измучено. Десна рука, марамом повијена око врата, мртво му је висила на грудима. Приметила је да је одмах скинуо шајкачу када је ушао. И осетила тескобу, а Стеван јој је и раније слао гласоноше.
– Седи – показала му је на троножац поред огњишта. Остао је да стоји.
– Је л’ то из битке? – погледала је у његову руку. Климнуо је главом.
– Значи… најзад је почела? – срце јој је убрзало ритам. – Шта ми је син поручио? Јован је скренуо поглед. И мада ништа није рекао, схватила је.
– Неће се вратити? – прошапутала је. Одмахнуо је главом.
У шоку, неколико тренутака га је немо гледала. А онда су јој сузе наврле на очи и гурнула је лице у шаке. Да их обрише, да не срамоти Стевана.
– Како? – прошапутала је кроз стегнуто грло.
– Као јунак – одлучност у његовом гласу засекла је ваздух у соби. Одједном је звучао као стари, прекаљени ратник. – Треба да се поносиш њиме.
Климнула је главом, загризавши усне да задржи сузе.
– Причај… – погледала га је преклињући. – Где?
– На брду изнад Ниша. Турци га зову Чегар јер је у облику потковице. Страдали смо због издаје – поражено је признао и тек тада сео. – И због раздора у нашој војсци. Да смо напали Турке чим смо стигли, како су војводе Стеван и Добрњац хтели, Ниш би одавно био наш. Међутим, Милоје Петровић, кога је вожд Карађорђе поставио за команданта, наредио је да се праве утврђења док нам Руси не притекну у помоћ. И тако смо, чекајући, ископали шанчеве и направили магацин за муницију – на трен је застао. – Битка је почела изненада, у зору. Одолевали смо топовској паљби и одбијали нападе све док Турци нису почели да излазе из земље. Буквално. Нисмо ни знали за те тунеле… Почела је борба прса у прса. Сабље су севале, главе летеле, јауци и крв на све стране…
– И? – упитала је Синђелија гутајући сузе.
– Био сам далеко од војводе, у шанцу на врху брда. Било ми је криво када ме је тамо распоредио, али сада знам зашто. Хтео је да се спасем, одатле сам најлакше могао да се извучем са бојишта. Али нисам. Нико од нас у том шанцу није ни помислио на то. Чак ни када су нам Турци заузели доње ровове, а војвода нас разрешио заклетве и наредио да се спасавамо. Борили смо се све до експлозије од које је цео Чегар полетео у ваздух.
– Од турских топова?
– Не. Од нашег барута.
– Како од нашег? – Синђелија је посумњала да је добро чула.
– Не знам како се тачно догодило, нисам видео – слегнуо је раменима. – Казали су ми да се војвода Стеван прекрстио и пуцао у наш магацин са барутом… У супротном бисмо Турцима живи пали у руке.
Синђелија је шаком прекрила усне да заустави крик.
– Када сам дошао свести – наставио је Јован – лежао сам под мртвим Турчином и тако остао док се све није утишало. Устао сам – очи су му се испуниле сузама – и као да сам кроз векове видео Косово поље после боја. На хиљаде мртвих. И њихових, и наших. Тамо смо изгубили цара Лазара, а на Чегру војводу Стевана и скоро све Ресавце. А Хуршид-паша је наредио да му се све српске главе однесу. Дере кожу са њих и пуни их памуком. Хоће да их пошаље султану у Стамбол као доказ победе – глас му је задрхтао.
Синђелија је дубоко удахнула. Једном, па још једном. Ужас ју је као сабљом пресекао преко стомака. У трену је видела преклано ждребе и Стевана. Глава одвојена од тела.
Јован је отишао, а она је почела да се пита шта је истина. Момак је рекао да ништа није видео, само чуо причу. А приче се надовезују од уста до уста. Где је кобила? Да ли је и она страдала? Можда су обоје преживели и она ће јој га ипак донети? Рањеног, без руке или ноге, али живог? Нада је упалила ватру и она је почела да тиња. Све постојаније како су дани пролазили.
Тог јутра је устала раније. Као да је знала. Мирно се обукла и изашла у двориште. И пре него што је погледала у том правцу, осетила је њено присуство. Била је то Стеванова кобила. Са преврнутим седлом. Стајала је мирно и достојанствено, на истом месту на ком је оног дана гледала своје ждребе. Њушила је место као да још може да осети његов мирис.
Тог тренутка нису биле човек и животиња, већ две мајке које деле исти бол, исти ужас, исто помирење са усудом. Синђелија јој је вратила седло на место, затегла га и узјахала је. Знала је да је само она може одвести до тела, а можда и главе њеног несрећног Стевана.