Ko bi u burnim danima borbe za narodno oslobođenje, a u časovima odmora sreo na beogradskim ulicama mladoga čoveka, malo većeg od srednjeg uzrasta, stasita i koštunjava, bela lica i snažnih prsiju, sa širokim plećima i razvijenim mišicama, visokog i vedrog čela, taj bi sreo Simu Milutinovića, čoveka čiji je lik bio pun izraza i odlučnosti. A da je drugom prilikom ko prišao i zakucao na vratima jedne skromne kućice staroga Beograda, taj bi ušao u sobu gde radi raskomoćen, gologlav i bosonog čovek, koji bi češće ustajao od pisaćeg stola, pa bi brzim koracima išao po sobi, dižući rukom kosu uvis i opet prilazeći stolu da pribeleži ono što je smislio. To bejaše Sima Milutinović u radu u početku svoga književničkoga delanja.
Taj neobični Srbin rođen je u Sarajevu 3. oktobra 1791. od roditelja Milutina i Anđelije. Naskoro po njegovu rođenju nevolja mu nagna roditelje da beže i da se seljakaju, dok ne dođoše do Beograda. Školovanje započe Sima u Beogradu, a produži ga u Segedinu i Karlovcima, ali škola ne douči, već se, ostavljen sebi, produži samoučki obrazovati. Za uspešnu trgovinu po svima srpskim krajevima bejaše tada veoma potrebno znanje novogrčkoga jezika. Stoga i Sima poče u Zemunu učiti grčki, a naskoro potom stavi na probu svoj dar trgovački, krenuvši se lađom uz Dunav. Iako imađaše uspeha, ipak ne osta trgovac, niti je on bio samo na to upućen. Zato pređe u već oslobođeni Beograd, gde septembra 1808. postane pisar senatski.
U to doba pada i prva ljubav njegova. Ali on i tu bejaše pesnik: Sima se zaljubi u mladu Turkinju Fatimu. On je i dotle pevao, a tada je verovatno zazujala na liri njegovoj i žica mekše lirike ljubavne. Tih pesama danas nemamo, ali se valja preneti u doba mladosti i zdravlja Simina, u vreme sreće i oduševljenja, pa će se bez ustezanja moći pristati na to da je neki slučaj morao uništiti ove rane, ali možda i najlepše priloge lirike njegove. Godine 1813. Sima je držao predavanja u ondašnjoj Velikoj školi beogradskoj. Ta kobna godina bejaše i za Simu preteška: pored otadžbine, on izgubi i ljubav – svoju Fatimu, koja pogibe pri padu Beograda.
Septembra 22. pređe Sima u Zemun, a odatle, tražeći izbegle roditelje, ode preko Pančeva u Arad, pa onda u Beč, gde izradi da se nekoliko srpskih vojvoda koji su u Aradu bili bačeni u tamnicu oproste okova. Iz Beča se krene preko Hrvatske u Dalmaciju, a zatim preko Grahova stigne u Sarajevo. S proleća 1814. vidimo ga u manastiru Blagoveštenju u Srbiji, kad piše molbu ruskom i turskom caru za spas Srbije, za koju se nedavno borio i oružjem u četi čuvenoga Zeke Buljubaše na Drini.
U oslobođenoj Srbiji Sima posta pisar kod gospodara Jovana Obrenovića, odakle docnije pređe za pisara poznate Narodne kancelarije u Beogradu. Ali ni tu ne osta dugo. Juna 1816. pođe niz Dunav da u Vlaškoj traži roditelje. Na putu se razmimoiđe s ocem, te ostane u Vidinu, gde je imao romantičnih i milih i teških dana, dok se 1818. opet ne vrati u Srbiju, da 1819. pođe ponovo do Kišinjeva u Besarabiji, gde ostane do 1825, dobivajući i sam, kao i ostali emigranti srpski, pomoć od cara Aleksandra I. Pomenom ovoga doba već zalazimo u dane poznatijeg književnog rada Simina.
U Vidinu je zamislio i napisao prvo veće delo svoje „Trojesestarstvo”, a iz toga su mu doba i najlepše lirske pesme. U Kišinjevu se pak družaše s ratnicima iz Srbije, te mu njihovi razgovori raspaljivahu maštu, izazivajući ga na novo pevanje. On sam kazuje kako se tada samo „spustio u mlogotravnu luku, đe sam… lepši i mirisom ljupčiji cvijetak uskinuo i u kitu ga stavio”. Tako je postalo najveće i najčuvenije delo njegovo: „Srbijanka”, u kojoj opeva tek minule borbe za oslobođenje Srbije. U drugoj polovini 1825. pođe Sima u Lajpcig, gde naštampa pomenuto delo u četiri sveske.
Život Simin u Lajpcigu bejaše pravo književničko živovanje. On dođe u dodir, lično ili preko pisama, s učenim književnicima nemačkim, koji se nadmetahu u divljenju srpskoj narodnoj poeziji što je Vuk nedavno bejaše pred svet izneo. Sima bejaše čedo toga junačkog i u pevanju prvog naroda, a uz to i sam pesnik. To ga preporuči svima, i njemu ukazivahu razne počasti književničke. Naučnici i književnici: Grim i Herder, poeta Uland, oduševljena prevodnica srpskih narodnih pesama Talfi, kao i drugi prevodilac Gerhard, i prvak pred svima Gete bejahu prijatelji i poznanici Simini. Sima pomože da se ionako krasno interesovanje za narod naš u Nemaca razvije još više.
Pošto naštampa u Budimu 1827. novo poetsko delo „Zoricu”, Sima ode u Crnu Goru, gde provede na Cetinju sve do smrti vladike Petra I i do stupanja Petra II, kome je pre toga bio učitelj i vaspitač. O načinu ovog nastavničkog rada Simina poznate su nekolike anegdote, koje obeležavaju Simu kao čoveka i tu osobenoga. Iz toga je doba njegova tragedija „Obilić”, drugi dramski pokušaj „Dika crnogorska”, i još nekoliki poetski radovi koji su zagubljeni. Tada je skupljao i narodne pesme koje su izišle docnije u dva izdanja, a malo docnije otpočne izradu „Istorije Crne Gore”.
U leto 1831. Sima dođe u Srbiju, gde je bio u različitim službama, pa je pratio i kneza na njegovu putu u Carigrad. Osem svega, Sima dobi i dužnost istoriografa narodnog, a 11. februara 1835. izdade mu se i objava da mu vlasti budu na pomoći pri skupljanju građe za istoriju srpskoga ustanka. Toga radi Sima proputova po Srbiji, a zatim po prikupljenoj građi izradi „Istoriju Srbije 1813–1815”, pa s kraja 1836. pođe u Lajpcig, da je tamo štampa.
U Lajpcigu provede Sima najveći deo 1837. godine. Tu naštampa odavno napisano „Trojesestarstvo”, „Obilića”, novo izdanje narodnih pesama i „Istoriju Srbije”. U novembru 1837. Sima pođe iz Lajpciga natrag. Na tome putu pohodi Prag, gde probuđena svest narodna uzimaše sve više maha. Odatle se preko Beča krene u Peštu. Ovde i u Budimu proveo je s malim prekidom do leta 1839. Za vreme ovoga svoga bavljenja u Pešti i Budimu Sima bejaše osobiti predmet poštovanja i pažnje ne samo od strane Srba već i svih drugih Slovena. U to doba pada i oduševljenje srpske omladine, koja Simu 1839. s proleća krunisa u brdima budimskim vencem lavrovim u znak narodnoga priznanja. Ali pored lavrova Sima stavi tada na glavu i bračni venac: on se oženi Marijom Popovićevom, „Punktatorkom”, koja je bolje od svih umela tumačiti njegovu „Srbijanku”.
U drugoj polovini maja 1839. Sima siđe sa svojom mladom u Beograd, gde se stalno nastani, dobivajući od tada pa do smrti različite službe državne, s prekidom od godine dana, koju je, kao politički nezadovoljenik, proveo u Vidinu.
Osem mnogobrojnih članaka i sitnijih, većinom političko-partijskih pesama, Sima naštampa 1844. „Trojebratstvo”, poslednje zasebno poetsko delo svoje.
Među tim se približavahu znameniti događaji koji pred kraj prve polovine ovoga veka dadoše silan podstak narodnome kretanju i slobodoumlju. Sima je jednako bio u borbi političkoj, književnoj, činovničkoj, i u materijalnim neprilikama. Pokretu ilirskom postade odlučan protivnik, ustajući naročito protiv izveštačenoga imena ilirskoga.
Pretposlednje godine svoga života, 1846, Sima pođe na daleki put. Ondašnja mu vlada srpska poveri da odvede do Kijeva šest pitomaca za bogoslovske nauke. Oni udariše lađom do Odese, a odatle na dvojim kolima do Kijeva. Tu ostavi pitomce, pa se onda sam na svoju odgovornost uputi u Moskvu, a odatle i u Petrograd. Tek posle pet meseci stiže natrag u Beograd. O tome putovanju ima zanimljivih anegdota, ali je najvažnije pomenuti da je Sima sam opisao taj put u pismima, štampanim iduće godine u „Srpskim novinama”. Štampano je svega deset pisama, i sva su odlična po zanimljivosti pričanja i bogata faktima. On se sastajao sa Bođanskim, Srežnjevskim, 
Pogodinom i drugima; video je oriđinal Križanićeve „Gramatike” i njegove „Istorije Slovena”, itd. U jedanaestom pismu, koje je ostalo u rukopisu po smrti mu, nalazimo i ova lepa kazivanja: „U istom gradu (Petrogradu) vidio sam jednoga činovnika i zreloga muža da on u jednoj kutijici čuva, kao časno drevo ili drugu koju svetinju, jedan komadić ogorela drveta od očine mu kuće slemena, što mu je iz svega očinstva i porodice preteklo od Bonapartovoga bogomrskoga na Rusiju napadenija, i to kada god otvori i pogleda, zalije ga i suzama, kako je i preda mnom učinio, i to s ovima iskrenim rečima: ’Ovo je moja svetinja i amanet božiji.’ Mene je to zaista tronulo tako, pa sam i ja onda plakô, i ovo sad pišući suzom umilenja orošeno porosio, diveći se i blagodareći Boga da se ovo najčestitije čuvstvo otečestvoljubija i do najmanji’ znatnosti prostire i doseže, zavideći mu pri tome što ja iz padenije Srbije u 1813. letu ni onoliko od moje prilične kuće i očevine spasti i sačuvati mogao nijesam.”
Sima bejaše već znatno oboleo i, ni inače nigda bogat, osiroteo. Da bi popravio svoje materijalno stanje, kušao je u različitim preduzećima, a sve bez sreće. Gotovo cele 1847. bolovaše, a početkom dekembra pade u postelju; trideseti dan toga meseca bejaše dan smrti njegove.
Umirući, reče svom najboljem prijatelju, profesoru i književniku, Isidoru Stojanoviću: „Kad bih se opet rodio, želeo bih da budem ovo što sam bio.”
Pogreb Simin bejaše sjajan. Ta počast – kao obično – prevaziđe svaku drugu za života ukazivanu mu. Stogodišnjica njegova rođenja (1891) potrese vascelo Srpstvo. U mnogobrojnim se sastancima i svečanim skupovima sa zasluženom hvalom govoraše o životu i radu Siminu, a po svima se krajevima Srpstva počeše skupljati darovi za podizanje dostojnog spomenika u gradu Sarajevu ili drugde u Srpstvu.
U doba kad se Sima javlja, bejahu u srpskoj književnosti mnoga pitanja postavljena, a nijedno raspravljeno.
Pitanje o književnom jeziku i pravopisu već je imalo velikoga Vuka kao vođa. Na polju je istorijskog rada još stajala istorija Rajićeva kao najbolji pokušaj srpske istoriografije. U poeziji bejaše najkrupnije ime Lukijana Mušickoga.
Teško je tada novom radniku bilo poći samostalnim pravcem. Ono što je u školi učio Sima bejaše upravo toliko koliko je potrebno da mu se omete čisto narodni pravac u poeziji. Ali je on bio još više deo duše narodne, te ne mogaše ići ni nenarodnim putem. Bio je na raskrsnici, i on udari trećom stazom, koja ga je stala dosta muka. Sima nije išao stopama klasičarskim, ali ga odjeci takvoga pevanja češće zaustave na putu njegovu, i on tada skida s nebesa klasičku mitologiju, bogove i mitske ličnosti grčke i rimske, i meša ih sa srpskim junacima, još živim ljudima. On opevaše suvremena dela najnovije istorije narodne, ali to činjaše čudnim jezikom: u osnovi, pa i u mnogim pojedinostima narodnim, a ipak prepunjenim novim, skovanim rečima i neobičnim obrtima rečeničnim. Ali kad prozbori čistim narodnim govorom, kad se pokaže više prirodan, a manje neobičan, onda progovori pesnički tako silno kako u Srba do njega niko, a posle njega malo ko mogaše pevati. Hiljade najlepših gnoma nalaze se u njegovim poetskim delima. To su sjajna zrnca koja osvetljavaju čitave strane. Najveće mu je delo „Srbijanka”. Ali ono što je u toj zbirci epskih pesama najlepše jeste lirika, mestimični iskazi najuzvišenijeg osećanja. To su osobine i drugih manjih pesničkih dela njegovih: „Trojebratstva”, „Trojesestarstva” i „Zorice”. Iako u njegovim dramama ima više sveže poezije no radnje, ipak je njegov „Obilić” najlepša slika ovog viteza. Zbiranjem narodnih pesama iz Crne Gore i Hercegovine učinio je znatnu uslugu ispitivaocima narodne poezije, a istorijskim je radom sačuvao u svetloj i vernoj uspomeni mnoge viteške pojave novijega doba.
Pred svima vrstama književnoga rada i pevanja u novoj je srpskoj književnosti daleko izmakla lirika. Sima je pevao poglavito epske pesme, ali je njegova lirika, kao poezija, znatno jača, čistija i uzvišenija. Po prirodi svoga poetskoga dara lirik, po težnji i produkciji epik, Sima je gotovo u svima delima svojim ostavio disharmoniju između onoga što je hteo i onoga što mu se dušom nametalo. Najranije pevanje njegovo bejaše lirsko. Na tu ga stazu nije navela poetska književnost naša do toga doba, već priroda dara njegova. Jer da je dotadašnje pevanje moglo odmah povući Simu, on bi pevao epskih pesama mnogo ranije, pošto je ova vrsta, pored bogatstva narodne poezije, imala još i popularne radnje Jovana Rajića, Gavrila Kovačevića i drugih, dok je na polju prave lirike stajala od 1809. godine jedna jedina knjižica dosta srećnih pokušaja Jovana Došenovića. I što pored svega toga Sima u prvoj periodi svoga pevanja osta liričar, najbolji je znak da poetska snaga njegova i bejaše upravo za tako pevanje.
Talenat se Simin mora ceniti po lepoti i jačini onih mesta gde je i kad je sama duša njegova progovorila zanosnim zborom, kojim tek ljubimci večno mlade boginje poezije govore. I tada se mora reći da je Sima bio po daru od prvih pesnika u svoj književnosti srpskoj.
Od više različitih slika Siminih izabrana je ovde kao najbolja ona koju je četrdesetih godina devetnaestoga veka radila Katinka Ivanovićeva i koja se čuva u beogradskom Narodnom muzeju.
Odlomak iz dela Znameniti Srbi XIX veka Andre Gavrilovića
Sva dela Sime Milutinovića Sarajlije koje je objavio Portalibris pogledajte OVDE.