Јован Протић (1868–1926), српски књижевник, најпознатији је као прозни писац, али је писао и драме, о којима се мало зна. Свега три драмска дела је оставио за собом: Гуска, Јанковић Стојан, Оче, опрости ми, а Гуска (1904) и Јанковић Стојан (1909) су игране у Српском народном позоришту. Што се тиче прозних дела, истичу се Сличице из сеоског албума (1894), Сеоске фотографије (1900), Шарени шљунци (1899), Неозбиљне ствари (1919), Уз дим дувана (1924).
Јован Протић је био и значајни културни радник. У Мостару је покренуо часопис Зора, а како је био уредник у штампарији Пахер и Кисић, велики успех, тј. издавачки подухват, био је отварање Мале библиотеке. Под њеним окриљем штампале су се и његове књиге, као и Сеоске фотографије.
Збирка приповедака Сеоске фотографије, као што је претходно наведено, угледала је светлост дана у Мостару 1900. године. Њоме Јован Протић оживљава дух некадашњег живота на селу и приказује јединствене и неизоставне тренутке из свакодневице сељака, њихове радости, али и изазове са којима се сусрећу. У збирци се налази седам приповедака, а као што је можда и очекивано и симболично, почиње оном која се зове Село. Потом следе Сеоска бунда, Преферанс, Уздисаји, Сеоска стража, Игњатије Јевремовић и Вампир. Све ове приповетке дочаравају свет руралних заједница, приказују њихове обичаје и традицију, а поврх свега указују на важност одржавања породичних и пријатељских веза. Одувек се говорило и приповедало о томе колико је значајно да и мање и веће заједнице функционишу добро, да се људи међусобно поштују, заједно радују, али и тугују. На крају крајева, нема нико пречи од најближих рођака или најближих комшија. Јован Протић приповеткама из збирке Сеоске фотографије управо нас подсећа на те ствари, али не изоставља ни све остале благодети које село пружа. Идилични пејзажи и мноштво људи који се шале и препричавају своје догодовштине оно је што је упечатљиво у овој књизи. Неретко нам се јављају читаоци да кажу да је ова књига пробудила у њима лепе емоције, дирнула их и изазвала у њима носталгију.
Приповетка Преферанс показаће колико је битно заједничко време и како пронаћи забаву. Наиме, кад је лепо време, лако се нађе занимација и има много рада у пољу. Али, када наступе јесен и зима, каљаво време, онда овако изгледа: „Суморно време и суморно село. Нико се жив не миче испод сухог крова. Разблатњавила се и душа у селу, а само што се чује како сипа у прозоре и пада капља са мокре стрехе тршчаних кровова.” У оваквим данима Јован Протић каже да његови сељаци играју преферанса.
Сеоске фотографије причају и о неговању кумства, а приповетка Игњатије Јевремовић ближе ће вас упознати са том темом. Људи ће прећи километре и километре по селу, и по киши и по сунцу, само да би се кумовало. А бити кум је велика част и то се не одбија. Међутим, Игњатије се помало и љути што је он толико деце крстио, делује као да му је досадила та привилегија. Како се завршило, прочитајте па ћете сазнати.
Јован Протић, мада често у својим приповеткама наглашава да је у селу каљаво када је јесен, како влада чамотиња, сликовитим описима наводи нас да створимо у глави слику сеоске идиле, па и романтичне атмосфере.
„Сунчани зраци при заласку сунца, малене погурене кућице, побожан одјек звона са торња сеоске црквице и лаки поветарац, што ћарлија пољуљујући лиснато грање – то је сличица сеоске идиле.”
„Па ипак је лепо тако у сеоцету! Заволи човек некако оне најерене димњаке и оне шунке што висе у њима. Миле су му оне натучене шубаре и пријатан онај неиздржљиви мирис лалиног дувана. А има дражи и обешењачки поглед удовице Јање, што се онако враголасто смеши и целом свету пркоси што није удовац.”
Последња прича у збирци Сеоске фотографије јесте Вампир. Наш народ је од давнина веровао у фантастична бића, а вампири су једни од таквих, па није случајно да се Јован Протић одлучује да напише приповетку која има овај мотив. Интересантно је прочитати шта је навело ове сељаке да поверују да постоји вампир и како се они боре против њега.
„И одјекне селом: вампир! Неки га већ и видели под сувачом како се кези зубима. Неки га спазили под ћупријом са роговима на глави и усијаним вилама у рукама.
Умирало се и до сада и ишло по даћама, ал’ овако се не памти да се умирало и овако да се ишло по даћама! Здрав човек те ил’ се напије ил’ не напије, позелени, очима укрсти, а ропац у грлу.”
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге збирке приповедака, као што су: Неизмишљени ликови Григорија Божовића, Шарена галерија Стевана Бешевића, Биједни људи Милана Будисављевића, Летње вечери Милана Ђ. Милићевића и друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Сеоске фотографије можете видети ОВДЕ, а сва дела Јована Протића ОВДЕ.