Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Strogo poverljivo” iz prošlosti Srbije
Gordana Kovčin
Senka tišine
- godina, Beč
Sa uzdahom se navalivši u stolici, spustio je pero na hartiju i protrljao vrhove prstiju umazanih mastilom. Prihvatio se lule i duvanom napunio otvor. Nije mogao da se liši tog zadovoljstva. Felix Filip Emanuel Kanic, kraljevski ugarski savetnik, bližio se kraju svojeg književnog posla, putopisa kojim je opisivao sebi dragu zemlju Srbiju. Evropski Istok, kako je zvao Balkan.
Još kao student umetnosti uživao je u pravljenju skica predela i portreta. To će mu umeće odlučiti naredne godine života. Kao savetnik je već služio Monarhiji, a ovaj crtački dar pospešiće da bude izabran i poslat u Srbiju, gde još ne beše dovoljno učenih ljudi. Srpska vlada mu dodeli kao saradnika Janka Šafarika, po opredeljenju lekara, ali po interesovanjima naučnika, koji je slobodno vreme provodio po muzejima i bibliotekama. Tako su jedan Kanic, rođen u Budimpešti, sin jevrejskog fabrikanta koji se doselio iz Nemačke, i jedan Slovak, po opredeljenju evangelista, jer Šafarik beše poreklom iz mesta Kiškereš u Peštanskoj županiji, krenuli u upoznavanje života i prilika u Srbiji. Istraživanjima se pridružio i Bogoljub Jovanović, statističar, poreklom Čeh. Rođen kao Bohumil Snjećivi, primivši srpsko državljanstvo, promenio je ime u Bogoljub, a prezime po ocu Janu postade Jovanović.
Razmišljajući kako da se pripremi za put, obišao je Felix Kanic biblioteku u Beču. Tražio je knjigu Evropska Turska kartografa Amia Buea, za koga je znao da se bavio istraživanjem balkanskih naroda. Pregledao je iscrtane karte, praveći planove o obilasku varoši i srezova u Srbiji. Kada je stigao u Srbiju, prešavši Dunav, sačekali su ga budući saradnici.
Fijaker sa vozačem im je bio na raspolaganju.
***
Prošlo je devet godina od odlaska iz Beča u gudure, blato i sirotinju, sveta koji nosi vizantijsko nasleđe, zaogrnuto osmanlijskim zarom. Posebno su mu u sećanju ostala lica seljaka iz okoline Toplice, reke koja se vraća u svom toku unazad i svoje ime daje celoj oblasti. Koja plavi, daruje plodnu zemlju, ali uništava i nosi sve pred sobom kada je ondašnji narod naljuti. U takvim prilikama srpski seljak skine šajkaču, pogleda prema nebu, pravoslavac, prekrsti se i pomoli. Taj narod poštuje sve, blagosilja reku kao vilu, poštuje pravoslavne svece, ali i prastara božanstva.
Putujući pored Toplice, u jednoj od kasaba su stali da odmore konje i priupitaju za put do manastira u podnožju planine Jastrebac. Manastir je bio posvećen Svetom Georgiju, ali je u narodu nazvan Ajdanovac. Pričalo se da je ime manastir dobio po turskom begu Ajdanu, koji se tu sklonio bežeći od vukova iz okolne šume. Kao zahvalnost za spasenje, primio je pravoslavnu veru i postao monah. Čuvar svetinje.
Ktitor manastira beše car Milutin, a radove su nadgledali monasi manastira Naupare, koji se pružao sa druge strane planine Jastrebac, blizu Kruševca grada. Nauparski iguman je uključio nepoznate grčke ikonopisce koji su oslikali zidove crkve. U izrezbarenoj kutiji od maslinovog drveta, koja je mirisala na tamjan iz Smirne, doneli su kao dar česticu mošti proroka Nauma.
***
Putovanje do Ajdanovca, jedine svetinje u topličkom kraju, se odužilo. Put je vijugao makadamom kroz šumski predeo, dok se sasvim ne izgubi i samo uska staza ostade do manastira. Raskvašena zemlja se udubljivala pod teretom kočija. Prvo uočiše drvenu zvonaru izdaleka, a onda i duvare crkve od šarene opeke. Krov beše limen bez kubeta. Mali prozori od kamenih tablica sa okruglim otvorima propuštali su trake svetlosti u unutrašnjost bogomolje.
U dvorištu se čuo samo žubor izvora, postolje česme sa krstom za putnika namernika. Napiše se hladne vode i umiše lica posle napornog puta.
Kada su kročili u pripratu manastira, u tišini svetinje, činilo se da na zidovima promiču senke vukova.
Prvo što ugleda Kanic beše freska Strašnog suda, što ga podseti na konačnost svega. Pored nje posebno mesto imala je freska Svete Marine. Ognjene Marije, kako su je u narodu zvali, naslikana kako se bori sa Satanom u obliku aždaje. Sa brojanicom u ruci, pozdravi ih iguman Lukijan. Ispriča im istoriju manastira i pokaza na mošti proroka Nauma.
Svitak stajaše sakriven ispod moštiju, iguman Lukijan ih pruži Kanicu govoreći:
– Prorok Naum proriče propast, ovde je sve zapisano. Svet se može spasiti samo pokajanjem ili neće biti poštede. Od zemljotresa, poplave i ognja propadaće sav grad, tako da mu se više ni mesto ne pozna. Sveti Naum napisa ovo proročanstvo. Odnesi ga našem kralju, na čuvanje, za vreme koje će doći.
Zbunjenog pogleda, Kanic klimnu glavom bez reči i prihvati kutiju sa svitkom.
U povratku, tokom poslednjeg putovanja, osećao je nekakvu zebnju i hladnoća mu je milila uz leđa. Priželjkivao je da se vrati što pre u Beč. Na naličju jedne skice je zapisao:
„Kada putnik nekoliko nedelja ili čak meseci provede na evropskom Istoku, što ujedno znači da se morao odvići navika i životnog stila svog zavičaja, probudi se u njemu ponekad, naročito kada mu se učini da je uspešno izdržao neku tešku probu, čežnja da se ponovo nađe na tlu Zapada. Tada broji dane i časove koji ga još odvajaju od najbliže parobrodske stanice i sa neizrecivom radošću pozdravlja vijorenje zastave poznatih boja na nekoj visokoj katarci. Stupajući na brod, čini mu se da je stigao na željeni cilj, oseća da se vratio u civilizovani svet.”
Nezadugo posle objavljivanja prvog dela svoje knjige o Srbiji na presto je došao kralj Petar I Karađorđević. Knjigu proroka Nauma predao je Kanic prilikom krunisanja vladara i najavio kraj svog istraživanja. Srbija mu se odužila za posvećenost, krasila su ga dva ordena, Takovski i Svetog Save.
***
U Beču, u svom domu, sedeći za radnim stolom, gde je provodio najviše vremena, nožem od kornjačevine otvori pristiglo pismo. Prepozna grb Kraljevine SHS, sa poznatim kitnjastim rukopisom i potpisom upravnika državne statistike. Sa nestrpljenjem poče da čita njegov sadržaj. U pismu, pored uobičajenih fraza koje obično krase početak pisma, o vremenu i zdravlju, iznenadi ga jedno pitanje. Ticalo se svitka proroka Svetog Nauma. Njegov prijatelj Bogoljub Jovanović se pitao gde je nestao svitak, jer bi on trebalo da zna, a gubi mu se svaki trag. Kanic odloži list papira i učini mu se da oseti gorčinu u ustima. Na stolu se hladila bela kafa, koju još ne beše okusio. Pod prstima je osetio zrnca praha što behu ispala iz pisma, slična brašnu, koja su se lepila dok je čitao pismo. Kao da je osetio žubor vode, težinu vodeničnog kamena dok lomi, gnječi žitna zrna. Vodeničara svog belog od brašna kako nosi teške džakove, nogu otežalih u raskvašenim blatnim opancima od svinjske kože. Tu sliku poče da skicira. Ostade nezavršena.
- januar 1904. godine, Beograd
Dnevne novine, pored članaka o obeležavanju Božića, narodnih običaja koji prate ovaj veliki praznik, preneše i vest kako je u svom domu u Beču iznenada preminuo od srčanog udara Felix Filip Emanuel Kanic, arheolog, etnolog i veliki poznavalac Srbije.
Epilog
U godinama koje dolaze Bogoljub Jovanović je priredio i objavio drugi deo knjige Kraljevina Srbija i srpski narod od rimskog doba do sadašnjosti na osnovu Kanicovih beleški, a treći tom napisao iz svojih istraživanja. Nažalost, danas je sasvim zaboravljen od srpske javnosti.