Збирка приповедака Сељаци Николе Лопичића објављена је 1939. године и то му је једино дело објављено за живота. Поред ових, написао је још приповедака, као и песме, две драме и један роман. У овој збирци налази се осам приповедака: Машанов злочин, На орању, Радост и жалост сељака Матана, Имање, Дјевојка, Домаће огњиште, Јошана, Лелек и све њих одликују социјални мотиви и повезују их две главне теме: глад, односно сиромаштво, и љубав. Краси их локални говор, приказ специфичног духа времена и простора, као и особен менталитет народа, који, упркос недаћама, ипак налази снагу да очува имање и огњиште.
Сељаци су изазвали велико интересовање како читалаца, тако и писаца и књижевних критичара. Никола Лопичић пише о црногорском селу и о мукотрпном животу и тешкој судбини црногорског сељака. Сам наслов обухвата све приповетке из ове књиге и јасно указује на њихову садржину. Сви критичари сагласни су у томе да је Лопичић приказао људе и простор баш онаквим какви јесу. Чак је и Иво Андрић дао своју реч на тему Лопичићевог стваралаштва, истичући да је Лопичићев стил приповедања „личан и књижеван, занимљив, истинит и уметнички веран”. Пред нашим нобеловцем био је задатак да одреди да ли су приповетке из збирке Сељаци биле вредне за Српску књижевну задругу. Андрић је Николу Лопичића сматрао за талентованог писца, а његове приче аутентичним.
Књижевни критичар и историчар Милорад Стојовић хвали овај одабир теме за приповедање и тврди да је Лопичић „кроз карактеристичка симболична стања и детаље сублимирао сложеност тих односа и дао широку реалистичку слику црногорске стварности оног раздобља”.
Занимљиво је то што приче из збирке Сељаци не говоре о црногорском сељаку који се бори у биткама за ослобођење, ратује, него о оном сељаку који је у борби сам са собом, са животом, са немилом судбином, који је у борби за преживљавањем. Сељаке Николе Лопичића задесила је беда, глад покуцала на врата, и они треба да се суоче са свим проблемима и нађу начин да опстану. Они су присиљени на то да бирају између живота и смрти. Прича Имање упознаје нас са Јаницом, која је спремна да остане без ноге или да умре, али није спремна да дозволи да јој имање пропадне. Она радије бира да је нема, јер као инвалид неће бити од помоћи мужу, а земља се сама неће узорати, нити ће бити плода ако нема ко да ради. И уз све то, ова прича показује да је у овој средини владао патријархат и да је жена била подређена мужу, јер Јаница неће сама донети одлуку ни када је у питању сопствено здравље, већ ће пустити мужа, јер он ће, према њеним речима, урадити како је најбоље за њихову кућу, за оно због чега се целог живота муче.
„И сељак, који је стално водио бригу о томе да једном буде наисто с тим да ли му је жена за гроб или за кућу, који је толико пута, остављајући рад, говорио да би био најсрећнији да жену мртву затекне, да се ослободи бриге да због њене болести не робује имање, осјети како му се душа отвори и како навали некаква велика туга као ријека и устави му сваку ријеч.”
Прича На орању показује живот једне младе сељанке на чија је леђа, по мужевом одласку ван за боље приходе, пала сва кућа и земљиште. Ова жена, остављена сама, без мушке снаге, па и нежности, мора да се уздигне, заборави на то да је она људско биће којој је потребна љубав и сигурност, те тако сама, незаштићена, окрене се сејању, орању и стоци. Она ће бити пред искушењем да падне у туђе мушке руке, али Лопичић овде показује како сељак то неће дозволити и учиниће све да спасе и своју и њену част.
У књизи Сељаци је и прича Дјевојка, која говори о љубави и младости. Ово је средина у којој је било битно фино и „на време” удати женско дете. Међутим, није удаја ишла лако у оним случајевима када се двоје воле, али их раздвајају породице или сопствене или туђе жеље. Млади Андрија хоће бољу будућност и мора да напусти село, а несрећна Милица, иако га воли, пушта га да иде и плаши се да ли ће је родитељи дати неком другом. Ова девојка пашће Андрији у загрљај пре његовог пута и зачеће дете, али понос јој неће дозволити да ситуацију искористи и спречи га у одласку. Који је једини начин да она прикрије своју бруку?
И сви други Лопичићеви сељаци су окренути породици, вредни и радни, везани за своје животиње, које су им све, сви они деле исту тугу и срећу.
„Боже мој, какве су наше куће! Све што видим не личи ми на кућу. То су јаме, ископане покрај долина, склоништа звијери, пусте, хладне, пуне мрака, језиве у овом топлом дану као разјапљене чељусти какве немани. Страшно је гледати у њих. Побјегнем са камена до великог дуда да ублажим жеђ, ако не могу тугу.”
У причи Лелек Никола Лопичић говори о црногорском селу, које је и на пролеће и лето пусто, црна је земља и само камен хладан још поносно ту стоји. Ова је прича написана у првом лицу једнине и он показује како изгледа када се у селу догоди нечија смрт, како изгледа погреб, кукњава, плач, лелек. Врло је упечатљиво што покојник из овог села није умро на својој земљи, већ у туђини, па ће Лопичић искористити прилику да подсети на то како су некад сељаци страдали као борци у правим борбама, а сада су дочекали да страдају као борци у борби за кору хлеба.
„Сељак није умро, он је погинуо. У ратовима умирао је црногорски сељак на камену, који је бранио. Године и ратови су прошли као тешка, голема олуја, о којој се сад прича као о некој старој невољи. Данас он гине у минама, у далеком свијету, куд је ишао да донесе срећу и благо у јаме које никад не заборавља. Они који се враћају долазе са кашљем у грудима, или са половином тијела, без руке или ноге, коју су изгубили у далеком свијету.”
Све приче су занимљиве, аутентичне, носе упечатљиву поруку, а живим изворним језиком аутор у потпуности дочарава атмосферу.
Иако нас Никола Лопичић са збирком Сељаци води у своје завичајно Цетиње, он истражује и универзална људска питања: границе људског поноса, крхкост међуљудских веза, могућност да се суочимо са неизбежним променама, жртву да се очува достојанство, поштење, родна груда и обичаји. Нису Лопичићеви јунаци типични само за ово поднебље и нису једини који имају патње, већ се сваки од њих може поистоветити са било којим човеком из неког другог, даљег краја.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге мање познате збирке приповедака, као што су: Људи на острву Ника Бартуловића, Из Херцеговине Светозара Ћоровића, Тешка искушења Григорија Божовића, Биједни људи Милана Будисављевића, Слике и приповетке Јаше Томића и многе друге.
Књигу Сељаци погледајте ОВДЕ, а сва дела Николе Лопичића која је Порталибрис објавио ОВДЕ.