Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu (Ne)stvarno i (ne)zaboravljeno: priče iz srpske prošlosti
Ana Milović
San Pere slikara
„Život je divan san na ovom svetu, jedina mu je mana što kratko traje.”
Verujem, sada verujem da se neki snovi nikada ne prekidaju. Sanjao sam malo tokom života, sve što sam započeo, život mi je završavao. Tako sam plovio kroz razne faze svog, kako privatnog, tako i profesionalnog puta. Uvek sa kistom u ruci, olovkom i papirom, od vršačkih bregova, bečkih ulica, pariskih i budimpeštanskih galerija, od crkava, hramova, pustinjskih dina, osmanskih ratnika, lepote i žudnje, jave, i opet sna.
Neću se ponovo glasno prisećati dobro poznatog vam utočišta mojih detinjih uzleta. Sam, uvek sam, pred maestralnim zografovim srcem koje je na omalterisanim zidovima vršačke pravoslavne bogomolje ostavio samo meni da srčem na kašičicu svakodnevno istinu o…
Nisam znao imena tehnika koje sam primenjivao na svojim prvim crtežima, ali su se jasno razlikovale crte i njihove senke.
Škripala su velika vrata koja sam s mukom otvorao. Zidovi nisu nosili istu priču. Nikola Sveti dočekivao me je svakoga jutra, osunčan dragim zracima, prateći pomno svaki napredak moga budućeg postojanja i smislenosti. I danas mi pevaju milozvučna zvona iz usta oslikanih mojih – Save, Bogorodice i Hrista, moj prvi umetnički honorar. Isti crteži bili su mi vagoni na putu u obećavajući Beč, njegove učitelje i klupe.
Rodno mesto krasila je i Crkva Svetog Gerharda. Udaljena je pet minuta hoda od izvorišta moje umetnosti. Obložena kamenom, lepotica neogotskog stila nema urezano ni sačuvano ime svog neimara, ali ima savršeno oslikanu Svetu porodicu. Rasla je sa mnom. Orgulje su u njoj zasvirale prvi put za moj četvrti rođendan, i dok sam progledao mladim slikarskim vidom, iako su stvorene pedesetak godina kasnije, kada su zaista unete u to čudo od katedrale. Takav gorostas arhitektonske umetnosti zvonio je i bez zvona.
Verovao sam da se, upoznajući se sa unutrašnjošću ove bogomolje, povezujem duhovno sa svojom rano preminulom majkom, Ernestinom, koja je bila francuskog porekla.
Dva paralelna tornja nisu pogledu dala da skrene ni desno ni levo, već kao da je svaki bio za po jedno oko, ne bi li punili srca vernika i onih koji to nisu. Jednako je ostavljala svakoga bez daha banatska diva stvorena po ugledu na francusku razbokorenost pre renesanse.
Tražio sam mesto na koje ću sesti. Bilo gde da sam se okrenuo, činilo mi se, ispred mene je bilo isto, a osećaj da me nešto vuče straga, nije me napuštao. Male su moje godine bile, nedovoljne da razumem, a prevelike da odustanem. Spustih se i počeh da oživljavam na belini papira samo poglede koje su bili uprti u moje dlanove. Pogledi su pomerali moje prste i kao u nekoj nevoljnoj radnji, ne mogah da ih kontrolišem. Predugo mi se činilo vreme koje treba da isklizi i da na skici prepoznam i svoj lik. Odakle moje oči? Tada sam ih video prvi put, bolje nego u ogledalu. Nisu imale osećanje straha, ali čuđenja je svakako bilo. Do tog trena pod mojim pokretima nastajali su obrisi samo onoga što je oko videlo. Nisam video sebe, bar ne u ogledalu. Mora da sam iz nekog neobjašnjivog vanvremenskog razloga boravio u misionarskim karavanima bar kao vodonoša. Može li to biti? Stani. Stradati za ono u šta veruješ, verovati ono što radiš, pratiti znakove koji se ne vide… Sudbina svih velikih, pa i svetih. Sudbinski put i ovoga domaćina koji je propovedao hrišćanstvo i stradao, pa se uz mađarskog kralja Stefana i on posvetio. U njegovim rukama rog za nešto, a ne za nekog. Nešto nas uči da delima sebe predstavljamo. Nije se njime oglašavalo ni u lovu, ni za viteške podvige, ni o svetkovinama, već samo ispuštao ton da je Bog jedan. Jedan.
Gledam u papir, opet samo oči. Sve su tu, i moje. Mirno sam krenuo da izlazim, ali sila koja me je vukla, osetila je moju nesigurnost. Čini mi se da sam gvozdenim korakom napuštao svoje dosadašnje bezbrižno detinjstvo i koračao prema usudu koji, sada znam, prati svaki moj pokušaj da nastavim lakonogo.
Nema igre, samo igrača. Nesvesno sam započinjao ili nastavljao razne igre koji su drugi smišljali. Dar, talenat i rad nisu dovoljni. Nisam to znao u samom početku, noć mi je odnosila ono što sam se danju ubeđivao da znam. A noći su puste. I duge, a pre svega česte.
Tragao sam za načinom da strašna sila u meni stane, da vratim boje na svoje poslove i da čujem opet zvuk onih orgulja koje još nisu bile unete u hram.
Molim se da mi verujete da nijedna moja slika nije nastala pukom slučajnošću. Bio sam nemoćan da biram. Radio sam znajući da će motivi koji se rode na svim mojim krvavim platnima menjati tokove i vaših života. Moguće je.
Upoznavao sam beli svet sa kulturom i običajima viševekovnih osvajača dajući im na tacni njih same. Lutao sam kao kakva utvara, vukao lonce, poklopce, kubure, gusle, ne bih li pokazao primitivno za kojim svi žude. A trebalo je samo zaspati.
Svoju prvu bečku noć pamtim kao iskru koja će mi zauvek kvariti igru na koju je ličio moj život, svima sem meni. Delovalo je da plešem slikajući, činilo se svima da pevušim ubirajući plodove svoga srećno usmerenog talenta i bezbrižnog izlaska na svakoj životnoj stanici. Ali nije bilo tako. Demoni su vukli na svoju stranu, zlo je naviklo da vlada, pokoren sam bio, a da to nisam isprva ni znao. Imao sam premalo iskustva da razlikujem dobro od zla. Verovao sam da kao ljudsko biće ne mogu da stvaram i negujem zlo. Utapao sam se u nebiće, koje je mnome počelo da vlada baš od te prve bečke noći. Tama kao opozit ili odsustvo svetla nosila me je i vukla nečastivom besu, vođi svake nečistote.
U drvenom krevetu opremljenom nemirisnom posteljinom davao sam se snu ne misleći ni na šta. Nisu mi se motali po glavi oni koje sam u kući ostavio, sve je nekako bilo preda mnom prazno, bez kola u koje su se uhvatili i oko mene igrali svi ovdašnji. Kapci se ne opuštaju, ali ja spavam dubokim snom. Hodnici. Njima odzvanjaju reči koje ću tek čuti. Kao iz šupljine zvoni topot nekakvih bića koje ne prepoznajem. Odlučujem da ih pratim iako osećam nemeriv strah. Prepoznajem zvuk vode, ali ne kao šum, već udaranje sa velikih visina o kamenje. Prija mi što mi zvuk koji čujem najavljuje da sam se našao u otvorenom prostoru. Nadam se da je priroda i da ću se u njoj sakriti budući da prirodu znam, da joj verujem i da ću, ako mi se posreći, upoznati nove krajolike.
Samo da ne bude ljudi.
Tragam za poznatim mirisima ne bi li ova otvorena škrinja prirode odbacila svaku Pandoru. Toga me strah. Zla.
Odjednom se razdani nekom neprirodno jakom svetlošću. Videh slapove tirkizne vode kako vrcaju iz krečnjačkog prerasta. Znam sigurno da nikada dotada nisam čuo za to avangardno delo prirode. Ovaj ispred mene nije nastao radom krečnjaka, stvoren je samo za ovu noć da bih ja prošao ispod kamenog svoda i pratio svetlost do njenog uvira. Mrak, vlaga, ravnomerni odjeci neposredno iza mene. To je, verujem, ona sila što me nekoć vukla. Čuda nemaju stanište, ona su svaštočine, uvek spremne da dočekaju ovakve radoznalce i naivce. Bilo je gotovo, nije vredelo misliti, trebalo je bez glave uroniti zadržavajući vazduh. Vazduh je bio neophodan za planirani povratak. Uradiću, uzeću, videću. Samo da se vratim…
Ništa mi još tada nije bilo kazano, ali ja se kao po naredbi ritualno umih. Pomislio sam da je čudno što voda nije bila naročito hladna i kako mi nakupljene suze prirode nisu pružile željeno razbuđenje. Pa neka, i dosada sam mogao snen hoditi. Snen ću prihvatiti magijske moći. Prihvaćene magijske moći, to sada znam, uzrokovaće sve moju i našu budućnost sapetu gizdavim ramovima.
***
Godine su prošle. Mesto moga boravka lancima je okovano o poslove koje su mi naručivali. Morao sam da menjam istoriju, mislim zbog budućnosti, ili samo tako.
Teški su bili ti zadaci. Dela su bila sastavljena od znakova koje je svetina trebalo da tumači kako bi se utisnula i kao narod.
Mlada kraljevina, prelazak u dvadeseti vek, borba sa viševekovnim osmanskim stegama. Pokaži Srbiju kada je bila najjača, pre osvajača, posle svih nemanjićkih simultanki.
Šta drugo molovati nego cara jedinoga. Neka bude Skoplje, neka bude kruna!
Dve godine trajale su pripreme, i kao uvek, dok ne uzmem alat, spavao sam mirno bez sna.
Kompozicija me je brinula, ali više sam strahovao od samoga sebe. Svi su na platnu. U centru, naravno, on, žena mu i nejački sin. Dva patrijarha, vojvode, velikaši, čuvar riznice, konjušar, komšijski velikodostojnici. Ukupno njih trideset koje sam svetlom obasjavao i obojenim mrljama oživljavao. Baza i ovoga stvaranja bila je neminovni beg od sna. Sve do jedne noći.
Gotovo da je naručena istorija, koja treba da svedoči o veličini i postojanju naroda, stavljena na parisku obalu kraj Sene, kad zaronih u san poseban.
Vode nije bilo i nisam se imao čime umiti. Kao i uvek, osećao sam silu koja me vuče i vraća. Iako ležim, ne propadam. Zakovanost za dotadašnje iskustvo nije mi pomagala da se otrgnem. Ta spoljašnja snaga nije postojala, ona se rađala kao po potrebi. Nema te sudbine od koje se može pobeći, jer je davno odlučeno i potvrđeno da se istorija kroji mimo naroda. Kako sada da dozvolim da se dani izmešaju i da se kao karte u dirigovanom špilu slože? Gledam spavajući i osećam da sila popušta. Naivno mislim da sam je savladao, zadovoljno ustajem kako bih proverio platno.
Jedan, moj, a ko bi drugi bio do junak guslarske strune, pruža ruku i samo što ne ispusti onaj smotuljak koji sam mu dodelio. Saginjem se, ne osećam da mi je već glava u platnu. Ma nije to glava, šuplja bukva koja je dozvolila da se ugura u istoriju, u sami vrh snage i volje velikog Silnog.
Boli i sada sećanje na trenutak slabosti koju sam sebi dozvolio. Setih se vršačke katedrale bez orgulja, samo tišina i sila koja vuče. Klečao sam da shvati da molim. Pomislih da sam prvi na kolenima i da će to pomoći. Ja neću da budem zaglavljen u nedovoljno opevanoj moći i snazi ambicioznog oca kojeg sin neće imati snage da prati.
Moj je otac bio fotograf, hvatao je trenutke sreće i tuge. Ja sam slikar. Uroš stradalnik i nepravedno osuđeni tamničar sve naše propasti.
Dlanovima guram opnu. Okrećem leđa kako bih podupro ram. Tražim izlaz, ja ne mogu da zvonom sazivam, ja sam samo zvonocrtač. Pusti me, nevidljiva silo, da se skrasim u nekom vinogradu, pusti da istorija pruži i malim narodima rod i rađanje. Ništa me ne vuče, ali ne mogu napred. Zaglavljen, iako je svanulo, bezuspešno se obraćam ovima do sebe, oni kao da se podrugljivo smeju.
***
Ne, nisam naslikao sebe.