„Сан”, Христина Цветковић

Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године

Прва награда

 

Негде у даљини чуо се дечји смех. Ноздрве ми испуни мирис покошене траве и слаткаст парфем дама. Потом, као гром кад пресече ведро небо, осетих разарајући бол у грудима. Пре него што спустих зачуђене очи, уста ми се испунише нечим топлим и непријатним. Низ усне потече танка нит црвене боје и споји се с мрљом на грудима. Отежа ми дисање, у плућима зашишта, вид се замути. Растворих мундир, црвени круг на белој кошуљи повуче ме у свој ватрени свет. Осетих да горим. Побегао бих, али ноге неће да крену. Утонух у густ, хладан мрак.

Нагло отворих уснуле очи и скочих као опарен. Несвесно опипах стомак. Кошуља беше натопљена знојем, а црвене мрље, коју ми зададе огњени мач, не беше. Осетих благу мучнину и зујање у глави. Онда се све врати на своје. Опет тај проклети сан. А питаће данас шта сам снио, док ме гледа оним својим плавим очурдама. Роспија. Напуни ти главу трицама и кучинама. Докона женска глава. И ја кад верујем у те глупости!

Протресох главу и полих се водом да освежим лице и врат. Е, мој капетане! Шта би варош на ово рекла да дозна? Цео живот вучем исту бољку. Син сам чувена оца и сваки мој успех као да засени његова величина. Ако погрешим, варош би рекла „од каква је оца, а просечан”; ако се добро покажем, „лако је њему да полети кад је Илијин син”. Нису ми у лице то казивали, али знао сам шта мисле. И деспот наш, Стефан, поста од силна оца, па се у боју загрну својом славом. Једино ме књаз никад не погледа друкчије него као Светозара, капетана. Причаше варош да ме постави за ађутанта јер сам Гарашанин. Могуће да је тако и било, иако се мој отац и он разиђоше у мишљењу по питању уједињења и дизања буне, за које књаз беше да се причека, отац да се крене одмах. И отац оста без стеченог именовања, али се на мене то не одрази. Књаз је знао каквим беседама да приволи наклоност свакога. Полагао је на учење и науку, помагао писце и свакојаке уметнике. Нисам разумевао његово разметање китњастим речима пред женскињама, а волео сам кад је говорио о државним и ратним питањима. Био је пријатељ свима док су беседе текле како би желео, али не заборављаше да је владар и да је његова последња.

И за Јану бејах само Светозар. Волела је да слуша моје приче о витезовима и борбама. Очи би јој уцаклиле на помен Лазара и Милоша, као кад детету даш слатког. Та прећутна маштања нас спојише и разумесмо се иако никад нисмо пуно говорили. Рекоше ми да су дошли из неког малог места с југа, стомаком за кором хлеба. Отац, ковач, висок брђанин повијене кичме и оштрих очију, имао је деветоро деце, од којих је још четворо било њему на кутлачи. Старије је поженио и удао. Јана је била ситна, хитра, газила је чврсто и никад није, кô друго женско, повијала главу, него те гледа право у очи. Жене говораше да има златне руке и по ручном раду прочу се и међу чувенијим варошанима. Вредне руке уведоше је и у наше двориште, где помагаше Станојки, за део хране која претекне с нашег стола. Увек би са собом водила неког од млађих. Ту би разменили коју реч. Држала би се даље, стално нечим упослена. Када би говорила, причала би брзо и тихо. Чешће сам ја беседио, а она слушала. Нисам никад покушао да будем приснији. Не само због положаја који наше породице заузимаху у вароши већ неудата женскиња треба да се држи подаље од мушкарца који јој није крвно сродан. Нисам је гледао као женскињу, нити као сестру. Њој сам казивао оно што другима ћутах. За друге беше чудна, мени друкчија. Веровала је у сне и тумачила их. Поверих јој сан.
Мрвио сам длановима суве листиће босиљка. Смиривао ме тај мирис. Јана беше посела млађу сестру у крило и својим кривим прстима чврсто завијала њену светлу косу у плетеницу. Изненада проговори.

– Сањах да улазиш у варош кô онај Стефан што у сјајном оделу у бој уђе за Бајазита. И варош те слави, а немани ће главе да савију и оду.

Насмејах се.

– Јано, Јано, мора да си бунике зобала! Неће то никад да буде. Ја сам син славна оца и поданик још славнија владара. Мој је усуд јасан.

– Ти казуј шта ти је воља, ал’ ја знам шта знам.

Наљути се, подиже дете и оде. Остадох гледајући за њом. Луда! Ал’ ми осмех не напусти лице тај дан.

Рекоше ми да пратим књаза у Цариград. Тамо султан даде ферман књазу о предаји наших градова. Вратисмо се у Србију, 4. априла 1867, а два дана касније догоди се оно што Јана сневаше. Наши се Срби окупише на Калемегдану, где Али Риза-паша предаде књазу кључеве града. Књаз наш, уздигнуте главе, уђе у град поносно, као спаситељ и ослободилац, а за њим ја, на челу својих људи, које сам одабрах међу најбољим војницима. Још памтим како ми срце снажно бубњи у грудима, јаче него сви турски топови заједно. Народ нагрнуо са свих страна. Нисам знао да нас толико има! И сви срећни. А мене притиска свила наше заставе, па све пазим да не спустим руку на ту страну, кô да је од стакла, да се не прекине. Тешка ми и лака у исто време. Тешка јер носи патњу и страдања свег српског живља; лака, јер од слободе нема лакшег. Смејао би’ се колико ми је душа пуна, али то се не ради. Данас сам Србин и војник! Нема данас презимена већег од Србије. Књаз ми даде знак, ја урадих исто подређенима. Заменисмо турску стражу. Развисмо заставу. Руке ми се укочиле, дрхтаји лете по телу. Покушах да се смирим. Погледах Стојана. Лице му каже што моја душа мисли. Исто нам је свима. Поред турске, окачисмо српску заставу. У глави ми слатко и болно, као после добра вина. У позадини грми живаљ. „Живела Србија!” „Живео књаз Михаило!” Опасах се поносом као никад пре и после тога.

Седео сам у башти, Јана је ломила комаде хлеба и давала млађима.

– Удају ме. Нашô оца неког удовца с два мала детета. Не иште ништа.
Погледала ме је. Није било туге у њеном оку, ни страха у гласу. Прихватала је живот мирно, без поговора, а опет је то чинила друкчије од других, без суза. Пожелех јој срећу, невешто.

– Имам нешто за тебе. Обећај да ћеш да носиш. Од мојих је руку. Није гиздава кô те твоје кошуље, ал’ чуваће те од гвоздене цеви. Извезла сам је са црвен конац, изнутра, да се не види. Штити од уроци! Везла сам ноћу, да нико не зна. Види! Показа ми надуте прсте, избодене на више места. Гледах је зачуђено и весело. Увек ме насмеје као нико други. Какви уроци! Ја у то не верујем, али би ми жао да одбијем, па обећах.

Отац ме дочекао истом беседом о буни и могућем књазовом браку, о коме се често по чаршији говорило. Нападе и мене.

– Зашто стражу око књаза не појачате? Ти само сабљу носиш! Кô украсни паун! Како сабљом на чопор? А зверови се размилели. Вребају.

– Књаз неће да живаљ мисли да је страшљив и да се оружјем од свог народа дели.

– Треба! Нису то све људи! Кад вук покаже траг, касно је.

Веровах у очев ум, књаз и сам знаше да се о заверама говорило, али оћутах.

Била је недеља, 29. мај 1868. Сунчан дан, пуно народа је изишло у Кошутњак. Коњ је лако касао, погладих га по сапима да га умирим. Књаз сеђаше с дамама у кочији. Погледао ме је у више наврата. Био је насмејан. Наиђе отац. Књаз заустави кочије и позва оца да продуже шетњу. Отац захвали, али одби. Понови исто о зверовима. И не погледа ме. Продужисмо. Пређо’ прстима по грудима. Испод мундира, кошуља опшивена изнутра црвеним концем. Против уроци! Задржах смех.

Испред нас наиђоше четворица, сви свечано обучени, црни цилиндри. Поздравише, књаз отпоздрави. Људи се одвојише, извадише оружје и запуцаше. Све беше брзо. Као да сневам, раширих очи у неверици. Осетих врео удар, али не застадох. Подбодох узнемиреног коња, подиго’ сабљу да заштитим књаза. Нови пуцњи, топла, лепљива течност бакарног укуса у мојим устима. Повукох мундир, три црвене мрље разлише се у једну на белој кошуљи. Туп ударац и тело ми додирну тврду земљу. Помеша се мирис крви и кошене траве. Близу врисци, неко трчи. Не видим, капци попуштају. Пре него ме покри тама, помислих: роспија, реко’ јој да сневам мач, а опет је знала. Гвоздена цев, рече. Потражих црвену нит, као блесак наде, а онда црна, дубока и тешка као вечни сан.

Кад следећи пут отворих очи, књаза више не беше, а њу су удали.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.