Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Зорица Саватовић
Расковник
Јуче сам, кажу, умро. Не знам. Свеједно је. Проседи старац рече и изненада одмахну главом забринуто… или одмахну Смрти да не иде к њему. Други промрмља извесну претпоставку да је можда срце стало. Неуморно срце, радилица даноноћна. Стаде. Стаде време. Застаде свака душа мојих предака и осврну се ка мени. Долазим.
Долазим ја, продужена нит свих страхова, сваког осмеха, сваке судбине, сваке жеље за животом и сваке жеље за нестанком.
Долазим ја, гоњен у сновима, гоњен мислима на јави. Вечито у зноју. Онај који чује тишину зидова и предмета у простору. Онај који чује први смех своје тек рођене прабабе у штали, која нема чему другом да се нада осим смрти, вођеном једном искром: да преживи тај логор и сав ужас који око досеже, а ум памти. Око памти. Срце памти. Ја памтим.
Онај који чује последњи ропац прабабиног оца, који у том моменту оком гледа ка висинама, желећи у исто време да стопалима дотакне оно исконско што мати Земља својим нектарима као своје тражи. Када се тело умири, и црви постају нестрпљиви да га окусе. Тело мирно тек самовољно одузетог живота предатог крушки, која ће заробити дух и никада му не дати да мирно почива тамо где изабрани одлазе… чак ни да лута.
Онај који чује фрктање белог коња који прати прабабиног стрица док се ноћу пијан са игранке враћа кроз густу храстову шуму оне ноћи када први пут окуси девојачке сочне похотне усне, и завири под чипкасту дугу хаљину, преметнувши се у неке више и дубље димензије. Спознаде своју моћ стварања новога живота. Али сваки звук и свако маштање и свака мисао на тек доживљено нестаде на раскрсници на којој је младић убио сестру бежећи од гатариног прорицања. Једна младост и црна бујна коса оседи за једно вече. Да ли је уобразиља сваки коњски корак? Да ли је привид тело у исцепаној хаљини покапаној крвљу?
Долазим ја, гоњен у сновима, гоњен мислима на јави. Вечито усхићен.
Онај који чује радост свога оца који узвикује: „Дечак је!”
Онај који чује последњу капљицу зноја која пада са маминог чела и одзвања салом у породилишту. Рођен сам.
Путујем у простор у који се не враћам. Идем кроз бујицу крви у већи амбијент, у нови свет, у нови дан. Или умирем кроз нови светлосни отвор главом наниже.
Живим. И желим смисао и желим да волим. Толико више за колико је неко мој пре мене био ускраћен љубави. Тражим смисао и таман када га сустигох, догоди се овај сан и оте ми смисао.
Кажу да сам умро. Не знам. Моја душа са расковником у руци отвара сваку закључану браву мисли, сваку недоумицу, отварајући опет бескрај нових простора и питања, судбина и претпоставки.