Радетића Мара је роман Михаила Сретеновића, и то књижевни првенац, објављен 1895. године.
Овај писац био је изузетно плодан, али, нажалост, његових дела данас ретко да има, сем тих првих издања. Његово име и дело мало је популарно код данашњих читалаца, што не би требало да је случај. Из тог разлога Порталибрис се одлучио да овог аутора врати на књижевну сцену, а како започети ако не са првенцем му – Радетића Маром!
Почетак ове књиге није насловљен онако како бисмо очекивали – речју предговор, увод или слично – већ гласи кратко и јасно: На растанку. Михаило Сретеновић се овде обраћа свом кратком роману, који жели да пусти у свет и у руке читалаца: „Из моје собице пуштам те данас, Маро, у широки бели свет… Пођи, мила, и сретна ми буди!” Након овога следи неколико кратких реченица којима читаоца обавештава да је Радетића Мара плод његовог живота баш у оним крајевима где је књига и започета – у Мачви. Заправо, цела радња овог романа смештена је у Мачву, у широке, богате и простране равнице села Раденковић. Сретеновић је скептичан када размишља о томе да ли ће ова књига добро проћи код публике, а на основу тог пријема зависи и да ли ће он штампати још дела. Овде се и ограђује, скрећући пажњу публици да он не воли калупе, те да у роману нема никаквих специјалних заплета и расплета, већ је писао онако како му је срце говорило. „Дух не воли окове, а срце не трпи да му се заповеда. Оно хоће да је господар, а дух воли да је слободан.”
Како смо већ рекли, радња романа Радетића Мара аутора Михаила Сретеновића догађа се у мачванском селу Раденковић, у коме је најчувенија кућа Радетића. Занимљиво је да је ово село још по нечему значајно – изнедрило је првог доктора математике, Младена Берића, проф. др Милића Вићентића, који је пошумио Златибор, као и првог српског фото-репортера, Ристу Марјановића, који је камером забележио најважније моменте из балканских ратова и Првог светског рата. А што се тиче наше Маре… кажу да је реткост да нека села имају улице које носе назив по некој женској особи. А, видите, село Раденковић има ту част да у њему постоји улица која се зове по Радетића Мари.
Мара је девојка која плени својом лепотом:
Како само поносито стоји!
Бело јој лице закићено двема руменим ружицама. Очи црне као гар, крупне, па како весело гледају! Виш’ очију навукле се мрке обрвице, па ти изгледа као да је бог баш ту хтео да покаже шта он уме и може. Дугу врану косу, зачињену белим раздеоком по средини, оплела у перчин, па пустила низ леђа. Оне пусте уснице румене јој се као јагоде у пролеће.
На њој бела као снег памучна кошуља. На леђима човано јелече, па напред мало изрезано. Баш онде где се бела кошуља затегла, па би чисто човек реко̂ да је у недра метнула две румене јабуке. А баш добро знам, а и ви ћете ми веровати да нису биле јабуке, него само личи.
Сви заплети, какви год да су, врте се око Маре. У мачванским зеленим пољима рађала се искрена љубав између Маре и Стеве, симпатија још из детињских дана. Њиховој срећи пожелеће да стану на пут љубоморни Јездимир и пакосни Стојан, оптуживши Стеву и оца му да су лопови и да су им запалили сено. У ове две реченице дата је суштина романа. Можда ће овај роман Михаила Сретеновића подсетити многе на дела Стевана Сремца, Јакова Игњатовића и Стевана Јевтића, јер сви они приказују живот у Војводини. Читајући, ствара се разнолика слика нашег становиштва, наравно, у различитим периодима, али атмосфера одише природношћу и богатим духом нашег друштва.
Радетића Мара била је запала за око свима, а њено срце је бирало не по богатству, већ по доброти и марљивости. Као што то обично бива, љубомора ствара велике проблеме. Из своје пакости и несреће што га Мара не воли, Јездимир са својим оцем довешће Мариног изабраника и његову породицу до многих невоља. Али, искрена љубав увек ће покушати да нађе правог пута, а ви сами закључите да ли лажне увреде воде неостварењу љубави или пак честитост, поверење и стрпљење могу све да надјачају.
Када погледамо са књижевне стране, дело није баш најуспелије. У почетку делује као да Михаило Сретеновић жури да нас упозна са што више ликова, да представи што више сцена, а то заправо никоме не иде у прилог. Читалац се лако може збунити, па ће му бити потребно неко време да запамти све и испрати радњу. Међутим, како роман одмиче, постаје све јасније, нарочито како долази до расплета.
Иако се чини да Сретеновић у овим лепим просторима хоће да прикаже идеалан живот, није тако. Он се не либи да прикаже зло које постоје у појединим људима и сталну борбу доброг да савлада све муке. Оно за шта се аутор залаже јесте неговање породице, заједништва, марљивог рада и он тежи ка томе да покаже да је узорно одгајање детета кључна ствар. Мада прича целог романа Радетића Мара има љубавну позадину, аутор Михаило Сретеновић даје нам много више, те заиста вреди узети што пре ову књигу у руке и препустити се читању.
По овом тексту Михаила Сретеновића снимљена је представа која се зове Радетића Мара, као и сам роман. Редитељ је Драгутин Марковић Маркан, а премијера је била 29. маја 2022. године у Дому културе у Прњавору.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и други мање познати романи, као што су: Спахиница Стевана Ј. Јевтића, Разни путеви Милана Савића, Мајчина султанија Светозара Ћоровића, Стари и нови мајстори Јакова Игњатовића и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Радетића Мара погледајте ОВДЕ, а сва дела Михаила Сретеновића ОВДЕ.