Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

Prota Matija Nenadović

Nestalnost ljudske sudbine i odlike svoga burnoga života najbolje je Prota Matija Nenadović obeležio ovom ispovešću: „Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke puteve i kod kuće mirno sedeo i u mojoj bašti voće kalemio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; s carevima govorio sam slobodno, katkad zbunio me je govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od njih, živeo u svakom blagu i izobilju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao sam ih iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz mojih usta i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem.”

Matija Nenadović, čiji je život bio tako pun mena, sin kneza Alekse Nenadovića, rodio se pri kraju 1777. godine u valjevskom selu Brankovini. Prvo je njegovo školovanje bilo u mestu rođenja i u Kupinovu, a crkveno pevanje i nešto bogoslovskih nauka učio je u Ašanji kod tamošnjega prote. S toliko spreme već je mladi Nenadović mogao s puno razloga stupiti u čin sveštenički, čak s izgledom i na službeno napredovanje. Tako je i bilo. U svojoj šesnaestoj godini Nenadović se po povratku iz Srema zapopi, pa ne mnogo posle toga i protom postane.

Kao mladu svešteniku govorio je knez Aleksa svome sinu ove neobične reči: „Sine, ti si još mlad i ne znaš kakav je svet, ti si vrlo mlad i nigde gotovo nećeš biti u društvu tvojih parnjaka u godinama, nego ćeš dolaziti sve među starije ljude. Zato na saboru i na slavi i na svadbi nemoj mnogo govoriti, nego slušaj šta stariji ljudi govore.” „Potom uzme”, priča Prota dalje, „moj otac jednu veliku čašu punu vina i, pošto otpije za jedno dva prsta, rekne mi: ’Prve godine kad ideš po nuriji, samo ovoliko pij od svake čaše kojom te ponude, druge godine ovoliko’, i potom opet srkne malo vina. ’Treće godine možeš do pola čaše piti. Tek četvrte i pete godine možeš do dna čašu popiti, i opet svi će nurijaši sećati se tvojih prvih godina i svi će govoriti: naš popa ništa ne pije.’ Ja sam”, produžuje Prota, „slušao moga oca i sećao sam se celog života sviju njegovih soveta, i bio sam spokojan, zadovoljan i srećan. Teško onome koji prvu čašu svake svoje naklonosti do dna ispije!”

Time se najlepše karakteriše Prota Matija Nenadović kao služitelj božjega oltara. Ali iako takav čin ima prava na svačije poštovanje i dugotrajno sećanje bližih zemljaka, Prota je Nenadović radom svojim na drugom polju ostavio ime tako svetle uspomene da ga vreme od punog stoleća čini samo neobičnijim i dražim.

On dolazi među prve pokretače ustanka za narodno oslobođenje. U vezi s onim što smo rekli u biografiji njegova oca, kneza Alekse Nenadovića, pomenućemo ovde kako se danas kao pouzdano uzima da je Prota Matija, želeći odgurnuti neodlučnost srpskih knezova u pitanju o pokretu protiv dahijske vladavine, u sporazumu s nekim drugim licima spremio ono pismo majoru Mitezeru kojega je posledica bila seča kneževa i potom ustanak narodni.

Prvoj pušci u Šumadiji odazvao se pucanj iz Valjevske nahije. Pokret, organizaciju i upravu izveo je upravo sam Prota Matija. Njegov je rad, po najglavnijim odlikama, dvojak: ratnički i diplomatski. Kao ratnika i vojvodu nalazimo Protu Matiju već prve godine u borbama pri osvajanju Valjeva i Šapca i pri opsađivanju Beograda, druge godine pri osvajanju Karanovca, Užica i Smedereva, treće godine u više bojeva i u najslavnijem – na Mišaru. Svuda se pokazivao kao razborit starešina i mudar vođ, a nekoliki ga podaci naročito ističu kao srećnoga zapovednika topovskog. On je i docnije, tj. 1807, 1809, 1810–1813. ratovao i srećno i junački, ali vredi iz svega toga rada njegova istaći naročito dva čina. Jedno je njegovo požrtvovanje uoči boja na Mišaru, a drugo: poslednja borba na Ravnju. Da se zadrže Turci, koji su se s ogromnom vojskom krenuli na Srbiju, Prota Matija pređe sa Stojanom Čupićem preko Drine i ode u turski tabor da ugovara mir. U svojim „Memoarima” Prota je to vrlo lepo opisao: on je tada na rukama odneo svoju glavu Turcima, ali je takvim postupkom zadržao tursku silu poviše dana, a kad od „pregovora” nije moglo biti ništa, Turci se krenu napred, ali ih tada dočeka dan slavne bitke na Mišaru. Poslednji otpor na zapadnoj strani dat je u boju na Ravnju; tu se Prota Matija, Miloš Obrenović i Stojan Čupić sedamnaest dana boriše protiv nadmoćne sile neprijateljske, posle čega se povukoše ka Šapcu. Saznavši za tužan svršetak svega ratovanja, Prota Matija pošalje glas vođama turskim da se primi pod carsku zaštitu predeo između Drine i Kolubare, pa, videći da je učinio sve što se moglo, pređe u Srem.

„Čujem”, pripoveda Prota, „da je verhovni vožd u manastiru Feneku. Otiđem njemu, gde su bili i sveti kralj studenički i svi kaluđeri. Na večeri napi jedan od kaluđera: ’Uzdravlje vrhovnoga vožda gospodara Đorđa Petrovića, komandanta serpskago!’, a on, siroma’, briznu plakati i suzama lice mu se obli. Daj mi sada onoga junaka i inoverca koga se ništa ne kasa kao nas da se drži i ne zaplače, ako ima i kameno srce. Sva se večera u plačevno pozorije obrati.” Nalazeći se u tako teškim prilikama, Prota Matija dočeka ipak i Drugi ustanak, koji, uostalom, nije dočekao skrštenih ruku. Na molbi koju su zaostali prvaci narodni 21. aprila 1814. napisali u manastiru Blagoveštenju za cara ruskoga potpisan je i on. Avgusta 14. iste godine spremljena je u Topčideru krišom i druga molba, koju uze Prota Matija da je sobom nosi ruskom caru, koji je tada bio u Beču. Više od pet meseci Nenadović je u Beču tražio diplomatskim putem pomoći svojoj otadžbini. Utom bejaše počeo i novi ustanak, kome Prota, saznavši za nj, pođe u pomoć, i stiže u najvažnijem času – kad su se na Moravi počeli prvi pregovori o zasnivanju države u Šumadiji.

Time je završeno ratovanje uopšte i Protino vojevanje posebice.

Osobiti je talenat pokazao Nenadović u upravnim i diplomatskim poslovima. On je bio prvi predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta za doba Prvoga ustanka. On je bio član i vođ prve srpske deputacije 1805, opremljene s Vračara caru u Petrograd. Druga poslanstva njegova već smo pomenuli. U oslobođenoj je Srbiji bio oborknez i zasedavao je u Narodnoj kancelariji u Beogradu. Stojeći prvih godina s knezom u najboljim vezama, Prota je dobijao različite poverljive misije od važnosti. Takvih se poslova primao i docnije, pošto je već bilo nestalo prvobitne sloge između njega i kneza. Poslednja mu je služba bila u valjevskom sudu, a dajući ostavku i na tu dužnost, dobio je sa svojim kućama od kneza povlasticu oslobođenja danka i kuluka, a zatim i penziju.

Od 1832. do 1838. Prota je živeo kao privatan građanin u Brankovini, poučavao je svoju decu, i produžio, a mestimice i popunjavao ranije (oko 1826. godine) započeto pisanje znamenitih svojih „Memoara”. Za karakteristiku negdašnjega raspoloženja njegova navodimo ovaj početak „Memoara”: „Kao što mnogogodišnji rast, koga nisu gromovi i vetrovi srušili, počne sam od sebe venuti, i granu po granu gubiti, i sve bliže svom se kraju kloniti, tako, draga deco moja, i ja, kog su neprijateljske puške i sablje srećno promašile, koga su smrtne bolesti obilazile, osećam sada da moje telo, po večnom zakonu prirode, sve većma slabi i sve se bliže grobu prikučuje. Ja nerado o smrti govorim, ali bez ikakvog strâ očekujem poslednje veče mog života; moje misli ne lete više u one godine u kojima imam jošte da živim, nego u one u kojima sam živeo. Cela moja prošlost bila je burna i vrlo promenljiva, ali bez ikakvog strâ osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog života, i radujem se da ni na jedno delo ne nailazim za koje bi mi sovest štogod prebaciti mogla.”

Pisanje „Memoara” prekinule su unutarnje partijske borbe u koje se Prota umešao. Pisanju se nije mogao mirno vratiti nikako docnije. Kao državni savetnik, Nenadović je bio i na čuvenoj Majskoj skupštini 1848. u Karlovcima, a za kratko je vreme bio član vojnog i narodnog odbora.

S jeseni 1852. dobio je kao savetnik, po molbi, penziju i otišao je u Valjevo. Posle dve godine, 29. novembra 1854, tu je i preminuo, a sahranjen je svečano u Brankovini.

Nenadović se dva puta ženio. Ostavši udovac, on se, iako je bio prota, oženi po savetu i odobrenju kneza Miloša naskoro po oslobođenju Srbije. Iz ovoga je drugog braka popularni književnik srpski Ljubomir P. Nenadović.

Slika je Prote Matije rađena oko 1847. i sada je u beogradskom Narodnom muzeju. Tu je Prota u atlasnom ćurku, koji je bio svojina Fočić Mehmed-age i koji je Nenadović dobio po osvojenju Beograda 1806. Zlatan krst sa zlatnim lancem poklon mu je od cara Aleksandra I. Po toj je slici izrađen i naš prilog.

 

Odlomak iz dela Znameniti Srbi XIX vekaAndre Gavrilovića

Sva dela Prote Matije Nenadovića koja je objavio Portalibris pogeldajte OVDE.

Ostavite vaš komentar

Your subscription could not be saved. Please try again.
Uspešno ste se prijavili.
0
    0
    Vaša korpa
    Vaša korpa je praznaVratite se u prodavnicu