Песме Стевана Луковића су први пут изашле након његове смрти, 1903. године, а издали су их Јован Скерлић и круг пријатеља. Како Скерлић истиче, песништво Стевана Луковића обележава меланхоличан, патриотски, сетан тон. Он је „песник чезнућа и снова”, у његовим песмама има неке „неодређене туге и нечега сановног”, а његови стихови су музикални. Поједине Луковићеве песме Скерлић је сврстао међу најбоља остварења модерне српске поезије.