Иако је пре свега значајан као драмски аутор чије су драме оживеле меланхолични дух и уопште тематику живота на словенском Јадрану, Иво Војновић сјајан је и као песник, а његов се специфични сензибилитет и необичан таленат за приказ немира људске душе вероватно најупечатљивије види у његовим прозним делама – приповеткама и краћим романима. Овај избор Војиновићевих приповедака недвосмислено то показује.
Иако није за собом оставио велики обим ових прозних остварења, она су толико аутентична и уметнички вредна да је право чудо што дела Ива Војновића у школама и на факултетима не представљају узор из кога се учи уметничка техника, разумева суштина мајсторства и пре свега онај идеални баланс приказа спољног и унутрашњег, рационалног и ирационалног света, односно света какав јесте и како га индивидуа перципира. Има много уметничких вредности које се проналазе у Војновићевом делу уопште, а посебно у Приповеткама.
У једном уводнику који се налази у збирци, а написао је његов брат Лујо Војновић, даје нам се нека врста позадине, описује се живот ауторов од детињства до зрелог доба, где се види да је најлепше дане младости провео у Дубровнику и околини, па то јасно показује зашто ће управо ту бити извор његове инспирације и место догађања већине приповедака и драма.
Лујо наводи и књижевне утицаје на Војновића, где се види да је имао посебан однос према Золи и Флоберу, што ће на једном месту и сам потврдити. Њега фасцинира како ови писци стварају уметнички лепо, бавећи се нечим што је у реалности непривлачно, одбојно, чак ружно. Такође га одушевљава одабир теме из света обичног, а од чега настаје права савршена драма људског бића, универзалана прича о људском животу уопште – и то је срж његове дуже приповетке Геранијум.
У Приповеткама се види да вероватно није у питању само жеља да се прати књижевна мода и дух времена, већ у таквом поступању лежи потреба да се сагледа комплексност живота, да се призна да је живот компликован и занимљив и на оним местима где изгледа неуочљив и обичан. И то је управо борба против оне уврежене методе да се у књижевности прикаује само посебно, врхунско, екстраординарно, почев од принчева и принцеза у бајкама. Приповетке Војиновићеве приказују његову фасцинацију животном силом у обичном, а не у необичном окриљу.
Војновић као наш Флобер и Достојевски
Занимљиво је да у најобимнију међу приповеткама, Гераниум, Иво Војновић на неки начин уводи и себе као јунака. Лик носи другачије име, али наслућујемо да је у питању он овде у Гераниуму као слушалац теткине приповести о њеној пријатељици коју сви зову тета Маре и чија прича старе девојке, уседелице, у себи скрива тужну сторију о неоствареној љубави.
Попут Достојевског, са којим има неколико заједничких црта (пре свега способност добре психолошке поставке ликова и праћење њиховог унутрашњег живота), Иво Војновић се у приповеткама бави и питањем понижених и увређених у причи У магли. Не дајући никакво решење ни објашњење, он једноставно пати заједно са сиромашном породицом коју приказује и ставља у први план право људско саосећање са онима које живот шиба. Симболички елементи које овде проналазимо опет га повезују са Достојевским (на пример у приповедању о Соњи Мармеладовој у Злочину и казни).
Психологија бесмисла у изобиљу – приче о високом друштву
Међу приповеткама истичу се и две приче Ива Војновића које тематизују живот у високом друштву, али које се опет тичу људских осећања, идентитета, питања љубави. Можда је најефектнија прича Rose Mary, која представља типичну сторију о младићу коме су живот у богатству, позоришта, окупљања, па чак и љубавне згоде досадиле, па за њега изазов постаје жена мистериозног идентитета, која ништа и не открива о себи, и чак са њим не ступа у љубавну везу, него је све на линији недоступности и пријатељства. То, наравно, младића помера из корена и он постаје опседнут жељом да је освоји да би га она на крају на известан начин насамарила, а заправо показала део своје болесне игре, која је последица досаде живота у том богатом изобиљу, о чему у Оњегину пише и Пушкин.
Такође, поводом промашених идеала у високом друштву Иво Војновић се у приповеткама бави и психом уметника у приповеци Чему?. Говори о младом музичару и оперској диви, чија љубав према уметности надилази сујету и его и нема много везе са салонским наступима и положајем и угледом који добијају у друштву.
Њихова располућеност између љубави према правом суштинском ужитку у свом бављењу уметношћу и онога што то подразумева на сцени, пред публиком која је површна, повезана је, да ствар буде сложенија, и са њиховом међусобном платонском снажном љубавном силом. И ова прича Ива Војновића још једна је прича о људском духу и баналности стварности, чак и у најелитнијим круговима.
Приповетке Ива Војновића тако одушевљавају важним питањима о животу која опседају и савременог човека, али оне пре свега пружају ужитак и катарзу каква се ретко добија у читавој нашој књижевности. Ако би неко хтео да покаже да су приповетке боље од романа, Војновићеве би свакако биле снажан аргумент у том доказивању.
Порталибрис је на сцену вратио и многе друге заборављене писце приповедака као што су Стојан Живадиновић, Иво Ћипико, Анђелко Крстић, Зарија Р. Поповић.