Iako je pre svega značajan kao dramski autor čije su drame oživele melanholični duh i uopšte tematiku života na slovenskom Jadranu, Ivo Vojnović sjajan je i kao pesnik, a njegov se specifični senzibilitet i neobičan talenat za prikaz nemira ljudske duše verovatno najupečatljivije vidi u njegovom proznim delima – pripovetkama i kraćim romanima. Iako nije za sobom ostavio veliki obim ovih proznih ostvarenja, ona su toliko autentična i umetnički vredna da je pravo čudo što dela Iva Vojnovića u školama i na fakultetima ne predstavljaju uzor iz koga se uči umetnička tehnika, razumeva suština majstorstva, i pre svega onaj idealni balans prikaza spoljnog i unutrašnjeg, racionalnog i iracionalnog, sveta kakav jeste i kako ga individua percipira. Ima mnogo umetničkih vrednosti koje se pronalaze u Vojnovićevom delu.
U jednom uvodniku koji je napisao njegov brat Lujo Vojnović daje nam se neka vrsta pozadine, opisuje se život autorov od detinjstva do zrelog doba gde se vidi da je najlepše dane mladosti proveo u Dubrovniku i okolini, pa to jasno pokazuje zašto će upravo tu biti izvor njegove inspiracije i mesto događanja većine pripovedaka i drama.
Lujo navodi i književne uticaje na Vojnovića, gde se vidi da je imao poseban odnos prema Zoli i Floberu, što će na jednom mestu i sam potvrditi. Njega fascinira kao ovi pisci stvaraju umetnički lepo baveći se nečim što je u realnosti neprivlačno, odbojno, čak ružno. Takođe ga oduševljava odabir teme iz sveta običnog, a od čega nastaje prava savršena drama ljudskog bića, univerzalna priča o ljudskom životu uopšte – i to je srž njegove duže pripovetke Geranijum. U Pripovetkama se vidi da verovatno nije u pitanju samo želja da se prati književna moda i duh vremena, već u takvom postupanju leži potreba da se sagleda kompleksnost života, da se prizna da je život komplikovan i zanimljiv i na onim mestima gde izgleda neuočljiv i običan. I to je upravo borba protiv one uvrežene metode da se u književnosti prikazuje samo posebno, vrhunsko, ekstraordinarno, počev od prinčeva i princeza u bajkama. Pripovetke Vojinovićeve prikazuju njegovu fascinaciju životnom silom u običnom, a ne u neobičnom okrilju.
Zanimljivo je da u najobimniju među Pripovetkama, Geranium, Ivo Vojnović na neki način uvodi i sebe kao junaka. Lik nosi drugačije ime, ali naslućujemo da je u pitanju on ovde u Geraniumu kao slušalac tetkine pripovesti o njenoj prijateljici koju svi zovu teta Mere i čija priča stare devojke – usedelice u sebi skriva tužnu storiju o neostvarenoj ljubavi.
Poput Dostojevskog, sa kojim ima nekoliko zajedničkih crta ( pre svega sposobnost dobre psihološke postavke likova i praćenje njihovog unutrašnjeg života), Ivo Vojnović se u Pripovetkama bavi i pitanjem poniženih i uvređenih u priči U magli. Ne dajući nikakvo rešenje ni objašnjenje, on jednostavno pati zajedno sa siromašnom porodicom koju prikazuje i stavlja u prvi plan pravo ljudsko saosećanje sa onima koje život šiba. Simbolički elementi koje ovde pronalazimo opet ga povezuju sa Dostojevskim (na primer u pripovedanju o Sonji Marmeladovoj u Zločinu i kazni).
Među Pripovetkama ističu se i dve priče Iva Vojnovića koje tematizuju život u visokom društvu, ali koje se opet tiču ljudskih osećanja, identiteta, pitanja ljubavi. Možda je najefektnija priča Rose Mary, koja predstavlja tipičnu storiju o mladiću kome su život u bogatstvu, pozorišta, okupljanja, pa čak i ljubavne zgode dosadile, pa za njega izazov postaje žena misterioznog identiteta, koja ništa i ne otkriva o sebi, i čak sa njim ne stupa u ljubavnu vezu, nego je sve na liniji nedostupnosti i prijateljstva. To, naravno, mladića pomera iz korena i on postaje opsednut željom da je osvoji da bi ga ona na kraju na izvestan način nasamarila, a zapravo pokazala deo svoje bolesne igre koja je posledica dosade života u tom bogatom izobilju, o čemu u Onjeginu piše i Puškin.
Takođe povodom promašenih ideala u visokom društvu Ivo Vojnović se u Pripovetkama bavi i psihom umetnika u pripoveci Čemu? Govori o mladom muzičaru i operskoj divi, čija ljubav prema umetnosti nadilazi sujetu i ego i nema mnogo veze sa salonskim nastupima i položajem i ugledom koji dobijaju u društvu. Njihova raspolućenost između ljubavi prema pravom suštinskom užitku u svom bavljenju umetnošću i onoga što to podrazumeva na sceni, pred publikom koja je površna, povezana je, da stvar bude složenija, i sa njihovom međusobnom platonskom snažnom ljubavnom silom. I ova priča Iva Vojnovića još jedna je priča o ljudskom duhu i banalnosti stvarnosti, čak i u najelitnijim krugovima.
Pripovetke Iva Vojnovića tako oduševljavaju važnim pitanjima o životu koja opsedaju i savremenog čoveka, ali one pre svega pružaju užitak i katarzu kakva se retko dobija u čitavoj našoj književnosti. Ako bi neko hteo da pokaže da su pripovetke bolje od romana, Vojnovićeve bi svakako bile snažan argument u tom dokazivanju.
Portalibris je na scenu vratio i mnoge druge zaboravljene pisce pripovedaka, kao što su Stojan Živadinović, Ivo Ćipiko, Anđelko Krstić, i mnogi drugi.