Najpopularnije i najprodavanije Portalibrisovo izdanje u 2021. godini Betmen nad Zvezdarom / Robin sa Krsta Jelene Bogavac dobilo je svoj dramski vid u pozorišnoj predstavi Betmen Robin Beograd, koje će imati svoju premijeru 15. januara u 20 časova na sceni Reflektor teatra u Dorćol Platz-u.
Predstavu režira Jelena Bogavac, autorka ovog bestselera, autor video-rada je Igor Marković, kostimograf Aleksandar Kovačević, kompozitori originalne muzike Anton Gerzina i Kataut MC, autorka scenskog pokreta Aleksandra Veljković, koreograf Anton Gerzina.
Igraju: Aleksa Bugarčić, Jovan Zdravković, Marko Panajotović, Predrag Vasić, Rastko Vujisić, Pavle Grebenar, Igor Marković i Anton Gerzina.
Reč autorke
SVETI DUH GRADA – BUVLJAK NAŠIH ŽIVOTA
Kako su se uzneli pacov, zmija i narkoman
Predstava o sudaru tri Beograda. Sudaru naših majki i očeva i nas i naše dece. Sudaru sa beogradskim fasadama. Udaru u kulise beogradskih fasada. Jedni u druge i svi u zid. Ovo je predstava o stalnom lomljenju jednog grada. Neprekidnom podizanju zidova i solitera i treskanju, olupavanju u njih.
Ovo je predstava o gradu koji se stalno gradi da bi nas srušio. Kako kaže moj Gaja Betmen: „Ovdi se svaki šišmiš zakuca u zgradu. Neosvetljeno je bate, pa ti budi onda heroj! Ovdi Bog nije hteo pravdu da uvede a, kamoli pravednike!” … E, tako nekako. Mada sada svetli kao novogodišnja jelka, o njegove ledene neone zakucavaju se klinci, cure niz fasade, klizaju u bare, u blato asfalta.
Ovo je predstava o gradu koji jede svoju decu. Nemojte da vas prevari što urlamo od smeha.
Svakako urlamo. Decenijama zovemo upomoć. Mi, naša deca, naše mame i tate.
U gradu koji su za nas oslobodili naše babe i dede, slava im, slava je uvek pobednicima. Njihova će se istorija zapisati. Al’ čak se i ona prepisuje pogrešno. Štrihuje, korektorom zamazuje, kreči, prezidava.
Kad tako pogledaš, u prekrečene istorije našeg grada, dođe ti da plačeš, il’ da uzmeš sunđer, pa da ribaš, dok ne iziđe i poslednji mural, možda onaj dedin: smrt fašizmu, sloboda narodu!
Kako kaže moj Gigi u predstavi, ribajući Beograd na vodi: „Cigi, ako nastavim da ribam, izići će mural!”
A moj mu Cigi odgovori: „Ribaj, ribaj, nek iziđe Murat!”… Jer zna Cigi šta je kad se stvarno riba.
„Ribajte, braćo, zidajte, braćo, nema nikog živog da vas vid!” što bi reko moj Robi.
Muška priča o herojstvu. O pogrešnoj inicijaciji. O propalim pokušajima da se poleti. O antiherojima. Herojima ulice. Palim anđelima ovog grada. Predstava o tome kako su se uzneli pacov, zmija i narkoman. Ili o tome kako su se zakucali u asfalt prilikom poletanja. Ili kako su se okliznuli o svežu farbu. O tome koliko je klizavo u Beogradu.
Šunjam se po Beogradu, siva kao smog, maskirana. Mislim na tatu i na sina. Mislim na sveti duh ovog grada. Prepričavam ono što mi pričaju taksisti, komšije, drugari. Ništa ne izmišljam. Prepričavam, masnim psovkama filovane pričice alkoholičara, gubitnika, siromaha. Ali i prepričavam mračne biografije mračnjaka koji su opstali kroz sva tri vremena. Sa dubokom empatijom i žaljenjem za pobednike masakra. Ne želim loše nikome. Što bi reko vozač busa 44: „Gospođo, ja sam apolitičan, ali ovo ne mož’ se izdrži!”… Ne brinite, gospodine, daće bog sto jura, pa će malo da se povadite.
BETMEN ROBIN BEOGRAD – moja biografija. Imam skoro 50 godina. Malo sam matora, znam, al’ nekad mi šapne Beograd: „Talita kuni! Ustani, devojčice, ja sam još stariji od svih tih sranja.” I vaskrsne me iz mrtvih. Sveti grad. Duh moga grada. Duh mojih sećanja, naših sećanja.
Činjenica da je danas već sećanje u trenu kad se događa, ili makar mrvu vremena nakon se dogodilo. Vreme se mrvi u mrve, do najsitnije mrve – svi ćemo ga se zasititi.
Mnogo volim ove momke koji igraju u predstavi. Igraju sebe, i svoje mame, i tate, i babe, i dede, i svoju nerođenu decu. Poznajem ih otkad su bili mali. Neki su išli u školu glume, neki su glumu učili na ulici. Opasni su glumci, morate im verovati, cepaju svoju dušu.
Mnogo sam ponosna na Reflektor teatar. Samostalno, nezavisno, omladinsko pozorište. Pozorište koje se zida iz potrebe, na mišiće, sa premalim budžetima, uz donacije građana i prijatelja, takođe. Svetle u mraku. Ponosna sam što su oni moje pozorište. Po srcu, po ideologiji, po delu – pravo pozorište.
Veoma moćno, jer svi zaista žele da rade u njemu.
Zajedno smo zato što stvarno volimo pozorište. Ono je naša najvrednija igračka. Možda kupljena na buvljaku, možda od izlizane plastike, možda bez neonskih ukrasa, ali ima srce. I to srce svetli.
Na scenu sam izbacila sve krpe iz svog ormana. Babine, mamine, moje i Minjine. Obukla sam ovu predstavu u sebe. Celu sebe obukla sam u ovu predstavu. Dobro došli na buvljak moga života! Na svadbu mene i Beograda. Naći ćete nešto tuđe, nešto pozajmljeno i nešto plavo.
Možda nađete i nešto svoje, što smo vam ukrali ili nešto što ste ostavili pored kontejnera.
Dobro došli.