Најпопуларније и најпродаваније Порталибрисово издање у 2021. години Бетмен над Звездаром / Робин са Крста Јелене Богавац добило је свој драмски вид у позоришној представи Бетмен Робин Београд, које ће имати своју премијеру 15. јануара у 20 часова на сцени Рефлектор театра у Dorćol Platz-у.
Представу режира Јелена Богавац, ауторка овог бестселера, аутор видео-рада је Игор Марковић, костимограф Александар Ковачевић, композитори оригиналне музике Антон Герзина и Катаут МЦ, ауторка сценског покрета Александра Вељковић, кореограф Антон Герзина.
Играју: Алекса Бугарчић, Јован Здравковић, Марко Панајотовић, Предраг Васић, Растко Вујисић, Павле Гребенар, Игор Марковић и Антон Герзина.
Реч ауторке
СВЕТИ ДУХ ГРАДА – БУВЉАК НАШИХ ЖИВОТА
Како су се узнели пацов, змија и наркоман
Представа о судару три Београда. Судару наших мајки и очева и нас и наше деце. Судару са београдским фасадама. Удару у кулисе београдских фасада. Једни у друге и сви у зид. Ово је представа о сталном ломљењу једног града. Непрекидном подизању зидова и солитера и трескању, олупавању у њих.
Ово је представа о граду који се стално гради да би нас срушио. Како каже мој Гаја Бетмен: „Овди се сваки шишмиш закуца у зграду. Неосветљено је бате, па ти буди онда херој! Овди Бог није хтео правду да уведе а, камоли праведнике!” … Е, тако некако. Мада сада светли као новогодишња јелка, о његове ледене неоне закуцавају се клинци, цуре низ фасаде, клизају у баре, у блато асфалта.
Ово је представа о граду који једе своју децу. Немојте да вас превари што урламо од смеха.
Свакако урламо. Деценијама зовемо упомоћ. Ми, наша деца, наше маме и тате.
У граду који су за нас ослободили наше бабе и деде, слава им, слава је увек победницима. Њихова ће се историја записати. Ал’ чак се и она преписује погрешно. Штрихује, коректором замазује, кречи, президава.
Кад тако погледаш, у прекречене историје нашег града, дође ти да плачеш, ил’ да узмеш сунђер, па да рибаш, док не изиђе и последњи мурал, можда онај дедин: смрт фашизму, слобода народу!
Како каже мој Гиги у представи, рибајући Београд на води: „Циги, ако наставим да рибам, изићи ће мурал!”
А мој му Циги одговори: „Рибај, рибај, нек изиђе Мурат!”… Јер зна Циги шта је кад се стварно риба.
„Рибајте, браћо, зидајте, браћо, нема никог живог да вас вид!” што би реко мој Роби.
Мушка прича о херојству. О погрешној иницијацији. О пропалим покушајима да се полети. О антихеројима. Херојима улице. Палим анђелима овог града. Представа о томе како су се узнели пацов, змија и наркоман. Или о томе како су се закуцали у асфалт приликом полетања. Или како су се оклизнули о свежу фарбу. О томе колико је клизаво у Београду.
Шуњам се по Београду, сива као смог, маскирана. Мислим на тату и на сина. Мислим на свети дух овог града. Препричавам оно што ми причају таксисти, комшије, другари. Ништа не измишљам. Препричавам, масним псовкама филоване причице алкохоличара, губитника, сиромаха. Али и препричавам мрачне биографије мрачњака који су опстали кроз сва три времена. Са дубоком емпатијом и жаљењем за победнике масакра. Не желим лоше никоме. Што би реко возач буса 44: „Госпођо, ја сам аполитичан, али ово не мож’ се издржи!”… Не брините, господине, даће бог сто јура, па ће мало да се повадите.
БЕТМЕН РОБИН БЕОГРАД – моја биографија. Имам скоро 50 година. Мало сам матора, знам, ал’ некад ми шапне Београд: „Талита куни! Устани, девојчице, ја сам још старији од свих тих срања.” И васкрсне ме из мртвих. Свети град. Дух мога града. Дух мојих сећања, наших сећања.
Чињеница да је данас већ сећање у трену кад се догађа, или макар мрву времена након се догодило. Време се мрви у мрве, до најситније мрве – сви ћемо га се заситити.
Много волим ове момке који играју у представи. Играју себе, и своје маме, и тате, и бабе, и деде, и своју нерођену децу. Познајем их откад су били мали. Неки су ишли у школу глуме, неки су глуму учили на улици. Опасни су глумци, морате им веровати, цепају своју душу.
Много сам поносна на Рефлектор театар. Самостално, независно, омладинско позориште. Позориште које се зида из потребе, на мишиће, са премалим буџетима, уз донације грађана и пријатеља, такође. Светле у мраку. Поносна сам што су они моје позориште. По срцу, по идеологији, по делу – право позориште.
Веома моћно, јер сви заиста желе да раде у њему.
Заједно смо зато што стварно волимо позориште. Оно је наша највреднија играчка. Можда купљена на бувљаку, можда од излизане пластике, можда без неонских украса, али има срце. И то срце светли.
На сцену сам избацила све крпе из свог ормана. Бабине, мамине, моје и Мињине. Обукла сам ову представу у себе. Целу себе обукла сам у ову представу. Добро дошли на бувљак мога живота! На свадбу мене и Београда. Наћи ћете нешто туђе, нешто позајмљено и нешто плаво.
Можда нађете и нешто своје, што смо вам украли или нешто што сте оставили поред контејнера.
Добро дошли.