Шта је пригодна драма?
Посмртна слава кнеза Мијаила III Ђорђа Малетића у жанровском смислу одређује се као пригодна драма. Пригодне драме су дела која су написана и извођена поводом неког специфичног догађаја, како би пратиле свечаности и културно обележавање одређеног национално значајног догађаја.
С обзиром на то да се ради о делима писаним по наруџбини, ретко се може говорити о њиховој превеликој уметничкој вредности. Овде се првенствено ради о циљу који овакве драме најчешће имају, а то је приказивање важних историјских догађаја како би се једна публика повезала у чврсту друштвену заједницу и образовала у погледу националне историје. Данашња књижевна и драмска критика не вреднује их превисоко јер се код ових драма ради и о враћању позоришне уметности на њен ранији културолошки ступањ. Ове представе нису на првом месту уметничка дела, већ друштвена догађања која отварају болне националне или политичке теме, отварају друштвени дијалог и служе готово као повод за друштвено деловање.
Ове драме као свој примарни циљ имају да јавним извођењем јачају национално биће своје публике, да ту публику потврде као јаку и емотивно повезану заједницу укорењену у историјским догађајима или митологизованој прошлости, како би инспирисале осећања родољубља и нагласиле значај сваког појединца као дела нације.
Једна од најзначајнијих карактеристика пригодног позоришта је његова тенденциозна метатеатралност. Овде се ради о бројним драмским поступцима разбијања четвртог зида, односно рушења илузије приказаних догађаја. Најпознатији од ових поступака била би „представа у представи” (најчувенија је Хамлетова „Мишоловка”), где се подразумева нека публика која постоји на позорници, а која се изједначава са публиком у позоришту, чиме се постиже ефекат идентификације публике са јунацима на позорници, па онда публика почиње живо да учествује у догађајима на сцени. Разбијање четвртог зида изводи нас из позиције пасивног посматрача и тера на акцију.
Упамћени су бројни примери када је публика, разбуђена и разјарена догађајима на сцени, преносила друштвено деловање директно на улицу, изазивајући друштвене нереде и сукобе. Ови су примери посебно видљиви у доба револуција или националних узнемирења, те су неретко након моћнијих извођења бројане људске жртве, ухапшени и материјална штета.
Већ прва икада изведена српска позоришна представа Траедокомедија Емануела Козачинског у извођењу ђака Карловачке гимназије била је пригодна јер су је ђаци изводили приликом своје матурске свечаности. Сан Краљевића Марка и Торжество Србије пригодне су драме које је написао Стерија; Крст и круна или Крунисање Стефана Немање и Сан на јави написао је Јован Суботић. Ове су драме, као и њихови аутори, доста познатије, али се може рећи да је драма Посмртна слава кнеза Мијаила од веће уметничке вредности.
Посмртна слава кнеза Мијаила Ђорђа Малетића
Пригодност драме Ђорђа Малетића Посмртна слава кнеза Мијаила је двојака: ово је драма написана да отвори новоосновано Народно позориште у Београду. Други аспект пригодности је прослављање имена и државничког дела недавно убијеног кнеза Михаила Обреновића, који је и био оснивач и ктитор самог Народног позоришта.
У предговору посвећеном читаоцима Ђорђе Малетић каже:
Када је одбор Народног позоришта у почетку свога постанка одлучио да то позориште отвори представом „Посмртна слава кнеза Мијаила”, послушао је глас и свога и народног срца, те да се у нечем одужи оном великом добротвору којега народ с његови врлина неће никада заборавити. И то мени у део паде да му пишем посмртну славу, коју сам за живота му светла сваког дана очекивао нове прилике, нова сјајна дела, нове лаврове венце, те да му име по Српству пронесем као захвални син оташтва!
Ова пригодна драма написана је у два чина. У првом чину се представља велика народна прослава предаје кључева градова – Београда, Смедерева, Шапца и Кладова – те одлазак Турака из Србије, као и кобна завера која се кује у мрачним сенкама.
Занимљиво је да добијамо широк политички значај овог историјског тренутка који се тиче не само Срба, већ и Бошњака и Црногораца, односно других крајева који су и даље у ропству под Турцима. Ову слику доносе нам припадници свих друштвених слојева, па ће ликови бити именовани као Сељак, Старац, Грађанин, Свештеник, Официр, Србин из Аустријског царства, девојке, момци, војници, стегоноше, стража, народ. Ово нису лична имена, већ друштвене функције које репрезентују шаролик, разуђен и разнородан народ, обједињен овом прославом, односно најзначајнијим тренутком њиховог живота, у чијем се центру налази сам кнез Михајло. Они наводе све државничке заслуге кнеза, упоређују време ропства са владом која је сада наступила, радују се будућности и са великим очекивањима дочекују сваки нови дан кнежеве владавине.
Предаја кључева је велика политичка заслуга кнеза Михајла, који ће се и сам појавити да без речи продефилује на белом коњу у свом сјају свог достојанства, праћен војском и народом који носе барјаке и непрекидно му кличе.
Није лоше напоменути на овом месту спектакуларност ове представе. Као прва представа изведена у новом позоришту, трупа је на располагању имала најновија техничка средства и употребила их је тако да публику запањи и одушеви. Представа је и најављивана као прави спектакл, а пратила ју је високо свечана атмосфера са балским хаљинама, официрским униформама и фраковима. Сама зграда Народног позоришта пленила је својим раскошним ентеријером, осликаним таваницама, црвеним тепихом и богатим, позлаћеним украсима. Огроман број глумаца и статиста у представи, те појава коња на позорници, нови светлосни и звучни ефекти које су омогућиле гасне лампе и оркестарска музика, заиста говоре о спектаклу и јединственом културном догађају у животу престонице.
Други чин снажно контрастира слављеничкој атмосфери првог чина. „У кнежевом двору види се кнежево мртво тело под балдахином, у цвећу. Сва је одаја црном чохом застрта. С десне стране свештеници читају, а чело ногу народ сјетан. Напољу чују се женски гласови у кукању”, каже нам уводна дидаскалија другог чина. Трагедија се већ догодила. Кнез је убијен. Народ који је у првом чину прослављао кнеза у његовом животу, сада га горко оплакује и велича у смрти.
Инспиратор овог кобног чина не могу бити никакве овоземаљске силе, већ се против кнеза заверио сам пакао – Сатана и његови зли духови обузели су умове и наложили његово мучко убиство, да би осујетили снажење Србије и ослобођење њено и других поробљених народа од Турске. Сам агент-убица полудеће након овог свог чина, па ће се на сцени, поред Сатане и злодуха, појавити и друга фантастична бића, фурије и бесови који прогоне зликовце, убице и кривоклетнике после њихових злочина.
Спектакуларност ове пригодне драме, текст у стиху различите дужине (како би се представили различити гласови и задовољила разноврсност ритма радње) и један узвишени, патетичан тон у раскошном амбијенту Народног позоришта морали су представљати сасвим јединствени доживљај за Београд, и, уопште, за развој позоришне уметности код нас.
Уколико волите драме, препоручујемо и следеће наслове: Дорћолска посла, Чича Илија Станојевић, Куга и Биједна Мара, Нико Бартуловић, Драме и Музичке драме, Момчило Настасијевић, Смрт Уроша V, Стефан Стефановић, Завјет, Симо Матавуљ, Тодор од Сталаћа, Милош Цветић и многе друге.
Пригодну драму Посмртна слава кнеза Мијаила можете погледати ОВДЕ, а сва дела Ђорђа Малетића ОВДЕ.