Nagrađena priča na konkursu Dok je reči i pisci su živi 2020. godine.
Prva nagrada
Anđelija i mati Poleksija žive pod istim krovom, svaka za sebe. Govore manje nego pre, retko se i pogledaju. Poleksija nije stara, ali se odavno drži kao starica. Nehotično obnavlja godišnjicu svog udovičkog života, svakog dana, dve decenije unazad. Govorilo se za nju da je bila kaćiperka, da je znala da se otresa, da je Anđelijinog oca u grob pogurala, jer im kuća nije bila dovoljno velika. Govorilo se da mu je bila privržena, da je ulivala stabilnost tamo gde je previše sentimentalnosti, da ga je negovala do poslednjeg sata i da se sručila na pod jer je bolesnička postelja bila preuska da kraj njega legne.
Dok im se osipaju poslednji dani zajedništva, ona mu cedi mokre košulje i dogreva sobu. Jednom rukom mu pridržava čelo, drugom rasteruje bunovne misli, hvata ih u rojevima, gnječi u nejakoj šaci, natapa ih znojem – neuništive su. Sluša ga kako diše. Vrhovima prstiju skupljala bi niti njegovog isprekidanog daha, pa ih uplitala u čvrsto predivo. Nema dovoljno ruku da ga zadrži.
On podiže ruke u zrak kao da se predaje. Nežno ga hvata za laktove, pod prstima oseća tanušne kosti, obazrivo mu spušta sparušena krila uz telo.
– Što obali decu? – pita je u bunilu, pa izgovara imena njihove mrtve prvorođenčadi kao da je već s njima.
– Putovaćemo u osam i po – bilo je poslednje što joj je rekao.
Otputovao je odnoseći njene ruke sa sobom. Od tog trenutka Poleksija ne može da udeli nežnost. Šta god da radi, radi otuđenim pokretima. Kad pomiluje Anđeliju, ophrva joj dečje misli neizrecivom tugom, raseje ih po sobi, pa iz njih izniknu stotine malih odustajanja. Anđelija ima šest godina – nedovoljno za sećanje, još manje da bi mogla razumeti smrt.
Godinama kasnije Anđelija traži očev portret u svakom platnu kog se dohvati, čak i kad skicira ružičnjak ili kad dužinom olovke premerava razmak između očiju Ciganke koja je plaćena da miruje. Na svakoj njenoj slici je poslednji izraz očevog lica, vešto skriven u pejzažima i tuđim portretima. Nikad taj izraz nije videla, a s njim osvane svakog jutra; otisak na jastuku mogao bi poslužiti kao kalup za izlivanje očeve biste.
Anđelija iznova slika portret grudobolje. Kad joj ponestane strpljivih modela, izvuče ogledalo.
– Nikad nemoj stati! – ogledalo progovara očevim glasom. – Kako staneš, tako ćeš zatrpati sve pred sobom! Ništa te ne sme zaustaviti!
Anđelija ne staje ni u snu. Obilazi predele koji pršte od života, a ona ni pticu ne čuje. Sve je za nju utihnulo i nemo. Izjutra iskijava svetlosnu prašinu koja neprosejana pada kroz prozorsko okno i golica joj nozdrve. Umiva se, voda ispira snove, jutro razbuđuje utrnula čula.
– Danas valja stvarati!
Za doručak je uzela dve urme, među prstima joj se čine kao krupne ušećerene bube. Nasmeje se samoj sebi, pa pohita u sobu za rad. Prikuplja razbacani pribor, sortira boje, traži kecelju kao da se osvrće za izgubljenom senkom. Zasvrbi je dlan, pa se počeše četkicom od konjske dlake. Učini joj se da je time produbila liniju života.
– Stvaranje krade od smrti.
Sva su joj platna zamazana, nema volje da naslojava započeto, radije bi da krene iz sveže praznine. Lunja po kući, otvara ormane i škrinje, prevrće stare jastučnice, plahte, krpe, iznošene spavaćice. Onda joj se učini da je našla ono što traži: široka noćna košulja dugih rukava koja, zacelo, ničemu ne služi. Pomiluje košulju po grudima, premeri je pogledom, proceni da je materijal dovoljno krut, pa je zadovoljno ponese pod miškom. Makazama pažljivo iseca leđa, rukavi padaju kao rasparena krila noćnog leptira. Razvlači platno preko drvenog rama, zakiva ga malim čavlima, ne primećujući da joj krvare prsti. Krv se meša sa bojama, ostavlja otiske na drvetu, zgrušava se na čekinjama.
Anđelija slika kako nikada nije. Zanesena, slika kao da pleše; boje nanosi celim telom, ponire u platno. Strop da joj se sruči na glavu, prošla bi kroz beton kao da je vazduh, samo bi oduvala prašinu s lica, od platna ne bi ustuknula. Slika satima, možda i danonoćno, jer vreme više nije neumoljivi peščanik, nego spiralna struna. Raspadaju se sumnje od kojih su joj nekad trnuli prsti, rastapaju se stege, rastače se jednolični portret u agoniji. Najzad je slobodna. Slobodna od svega, slobodna od oca i njegove zlatne senke.
Mati žustro zakuca na vrata njene sobe i otvara ih, ne sačekavši odgovor. Zakorači, pa se zaustavi kao uramljena u dovratku. Gleda je kamenim licem, a ruke joj se podižu preko glave kao da nisu njene.
– Šta si uradila – ponavlja, pa se nemoćno sruči na pod.
Pokupi odrezane rukave, najradije bi ih zašila sebi za ramena.
– Kako si mogla, u toj je košulji izdahnuo, kao relikviju je čuvam, tad sam mu najbliža bila, jedino tad! – govori kao u bunilu i klati se kao napušteno dete.
Anđelija je gleda staklenim pogledom, otvara usta da zatraži oprost, ali ne zna da li da oslovi žive ili mrtve. Zagrlila bi majku, a nema dovoljno ruku. Jednog će dana pobeći ili će je naći obešenu visoko pod tavanicom, o istom ekseru kojim je jutros raskrvarila prste. Pobediće tihom predajom.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Dok je reči i pisci su živi / Dobro čuvane srpske tajne.