Skip to content Skip to sidebar Skip to footer

„Последње платно Анђелије Лазаревић”, Маријана Чанак

Награђена прича на конкурсу Док је речи и писци су живи 2020. године.

Прва награда

 

Анђелија и мати Полексија живе под истим кровом, свака за себе. Говоре мање него пре, ретко се и погледају. Полексија није стара, али се одавно држи као старица. Нехотично обнавља годишњицу свог удовичког живота, сваког дана, две деценије уназад. Говорило се за њу да је била каћиперка, да је знала да се отреса, да је Анђелијиног оца у гроб погурала, јер им кућа није била довољно велика. Говорило се да му је била привржена, да је уливала стабилност тамо где је превише сентименталности, да га је неговала до последњег сата и да се сручила на под јер је болесничка постеља била преуска да крај њега легне.

Док им се осипају последњи дани заједништва, она му цеди мокре кошуље и догрева собу. Једном руком му придржава чело, другом растерује буновне мисли, хвата их у ројевима, гњечи у нејакој шаци, натапа их знојем – неуништиве су. Слуша га како дише. Врховима прстију скупљала би нити његовог испрекиданог даха, па их уплитала у чврсто предиво. Нема довољно руку да га задржи.

Он подиже руке у зрак као да се предаје. Нежно га хвата за лактове, под прстима осећа танушне кости, обазриво му спушта спарушена крила уз тело.

– Што обали децу? – пита је у бунилу, па изговара имена њихове мртве прворођенчади као да је већ с њима.

– Путоваћемо у осам и по – било је последње што јој је рекао.

Отпутовaо је односећи њене руке са собом. Од тог тренутка Полексија не може да удели нежност. Шта год да ради, ради отуђеним покретима. Кад помилује Анђелију, опхрва јој дечје мисли неизрецивом тугом, расеје их по соби, па из њих изникну стотине малих одустајања. Анђелија има шест година – недовољно за сећање, још мање да би могла разумети смрт.

Годинама касније Анђелија тражи очев портрет у сваком платну ког се дохвати, чак и кад скицира ружичњак или кад дужином оловке премерава размак између очију Циганке која је плаћена да мирује. На свакој њеној слици је последњи израз очевог лица, вешто скривен у пејзажима и туђим портретима. Никад тај израз није видела, а с њим осване сваког јутра; отисак на јастуку могао би послужити као калуп за изливање очеве бисте.

Анђелија изнова слика портрет грудобоље. Кад јој понестане стрпљивих модела, извуче огледало.

– Никад немој стати! – огледало проговара очевим гласом. – Како станеш, тако ћеш затрпати све пред собом! Ништа те не сме зауставити!

Анђелија не стаје ни у сну. Обилази пределе који прште од живота, а она ни птицу не чује. Све је за њу утихнуло и немо. Изјутра искијава светлосну прашину која непросејана пада кроз прозорско окно и голица јој ноздрве. Умива се, вода испира снове, јутро разбуђује утрнула чула.

– Данас ваља стварати!

За доручак је узела две урме, међу прстима јој се чине као крупне ушећерене бубе. Насмеје се самој себи, па похита у собу за рад. Прикупља разбацани прибор, сортира боје, тражи кецељу као да се осврће за изгубљеном сенком. Засврби је длан, па се почеше четкицом од коњске длаке. Учини јој се да је тиме продубила линију живота.

– Стварање краде од смрти.

Сва су јој платна замазана, нема воље да наслојава започето, радије би да крене из свеже празнине. Луња по кући, отвара ормане и шкриње, преврће старе јастучнице, плахте, крпе, изношене спаваћице. Онда јој се учини да је нашла оно што тражи: широка ноћна кошуља дугих рукава која, зацело, ничему не служи. Помилује кошуљу по грудима, премери је погледом, процени да је материјал довољно крут, па је задовољно понесе под мишком. Маказама пажљиво исеца леђа, рукави падају као распарена крила ноћног лептира. Развлачи платно преко дрвеног рама, закива га малим чавлима, не примећујући да јој крваре прсти. Крв се меша са бојама, оставља отиске на дрвету, згрушава се на чекињама.

Анђелија слика како никада није. Занесена, слика као да плеше; боје наноси целим телом, понире у платно. Строп да јој се сручи на главу, прошла би кроз бетон као да је ваздух, само би одувала прашину с лица, од платна не би устукнула. Слика сатима, можда и даноноћно, јер време више није неумољиви пешчаник, него спирална струна. Распадају се сумње од којих су јој некад трнули прсти, растапају се стеге, растаче се једнолични портрет у агонији. Најзад је слободна. Слободна од свега, слободна од оца и његове златне сенке.

Мати жустро закуца на врата њене собе и отвара их, не сачекавши одговор. Закорачи, па се заустави као урамљена у довратку. Гледа је каменим лицем, а руке јој се подижу преко главе као да нису њене.

– Шта си урадила – понавља, па се немоћно сручи на под.

Покупи одрезане рукаве, најрадије би их зашила себи за рамена.

– Како си могла, у тој је кошуљи издахнуо, као реликвију је чувам, тад сам му најближа била, једино тад! – говори као у бунилу и клати се као напуштено дете.

Анђелија је гледа стакленим погледом, отвара уста да затражи опрост, али не зна да ли да ослови живе или мртве. Загрлила би мајку, а нема довољно руку. Једног ће дана побећи или ће је наћи обешену високо под таваницом, о истом ексеру којим је јутрос раскрварила прсте. Победиће тихом предајом.

 

Све награђене приче објављене су у књизи Док је речи и писци су живи / Добро чуване српске тајне.

Оставите ваш коментар

Your subscription could not be saved. Please try again.
Успешно сте се пријавили.
0
    0
    Ваша корпа
    Ваша корпа је празнаВратите се у продавницу