Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Драгана Ђурковић Тошић
Под Магличом
Не пишем ово да би ми ти веровао. Ни да би ми веровали други… Другу муку ја имам. Голему, преголему.
Не верујем себи још колико дуго могу да носим овај кофер, у коме има свега, а највише људске коже и меса.
Није људска кожа свлак да се свуче и остави на ливади или откосу. Нема ту моћ регенерације. Свака је оригинал, има своју боју, дебљину, мирис и укус. Као и њен власник. У младости сам био као и сви остали. Лудовао за девојкама, правио свакакве глупости, волео сам и да се напијем и да се побијем. Умео сам по три дана да банчим и да се рашијем од ракије у некој крчми поред пута или сеоском дому. Често ноге нису знале куда ме носе. Толико сам их мучио… сећам се једном отопио фебруар оно снега што је у наслеђе добио од јануара, па се сокаци раскаљали, тешко ходаш и кад је око бистро, а ја се добро оквасио у Јеровоj кафани. Дошао до под липу у Јанковом лугу и ни корак даље. Не могу ни да померим ни да подигнем ноге, а ни гласа да пустим. Нешто у мени ми говори да треба да се прекрстим, да изговорим Оче наш. Ништа не могу. Само стојим у оној јарузи. Разговарао бих са собом за почетак, али ни то не могу. Кад би ми неко бар цигарету запалио да одагна ову маглу која се изненада појавила и постаје све гушћа. Ни дан-данас не знам колико сам дуго боравио у Јанковом лугу, али знам, то ћу се заклети на крст, да су три девојке у црним дугим хаљинама биле са мном. Једна је стајала поред мене и придржавала ме за леву мишицу, а друге две су лебделе у ваздуху изнад моје главе.
***
А модрица сам се наносио ихааааа… Више су ме тукли него што сам тукао друге. Кад год бих приметио да неко неког малтретира, да му душу вади на лакат, да му не дâ да живи, е није га мајци имао мира. Приђем кô човек, питам у чему је проблем и шта му је тај и тај скривио.
Најчешће се обрецну на мене да гледам своја посла уколико не желим да и ја добијем по лабрњи. Тад ми обавезно пада мрак на очи и без најаве почињем са песничењем. Жртва искористи згодан моменат и спасава своју гузицу остављајући ме на бојном пољу самог. Наставак приче је готово увек исти. Тучемо се кô тетребови док физички слабији не посустане и подвије реп или нас неко не раздвоји.
Морам да признам, волео сам више да се побијем, ама више него да примим плату. Која је то сласт, неописива. То кад нешто у мени из стомака крене да кува, да се пење и разлива по целом телу, да ми туче у слепоочнице, убрзава рад срца, да ме гони у провалију, чини ми се био бих у стању да скочим само да неког ухватим за ревер капута, песницом ударим посред лица или ударим закуку и стропоштам га у блато или насред пута.
Кад све то прође, кад се стиша, осећао бих се некако испражњен, лак, миран, сличан таласу што мирно удара о прамац брода или обалу после ноћне буре на пучини.
Дани који су иза тога следили били су мирни, једнолични, са прецизношћу измерени временом кад сам јео, спавао, читао, радио или покушавао да разумем себе и зашто радим све то што радим. Да, баш тако, све док није са стрицем Богданом стигао и његов друг Лазар да проведе код нас васкршње празнике.
Е тај његов друг, тај Лазар, умео је да завири у душу. Свима нам је извртао душе као да су поставе од подераног капута. Мени се чинило да је највише извртао моју. Оно као да ми је на лицу писао сав пређашњи живот, тако ме је читао. Као књигу. Као буквар кад подучава првачића. У почетку ми је било непријатно тих првих дана, после сам почео да га се прибојавам док ме он није директно питао зашто зазирем од њега. Тад сам се још више ушепртљао, уплео као пиле у кучине.
На Велики петак су се мајка и сестра спремале да отпочну фарбање јаја, кад се он уплео и у тај посао. Откад сам постао, код нас је то био нешто што су само жене радиле. Мушкарцима је био строго забрањен приступ кухињи док траје тај свечани рад, а сад неки непознат човек, потпуни странац, у нашој кухињи са нашим женским светом фарба јаја са полога наших кокошака.
Ни стрицу није било право, па је ушао и на директан начин му је саопштио негодовање целе фамилије. Мирно је саслушао критике, подигао руке високо изнад шерпе у којој се налазила потопљена луковина, већ спремна да прими прва нашарана јаја, отресао их у ваздуху, потом темељно опрао над судопером, обрисао пешкиром, извинио се и изашао напоље.
У ваздуху се осећала непријатна тишина. Сви смо ћутали. То ћутање је дуго трајало, предуго. Нико није имао храбрости да га прекине. Чинило нам се да нам је неко нешто одузео и истовремено да смо се огрешили о овог незнанца. Било како било, са протицањем времена тензија није попуштала. Напротив, у души је постајало тесно, а напољу време се згуснуло, наоблачило. Одозго од Маглича почела је да се спушта густа магла, као да није пролеће. За непуних пола сата прекрила је целу долину, улицу, двориште. Усред бела дана прст пред оком се није видео.
Седео сам под орахом ту испред наше куће на клупи од грубо тесаног дрвета. Седео сам и у руци окретао грану са тек олисталим малим, нежним листовима и мирисао их. Мирисом сам се бранио од страха који је извирао у мени, а коме нисам знао порекло. Лажем, знао сам да је повезано са овим дошљаком Лазаром, али нисам смео да га именујем. Лакше ми је било овако да се браним.
А магла бела, густа, крупна као јагањци из нашег тора. Чини ми се и мирисом на њих личи, само што ме паралисала, одузела ми дах, само ми очи оставила да видим и оно што бих да заборавим. Да заборавим три прелепе девојке обучене у беле чипкане хаљине са венцима од разнобојног цвећа на главама иако цвећа нигде није било. Певају неку песму чије речи први пут чујем. Певају и рукама ме маме да устанем од стола и да им се придружим.
Омамљен и опијен, устао сам и закорачио… сећам се да сам падао и падао и падао у неку провалију и да краја није било. Уследио је мрак, густ мрак… трајао је недељама.
Прво чега се сећам, када сам устао из тог мрака, су очи, тамне очи сестре Драгославе, које су ме посматрале са толико бриге. Знао сам да сам жив и да ћу оздравити. Оно што сам видео у провалији не смем ником да казујем. Прво, не би ми веровали, а друго, не би мени донело олакшања. То носим као скуте кошуље и знам да осим овог нашег света постоји још један много сложенији, који је састављен из неколико нивоа. Али ни о томе не смем. Не сада. Знам да оно како сам живео пре није вредело пишљива боба. Ни лонче хладне воде. Ништа. Ћорак.
Треба душу окупати и спремити за повратак кући. То, само то је важно. Све остало су трице и кучине… срећа те би Лазара и магле над Ибром. Срећа иначе никад не би’ оздравио.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.