Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu „Srbija na razmeđi vekova”
Ivan Atanasovski
Pismo
Večernji mir najednom prekinuše pucnji. Kapetanu Kočiću ne samo da je dogorevala cigareta već je uskoro trebalo i da mu se završi dežurstvo u dvorištu kraljevog dvora. Danima je primećivao svakojaka domunđavanja ostalih vojnika i kolega, hvatao pogledom njihove neobične i sumnjive postupke. Obuzimao ga je blagi umor i jedva je čekao da se što pre vrati u svoju neveliku sobu, koju je dobro plaćao svom stanodavcu, pravom zelenašu. Oprezno je provirio iza drveta, kod kojeg beše pripalio svoju uobičajenu sikter cigaretu i odmah mu bi jasno da su neki, činilo mu se sasvim pijani, vojnici uz veliku galamu i pucnje provalili u unutrašnjost dvora.
On tada brzo baci opušak i gorko opsova u sebi. Šta sad da radi? Da li da spasava sopstvenu glavu ili da junački pogine u spasavanju kralja ? Dok je tako neodlučan vagao u sebi kuda da se dene, on začu nekakve brze korake i zadihano disanje. Odavno beše prevalila ponoć. Iz senki izbi narednik Đorđe Jovanović i, sav crven u licu, obrati mu se drhtavim i ozbiljnim glasom:
– Za ime božje, Kočiću, eno nekih pijanih ludaka kako sad baš provališe u dvor! Pobiše skoro sve gardiste! Evo ti važnog zadatka! Znaj da samo u tebe imam poverenja!
Kočić, kome je zadihani i uznemireni Jovanović razvejao i najmanju sumnju o trenutnim događajima, s popriličnom zabrinutošću isprati molbu svog najboljeg prijatelja. Narednik pomalo drhtavom rukom izvadi iz nedara jedno pismo i zamoli ga da bude najhitnije odneseno njegovoj ženi Mari.
– Pismo je mi je veoma važno, donosim ga iz dvora! Ona će već znati šta s njim! Molim te kao časnog vojnika i kao najodanijeg prijatelja, ne časi ni časa! Ja se sad vraćam nazad, ko zna šta se sad događa u dvoru!
Kapetan ne reče ništa, ali uzbuđen izgled narednikovog lica i njegov molećiv pogled propraćen nedalekim urlicima i pucnjavom brzo ga ubediše da se odmah prihvati hitnog zadatka. Kočić klimnu glavom i obeća prijatelju da će odneti to pismo njegovoj ženi. Jovanović duboko uzdahnu u trenutku kada je predavao pismo naredniku, činilo se da je sa sebe skinuo nekakav ogroman, nepodnošljiv teret, te se brzim koracima uputi nazad ka dvoru. Kapetan hitrim pokretom stavi ono pismo u unutrašnji džep gornjeg dela uniforme i oprezno pogleda oko sebe.
Opet se začuše pucnji i vika. Prostor oko njega sve više su ispunjavale ne samo oštre vojničke naredbe već i novi, do zuba naoružani, vojnici. Provala u dvor mu je sve manje ličila na hir male grupe pijanih oficira, a sve više na pravu, istinsku pobunu. Odluči da se najpre drži senki i zida dvorskog dvorišta. Opet oprezno poče šarati pogledom i shvati da, ako bi se popeo na vrh susednog drveta, onda može polako da kroči na ivicu zaštitnog zida dvorskog kompleksa. Odatle će imati bolji pregled prostora izvan dvorišta, a možda će moći i da s njega skoči na nešto bezbedno. Najednom začu približavanje nečijih koraka.
Kočić se saže i još više šćućuri u senci drveta. Jedan promukli glas koji je pomalo zavrtao izbi u prvi plan:
– Ma kažu da su ovde videli još jednog, neki kapetan. Kude li je taj pobegao?
– Ajde, nema stajanja, tražite ga svuda!
Grupica zaverenika se malo rasprši, na Kočićevu sreću, nova naredba koju dobi njihov vođa učini da se zaverenici brzo vrate u dvor. Nešto im nije išlo u prilog. Ostavši opet sam, on stade da se strpljivo i vešto penje uz drvo, očajnički tražeći i najmanji oslonac ne bi li se nekako dokopao njegovog vrha i one najbolje grane sa koje je mogao da zakorači na zaštitni zid.
Kad se najzad našao na zidu, nije imao nikakve sumnje da će ga pre ili kasnije neki od pobunjenika primetiti i zapucati. Ako je bilo i malo utehe u svemu tome, bila je to jedna zaprega, ostavljena uz spoljni deo zida, na nekih desetak koraka od mesta na kom je poguren stajao. Nije bilo upregnutih konja.
Kočić se prekrsti tri puta, pa poput nekakve čudne pogurene životinje, krenu da nesigurnim korakom napreduje ka ostavljenim kolima. Začu se vika i zloslutno zafijuka oko njega. Skoro da je bio na neka dva koraka od mesta s kog je nameravao da skoči u ispregnuta kola sa senom, kad oseti da mu jedno tane skide kapu i očeša slepoočnicu. Tada Kočić napravi jedan nesiguran korak, izgubi ravnotežu i pade sa zida. Verovatno je pao ukoso, nikako drugačije nije mogao da objasni kako se ipak našao usred sena.
Ne časeći ni časa, on se iskobelja iz ustajalog sena i, videvši da grupica vojnika preteći trči ka njemu, on izvadi pištolj i zapuca ka njima. Progonioci zastadoše, što kapetan iskoristi da potrči ka gradskom jezgru, ka spletu beogradskih ulica i uličica u čijim senkama je nameravao da nađe sklonište i spas.
U jednom trenutku se doseti kako bi mogao odbaciti svoje čizme i tako se još tiše kretati po gradu. Nasmeja se. Nikad nije video nikoga da u čarapama službeno protrčava kroz beogradsku varoš! Kada se dočepao onih glavnih gradskih ulica, znao je da su mu se šanse za spas poprilično povećale. Oprezno motreći oko sebe i šunjajući se po senovitim krajevima ulica, on nekako stiže do Krunske ulice, u kojoj je živela Jovanovićeva supruga. Međutim, videvši kako vojnici na kućnom pragu hladnokrvno pucaju u ministra Markovića, on se prenu, talas zastrašujuće jeze prođe mu kroz celo telo i on se dade u beg, ne obraćajući pažnju na dvojicu vojnika koji su glasno vikali da im priđe. U svoj toj besomučnoj jurnjavi najednom primeti da se obreo u Pop Lukinoj ulici i seti se da dobri stari doktor Radojković živi u njoj.
Odmah pokuca na vrata njegove kuće, a doktor, naviknut na povremena neplanirana buđenja, vrlo brzo izađe s lampom u ruci. Uzaludna su bila Kočićeva moljakanja da ga primi na konak i da kod sebe ima važno pismo iz dvora. Kad stari doktor odbi i da mu dâ civilno odelo, kapetan uhvati doktora za ramena i poče da ga snažno trese. Starac zaurla i poče da zapomaže, što privuče pažnju obližnje vojne patrole.
Bat njihovih koraka učini da Kočić odmah krene da beži ka obali Save, koja mu se u tom trenutku činila najpogodnijom za skrivanje. Jureći za njim, progonitelji bi povremeno zastali i zapucali, ali im ni Kočić nije ostajao dužan. Od četvorice vojnika smrtno je pogodio dvojicu, ali kada najzad dođe do same obale, jedan metak mu pogodi list desne noge i on se teškom mukom odgega do jednog starog, dopola polomljenog ribarskog čamca.
– Predaj pismo i poštedećemo te! – uzviknu vođa patrole pošto se s još jednim pratiocem sakrio iza neke stare napuštene buradi.
– Dabome, kô što ste poštedeli ministra Markovića – uzvrati mu kapetan, svestan žalosne činjenice da im je doktor rekao za ono pismo.
– Budalo, ne gini uludo! Ranjen si i nemaš kud! – nije odustajao pobunjenik.
– Ne brini ti za mene, ološu, nit si mi rod, ni pomoz’ bog! – uzvrati mu Kočić. – Dođi ti lično da uzmeš to pismo, dobićeš uz njega džabe i vrelu porciju srpskog olova, onog pravog, patriotskog, ne izdajničkog kô što je vaš! Videćeš, možda je i tvoje ime u njemu!
Ove kapetanove reči kao da učiniše da se vođa patrole sasvim razbesni, te viknu onom drugom preostalom vojniku da otrči po pomoć, ali ga nakon nekoliko koraka Kočić pogodi u leđa.
Pogledavši u burence s mecima, kapetan odmah shvati da mu je ostao samo jedan, te odluči da proba malo lukavstvo. Naime, krišom ispraznivši burence pištolja, on na trenutak usta i pokuša da zapuca, ali se začu samo prazno škljocanje. Spustivši se u zaklon, on poče da psuje zbog nedostatka municije, ali istovremeno i vrati onaj neispaljeni metak u burence. Shvativši da je Kočić ne samo ranjen već i da je ostao bez municije, vođa patrole se vrlo brzo pojavi pred njim. Sasvim ležerno je taj držao u ruci napunjen pištolj, spreman da mu svakog trenutka raznese glavu. Pa ipak, nije se požurivao, gotovo se naslađivao prizorom bespomoćnog i ranjenog kapetana.
– Šta reče ti o barutu? Više ti se sviđa tiraninova džebana, je l’? Da opet pucaš po narodu kô onomad? E, sad ćeš da probaš pravu srpsku, onu oslobodilačku!
Odmah kada je primetio da zapovednik patrole polako diže pištolj ka njemu, Kočić reagova. Odjeknuše dva kratka gromoglasna pucnja. Oštar bol prostruja Kočićevim grudima i on ugleda kako se onaj njegov deo ispod levog ramena natapa svežom krvlju. Predosećajući svoj skori kraj, Kočić drhtavim rukama polako i pažljivo izvadi iz grudnog dela uniforme ono Jovanovićevo pismo. Jedva je drhtavim rukama uspeo da iz koverte izvadi to dragoceno pismo… u kome je pisalo:
Draga moja Maro,
Ako dobiješ ovo pismo, znaj da sam u smrtnoj opasnosti ili da više i nisam među živima. Šaljem ti ga po poverljivoj osobi i znaj da sam tebe i decu najviše voleo na ovom svetu. Siguran sam da će ti biti potrebno novca, pogotovu za decu, zato sam kradomice uštedeo i sakrio poveću svotu ispod dasaka u našoj spavaćoj sobi.
Zaverenici su oko četiri sata ujutro pronašli kraljevski par i izmasakrirali ga. S njima je u toj noći stradalo još oko dve stotine ljudi. Narod se nije mnogo bunio zbog ovih iznenadnih represalija, mnogi su bili nezadovoljni ne samo vladavinom poslednjeg Obrenovića već i sveopštim stanjem u državi. Kada je sutradan ujutru dobio naređenje da s još nekoliko pobunjenika izvidi deo obale Save jer se po dojavi građana tamo vodio pravi rat, konjički narednik Đorđe Jovanović pohita da s petoricom konjanika izvidi situaciju. Tamo zateče samo nekoliko leševa vojnika. Kada je dokasao do napuštenog čamca, kod njega su ležala dva mrtva vojnika. Čim ugleda Kočića, Jovanoviću zadrhtaše usne, on nesvesno zbaci vojničku kapu sa glave i opsova. Sjahavši s konja, on kleknu i rukom zatvori kapetanove oči, u čijem pogledu se još moglo uočiti iznenađenje pomešano s velikom dozom prezira. Uz malo poteškoća, narednik ipak istrgnu pismo iz ukočenih Kočićevih prstiju, te, pročitavši u sebi ono Draga Maro, zaplaka…